Danima mi se nije dalo da napišem ovaj post. Taman krenem … kad se ispred mene ispreči nešto kao vrlo bitno, taman stanem i kažem sebi da sačekam, da ne žurim, ali gonič me tera napred, pa počinjem, opet stajem, ponovo krećem…
Iskupiću vam se za ovu pauzu od dve nedelje.
Ovaj post reakcija je na impulse moje okoline koje svakodnevno osećam. Ovaj post je tzv. grebanje srećke, post o izvesnosti, koja ne mora biti baš takva, eho, traženje. Ovaj post neće dati odgovore ni na jedno pitanje. On će proizvesti nova pitanja.
U poslednjih šest meseci (bar tako govori moja računica) u proseku sam jednom dnevno čula bar jednu ženu kako priča o starosti. Većina tih žena ili je tek prešla tridesetu, ili je bila blizu tridesete, ili je duboko zagazila u četvrtu deceniju života, a bilo je tu i žena koje su starije. U prvi mah nisam obraćala pažnju na te priče sve dok vrag nije odneo šalu. Jednoga dana suočila sam se sa tvrdnjom svoje veoma bliske drugarice, koja je tek prešla tridesetu, a koja glasi ovako: Omatorila sam i poružnela!
Prvo mi je bilo smešno, ali kada je svoju tvrdnju ponovila nekoliko puta za nekoliko dana, u mojoj glavi nije baš sve bilo na svom mestu. S vremenom i ja počeh da mislim o tom nekakvom isušivanju, ispijanju, o crtama i crticama ispod i pored očiju, o tome koliko ti neko iskreno govori, a koliko ti laska kada kaže da lepo izgledaš. Kao da je bitno šta ko misli. Počela sam i ja da se zagledam, da zurim u ogledalo tražeći prve zanke starenja. Međutim, nije mi baš išlo. Nisam uspevala da pronađem ništa što bi mi previše zasmetalo. Možda zato što nemam trideset. 🙂 Šta ja znam.
Nisam ja ni na svojoj drugarici videla sve to o čemu govori, ali, prosto, kada te neko ubeđuje da je nešto crno, onda valjda takvo i postane. Glave naše pogodno su tle za raznorazne klice, naročito one štetne.
Bila sam na nekakvom okupljanju pre nekoliko nedelja s ljudima koji su stariji od mene svega nekoliko godina. Dakle, prešli su tu famoznu tridesetu. Pominjem taj broj 30, jer svi stalno raspredaju o njemu. Na tim ljudima videla sam umirenje, manjak euforije, zapazila svedenost, te uredne i fine razdeljke, te fine najlonke, glanc cipele, zakopčane dugmiće, rozikasta rumenila, poglede uperene u sat, čula čuveno muško zevanje, videla umor na licima i među prstima i želju da se legne u topao porodični krevet.
Mislim, volim i ja svoje vanbračno porodično gnezdo :), ali ne moramo baš i subotom uveče da se razvlačimo po njemu. 🙂 Neću se predati, govorila sam sebi i grčevito se borila protiv sna koji me je tako kulovski savladavao. Uplašila sam se. Šta je sad pa ovo? Opravdavam čitavu situaciju poslom i time što svi mnogo radimo. Narednog vikenda prespavam subotu veče. Trgnem se oko dva sata ujutro i stresem se onako ovlaš, ali ubrzo ponovo zaspim. Eto ti porodičnog gnezda usred subote! Bilo mi je potrebno.
Posle svih tih sitnih, ali opet veoma učestalih događaja, rešila sam da sprovedem jednu malu anketu među ženama koje poznajem. Naime, putem Fejsbuka sam anketirala tačno 50 žena različite starosne dobi (od 20 do 60 godina), koje imaju potpuno različita zanimanja, interesovanja, pa i potrebe.
Postavila sam im dva pitanja:
1. Da li se plašite starenja?
2. Koji je lek protiv starenja?
Pre nego što vam prenesem rezultate, napominjem da sam odgovore grupisala u kategorije, što znači da ih neću doslovno preneti. Npr. ljubav prema bližnjima, privrženost nekome, davanje stavila sam u kategoriju ljubav i tako redom.
Odgovori su bili raznovrsni, ali je većina, čak 35 žena, rekla da se uopšte ne boji starenja i da o njemu ne razmišlja. Petnaest žena priznalo je da se boji starosti.
Drugo pitanje dalo je raznovrsne odgovore.
Osmeh i sreća, to su bili najfrekventniji odgovori na moje drugo pitanje? Čak 12 žena je dogovorilo upravo tako. Na drugom mestu, što mi je veoma drago, jeste vežbanje i fizička aktivnost. Deset žena je odgovorilo da je vežbanje lek protiv starenja. Na trećem mestu je ljubav (7 odgovora), a četvrto mesto, sa 4 odgovora, dele: rad (posvećenost radu i estetska hirurgija (posebna kozmetika), svega četiri žene rekle su da je lek protiv starenja pravilan način ishrane (posebna vrsta ishrane), dok su dve žene rekle da leka protiv starosti zapravo i nema, tj. da on nije ni potreban. Odgovori kojih nije bilo više od jednog su sledeći: žurke, provod i druženje, briga o sebi i drugima, deca, duševni mir, strast prema bilo čemu – glad za znanjem, priroda.
Zanimljivo je da nijedna ispitanica nije pomenula genetiku, ali ni muškarca. Pored toga, nisu pomenule ni telesno zadovoljstvo, što se kosi s rezultatima raznoraznih komercijalnih anketa.
Često čujem i da je za nečiji izgled zaslužna genetika, te da su žene srećne sa svojim muževima, kako ih oni maze i paze i zato izgledaju dobro. Zanimljivo je da od svih ispitanica nijedna nije pomenula novac. A znam da mnoge žene misle da će upravo novac i rešiti stvar.
Ako gledamo rezultate samo ove ankete, slobodno mogu da saopštim da su i više nego optimistični. Naravno, ne možemo generalizovati sve to i na osnovu jednog malog uzorka donositi zaključke, ali pošto 50 žena nije malo, ne mogu zanemariti ove rezultate. S druge strane, to što se neko ne boji starenja, ne znači da o starenju ponekad ne razmišlja … Bar malkice!
Menopauza – Knjiga za svaku ženu autorke Violete Babić…
Ova knjiga, koju sam nedavno kupila svojoj mami, takođe je bila jedan od okidača da napišem nešto o ovoj neiscrpnoj temi.
Violeta Babić je autorka veoma poznatih knjiga koje, po mom skromnom mišljenju, ruše tabue i predstavljaju stvarnost na malo drugačiji, lepši, ali i direktniji način, mnogo bolji onog na koji smo navikli.
Knjiga za svaku devojčicu i Beležnica za svaku devojčicu, Knjiga za svakog dečaka i Beležnica za svakog dečaka, Knjiga za devojke … i njihove momke i Menopauza (Knjiga za svaku ženu) jesu samo neke od knjiga ove poznate autorke. One, kao što i sami vidite, čine jedan životni ciklus. Knjiga Menopauza na neki svoj, poseban i optimističan način govori o temi o kojoj danas pišem.
Da ne bih mnogo raspredala o ovim fenomenalnim knjigama i još boljoj autorki, predlažem da kliknete OVDE i pročitate više o tome. Očekuje vaše komentare o knjizi ispod posta.
I, gde smo?
Izgleda ponovo na početku.
Pojma nemam da li se plašim starenja, jer starost još osetila nisam. Drugo, ne mogu tek tako odvajati sve to. I ljubav je tu, i posao, druženje, školovanje, sport, san, kupanje, šminkanje, plakanje, i peglanje i svađanje, masaže i gluposti i izlasci i ljutnja, strah, rađanje i umiranje i čežnja, mirisi …
A ja se čitavog života pitam samo jedno: Nije li stvar u trenutku?
Ko ume da proživi jedan jedini trenutak, taj je srećan. Trenutak, samo je on bitan! Skupite li ih, dobićete život, baš ovaj koji živite.
Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. (Miroslav Antić)
Do sledećeg … jer je ovaj već prošao…
Autor fotografija: Nevena Antić
P. S. Neke čitateljke su me pitale kako da ostave komentar ispod posta. Vrlo je lako: Napišite svoje ime i prezime i svoj mejl. Zanemarite adresu sajta ako ga nemate. Čekam vas…