Tag: nusic

Ja sam o prvoj ljubavi trebao već ranije da pišem, jer i ona ide uporedo sa školovanjem, i moglo bi se čak reći da i ona spada u školske predmete, ali nisam hteo da prekidam onaj niz školskih predmeta koji tek tako u grupi izložen daje jasnu sliku onoga bezizlaznoga labirinta kroz koji smo se u mladosti provlačili, nazivajući taj mučni put školovanjem.

O ljubavi sam ja imao prve osnovne pojmove već za ranoga detinjstva. Tada smo ja, naša služavka i jedan praktikant iz načelstva svako predveče razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima. Štaviše, ja sam taj koji je i dao povoda ovoj ljubavi, jer se praktikant prvo sa mnom upoznao, a ja sam ga tek predstavio našoj služavci. To je poznanstvo bilo sasvim slučajno. Ja sam bio pred kućnim vratima u naručju kuvaričinom. Praktikant, prolazeći ulicom, prišao je meni, pomilovao me je i rekao:

– Kako je slatko ovo dete, je l’ to vaše?

– Iju! – ciknula je služavka – otkud bih ja mogla imati dete kad nisam ni udata!

Na osnovu toga pitanja da li može ili ne može imati dete iako nije udata, oni uđu u dublji razgovor, koji sutradan nastave, a prekosutra su već bili u najtešnjem prijateljstvu. Od tada smo se nas troje svako predveče sastajali iza kapije.

O, kakvih ti tu sve razgovora nije bilo, da me je koji put bilo sramota pogledati u oči našoj služavci. A bivalo je da sam se po koji put i ja umešao u razgovor, za koji slučaj praktikant je imao spremne bombone u džepu, te čim bih ja zinuo da što kažem, on bi mi strpao šećer u usta, iako nisam ja već on imao nameru da govori slatke reči.

Može se smatrati kao šteta za literaturu što sam ja tada bio još nepismen, te nisam bio u mogućnosti da zabeležim pogdekoje razgovore koje smo vodili iza kapije.

– Joco – rekla bi naša služavka praktikantu – dođi posle večere, kad polegaju moji, ostaviću ti šniclu od večere.

– Oh, dušo moja, – odgovorio bi on – zar je meni u ovome trenutku do šnicle, al’ ako je budeš ostavila, ostavi i malo salate.

Meni je do tebe, samo do tebe, samo do tebe. Jedva čekam da te pritisnem na grudi, pa makar se šnicla i ohladila.

Bilo je i drugih, još nežnijih razgovora. Tako se sećam kad je praktikant jednom pitao:

– Julo, hoće li se skoro kod vas u kući prati veš?
– Hoće, a što?

– Pa ako bi mogla da poturiš i moj, da ne bih plaćao pranje.
– Donesi! – odgovorila je ona ljupko.

– Oh, dušo moja, kako si dobra. Doneću tri košulje i četiri para gaća, anđele moj!

Najzad, ti su me razgovori mogli i zanimati i pružati izvesnu praktičnu pouku, koja će mi docnije u životu trebati, ali je bivalo i drugih stvari, naročito nedeljom popodne kad nikoga od mojih nije bilo kod kuće. Tada bi mi svi troje ušli u kuvaričinu sobu; mene bi metnuli na klupu, a oni bi seli na krevet. U takvim prilikama ja sam smatrao za najprobitačnije da žmurim, starajući se samo brižljivo da ne padnem sa klupe.

Ja sam, dakle, tako praktično izvežban i očiglednom nastavom o ljubavi opremljen, ušao u život potpuno spreman, te nije nikakvo čudo što sam se već u prvom razredu gimnazije zaljubio. Nisam ja to naročito odredio da se zaljubim baš kad pređem u gimnaziju.

Prema spremi koju sam iz najranijeg detinjstva izneo, mogao sam to i ranije učiniti. Ali sve do gimnazije nosio sam pantalone natrag razrezane, pa mi nikako nije išlo u glavu da budem zaljubljen sa natrag razrezanim pantalonama. Tek kad sam u prvom razredu gimnazije dobio pantalone koje se napred zakopčavaju i otkopčavaju, osetio sam da je vreme da se zaljubim.

Zaljubio sam se u Persu, našu komšiku, jer ona mi je bila najbliža. Persa je bila pegava, nosila je žute čarape i uvek su joj bile iskrivljene štikle na cipelama. Dok se nisam zaljubio, nisam ni obraćao pažnju na nju, ali od časa kad sam se zaljubio, izgledala mi je božanstveno lepa, i dovoljno mi je bilo da je vidim, ma i iz daleka, da vidim samo njene krive štikle, pa da se odmah uzbudim i pohitam joj u susret, ne bi li što presreo osmeh na njenome pegavome licu.

Ona je bila ćerka profesora koji nam je predavao računicu i koji o meni, ne znam zašto, nije imao tako dobro mišljenje. Bilo joj je devet godina i učila je treći razred osnovne škole. Ljubav sam joj iskazao na jedan neobično romantičan način. Jednom prilikom kada smo igrali žmurke, mi se zajedno sakrijemo u jedno bure, u kome je moja majka zimi kiselila kupus. Tu, u tome buretu, ja sam joj iskazao ljubav, i zbog te mile mi uspomene, i danas me još trone kad god prođem kraj kakvog bureta.

Jedanput se nađemo posle škole i pođemo zajedno kući. Ja joj dam jednu kiflu, koju sam joj svakog petka kupovao, jer sam četvrtkom posle podne zarađivao na krajcaricama bar toliko da sam mogao po jednom nedeljno kiflom da joj izrazim simpatiju i pažnju. Tom prilikom sam je ozbiljno zapitao:

– Šta misliš, Perso, hoće li mi te dati tvoj otac ako te zaprosim?

Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta.

– Ne verujem! – odgovori mi poluglasno.
– A zašto? – zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči.

– Zato što si kod njega rđav đak!

Zakleo sam joj se da ću i noću i danju učiti računicu samo da popravim belešku. I učio sam, ali zar sam ja mogao savladati ono na čemu su toliko i njih slomili svoju snagu, – zar sam mogao izmiriti ljubav i računicu? Imajući da biram između ljubavi i računice, izabrao sam kao lakšu – ljubav, i idućega časa, mesto dvojke koju sam dosad imao, dobio sam jedinicu.

Idućega četvrtka nisam ništa dobio na krajcaricama, zato se u petak ujutru uvučem u šifoner i poodsecam sa očevih zimskih haljina dvadeset dugmeta te ih prodam u školi za deset para, koliko mi je trebalo za kiflu. Na podne sačekam Persu pred njenom školom i, prateći je, priznam joj da sad još gore stojim jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenog oca. Ona bolno reče:

– Onda, nikad neću biti tvoja!
– Ti moraš biti moja, pa ako ne na ovome, a ono na onome svetu! – uzviknuh ja ove reči koje sam nekoliko dana ranije čuo na pozorišnoj predstavi.

– Kako to može da bude? – upita ona radoznalo.
– Otrovaćemo se, ako pristaješ.

– A kako ćemo se otrovati?
– Tako! – nastavih ja sve odlučnije, – popićemo otrov!

– Dobro! – odgovori ona rešena – pristajem! A kad?
– Sutra, posle podne.

– E, sutra posle podne imamo škole – priseti se ona.
– To jeste – pade i meni na pamet. – Ne mogu ni ja sutra, jer bi mi zabeležili otsustvo, a imam ih već dvadeset i četiri, pa bi me mogli isterati iz škole. Nego, ako hoćeš u četvrtak posle podne, onda nemamo škole ni ja ni ti.
Ona pristade i sporazumesmo se da ja pripremim sve za trovanje.

Idućega četvrtka posle podne, ja ukradem od kuće kutiju palidrvaca i pođem na urečeni sastanak sa Persom, gde ćemo zajedno otići na onaj svet.

Sastali smo se u našoj bašti i seli na travu, a iz duša nam se otimao duboki uzdah bola i čežnje. Ja izvadih iz džepa kutiju sa palidrvcima.

– Šta ćemo sad? – pita Persa.
– Da jedemo palidrvca.

– Kako da jedemo?
– Eto ovako! – odgovorim ja, pa otkinem glavić i bacim ga, a ono drvce pojedem.

– A što to bacaš?
– Pa to je gadno.

I ona se reši i pruži odlučno ruku. Ja otkidoh glavić sa palidrvca i dadoh joj drvce. Ona uze i poče odvažno da ga jede.
Pojela je tri, pa joj udariše suze na oči.

– Ja ne mogu više! Nikad u životu nisam jela drva, ne mogu više.
– Onda, ti mora da si već otrovana.

– Može biti! – odgovori ona. – A osećam da me nešto grebe u guši.
– E, to je. Ti si već otrovana! Ja nastavih istrajno i pojedoh devet drvaca, pa i ja izgubih apetit i osetih da me grebe u grlu.

– Svršeno je! I ja sam otrovan! – rekoh svečano, kao što u takvome trenutku treba reći.

Nastade zatim jedan trenutak mukle tišine, pri kome sam ja razmišljao koliko je četiri puta sedam, i nikako nisam mogao da se setim, a ona ne znam šta je mislila, ali znam da je čačkala zube, jer joj se bilo zaglavilo između zuba jedno drvce. Najzad, ona prekide tu svečanu tišinu pitanjem:

– Pa šta ćemo sad?

To me pitanje dovede u užasnu zabunu, jer odista, pošto smo trovanje kao glavni posao završili, ja nisam znao šta bi sad drugo imali da radimo. Najzad, pade mi srećna misao na pamet.

– Znaš šta, pošto smo već otrovani, ‘ajde prekrsti se!

Ona se prekrsti, a to isto učinih i ja.

– A sad – nastavih ja – da idemo svojoj kući da umremo. Sramota je, znaš, da umremo ovde, u bašti. Mi smo deca iz boljih kuća, pa je sramota da umremo u bašti!
– Jeste! – reče ona i pođosmo.

Cela se stvar, međutim, svršila ovako:

Ona je otišla kući i zamolila majku da joj spremi postelju da umre. Tom prilikom joj je priznala da se otrovala, odnosno da je jela drva sa mnom. Majka njena, bez ikakva obzira na njen položaj i na njene osećaje, reče:

– E, kad si mogla da jedeš drva u bašti, ješćeš ih i ovde u sobi!… Zadigla joj je zatim suknjicu i počela joj s te strane isterivati one osećaje koji su Persi duboko u srcu bili usađeni.

Zbog tih batina Persa me je omrzla i tako se svršila moja prva ljubav.

Neverovatna je ali istinita pojava – koja se uostalom kroz ceo čovečji život javlja – da čovek postaje odmah odlučniji i mužanstveniji čim se oslobodi suknje. Suknja se nekako prepliće, uvija, zateže i smeta odlučnome koraku, dok u pantalonama čovek slobodno i nesmetano korača u život. Moj jedan prijatelj, sećam se, napravio je u mladosti jedan korak u život bez pantalona, i vrlo je rđavo prošao.

Pantalone su ne samo izraz pola, već i izraz vrste, jer tek kad obučeš pantalone vidi se jasno da si dvonožac. Pantalone su nekako i moralnije, ne zato što su zakopčane, već što je čovek u njima obučen pa stojao na nogama, ili na glavi. Pa onda, pantalone su i izdržljivije, otpornije, ne zato što bi suknja bila izraz popustljivosti, već zato što ona čoveka nekako razneži i omekša.

Zato ima čak i istorijskih dokaza. Svi klasični narodi koji su nosili suknje propali su i izumrli. No tragedija čovečanstva ne leži toliko u njihovoj propasti koliko u tome što su ti narodi propali a suknje su ostale. I jedna još čudna okolnost u toj pojavi: ako je suknja odista simbol popustljivosti i mekušstva, zbog kojega su narodi koji su je nosili propali, otkud da nju i danas još zadrže kao nošnju predstavnici sile: vladari, popovi i žene?

Ne izlažem ja sve ove dobre osobine pantalona kao neprijatelj suknje, naprotiv: ja mislim da ću se time baš deklarisati kao prijatelj suknje što budem više dobrih osobina pantalona pronašao.

Ističući naročiti značaj pantalona, ja niti mislim da potcenim značaj suknje, niti mislim da ih zavadim i pomutim dobre susedske odnose koji vladaju izmeđ suknje i pantalona. Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam osećao kada su mi prvi put navukli pantalone.

Međutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli. To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija. Kolena su bila izlizana od klečanja u školi, a od očevih batina toliko se istanjio i prosenuo tur, da sam stalno osećao neku promaju koja mi je pogoršavala onu kijavicu što je već od krštenja vučem.

Ja ne znam da li je u tim pantalonama bilo kakve tradicije kojoj sam se ja potčinio, ili je u meni bilo kakvih nagona koji su samo čekali pantalone pa da se ispolje, tek ja sam, pošto sam ih navukao, za noć postao takav odmetnik i razbojnik da mi nisu mogle, dosaditi ni hajke, ni potere, ni ucene. Dok sam imajući na sebi suknju sve svoje delanje razvijao u sobi, sada sam već svu akciju preneo u dvorište naše i svih susednih kuća. Ja sam zamišljao da su pantalone upravo zato i izmišljene da bi se lakše mogli preskakati plotovi, te za mene nikad nije bilo granice između naše i ostalih suseda bašte.

Jedna od prvih mojih vežba u pantalonama bilo je penjanje uz drvo, što se u praksi pokazalo vrlo korisno, jer sam tako dospevao na susedne orahe, trešnje i kruške. Ta vežba mi je donela i druge koristi. Kada god bi me poterala kakva organizovana porodična hajka, ja bih se kao mačka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gađao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast doselila kako da mi dosadi. Kada bi na sve pozive mojih gonilaca da siđem, radi predaje, ja uporno ostajao gore, – oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili. I ja bih, kao svaka nevina ptica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoružala, i sprovela u kuću na isleđenje. Tada sam već stekao uverenje da ljudi sa sitnim slabostima nisu podobni za krupne podvige.

A imao sam i drugih nevinijih zabava. Tako, na primer, jedanput sam belu, kolmovanu, čistu, maltene pudrovanu pudlicu gospođe Vujićke, prema kojoj sam pudlici osećao neku naročitu odvratnost, – namazao tako mastilom da je gospođa Vujićka pala u nesvest i godinu dana nije mogla čestito da ispere svoje ljubimce.

Drugi put sam nalio u novu novcatu cipelu moga starijega brata katran, tako da su morali seći cipelu da bi mu je skinuli s nogu.

Jedanput sam opet, za vreme večere, na kojoj su bili okružni prota i sve moje tetke upalio pod stolom raketu te se napravila takva jedna gužva da bi se čovek morao prosto zaplakati od žalosti. Sto se prevrnuo i sručio sve posuđe u krilo moje najstarije tetke i pretrpao pod sobom moga najstarijeg brata; jagnjeća čorba izlila se u krilo moje srednje tetke (one što ja ličim na nju); okružnome proti uletela cela celcata sarma od kisela kupusa u dušnik; majka mi je dobila lupanje srca, a najmlađa tetka ubola se viljuškom u jezik.

Jedini koji je srećno prošao, bio je moj srednji brat (onaj što mi je u svoje vreme uzeo novac sa postupaonice), koji je sa jednim tanjirom kolača ujedanput nestao i dugo zatim niti su mogli da pronađu njega niti kolače. Razume se da sam lepo bio nagrađen za ovo duhovito preduzeće.

U moje nevine zabave spadalo je i to, na primer, da se uvlačim u kuhinju kad tamo nikoga nema i da bacim pet-šest šaka soli u ono jelo koje ne volim, a zatim, za ručkom, da uživam u izrazima lica kad okuse presoljeno jelo. Pa onda, nabavljao sam odnekud lisičje repove, zakačio ih čiodom i ovu iskrivio, pa stao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo, te im kačio rep odostrag. Činovnici bi otišli s repom u kancelariju, izazivajući usput silan smeh kod prolaznika. Razume se da se ubrzo saznalo ko ta odličja deli, i ja sam zato nemilostivo isprebijan, premda ja još uvek nalazim da je mnogima i mnogima taj rep odlično pristajao.

Imao sam i jedno originalno zadovoljstvo kad nam dođu gosti na večeru da im preturim džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem po džepovima. Koliko je puta gospodin sudija odneo kući kutiju sa puderom gospođe načelnikovice, a gospođa Stana, udovica, futrolu od muštikle profesora srpske istorije; pa onda, gospođa popadija kutiju sa burmutom sreskog načelnika, a sreski načelnik započetu čarapu sa četiri igle i klupčetom gospođe Mare, žene carinikove. Razume se, sutradan je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjičenja i porodične neprilike, što se sve svršavalo na mome turu, na kome je već bila ispisana tradicija prošlih vremena.

Vrlo bih se rado zavlačio i pod sto za vreme večere ili ručka kad je bilo gostiju. Bože, da sam tada razumeo čemu li sam se sve mogao naučiti prilikom tih svojih ekskurzija. Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cveća, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom. Ja tada nisam ni obraćao pažnju na nogu apotekaričinu i nogu sudijinu, koje su se tako prijateljski ophodile kao rođeni brat i sestra. Pa onda, protina noga koja je virila ispod mantije, i za koju sam ja u prvi mah držao da je noga moje tetke, te sam se čudio što se toliko natura nozi učiteljice trećeg razreda osnovne škole, kad sam znao da moja tetka i ova učiteljica nisu inače na dobroj nozi. Šteta što sve to što se dešavalo pod stolom ja tada nisam razumeo, a docnije, sasvim docnije kada sam razumeo, nisam već više mogao da se zavlačim pod sto.

No sve su to bile moje zabave manjega značaja; one širega značaja razvijale su se napolju, van sobe. Tamo je mene očekivala uvek čitava četa odmetnika od roditeljske vlasti, sa kojima sam izvodio ekskurzije po tuđim baštama, tavanima i krovovima i sa kojima sam izvodio sve moguće igre, počevši od igranja piljaka pa do igranja vlade. Razume se da smo najradije igrali ono što se oko nas dešavalo. Ako bi naišao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete za sušenje rublja, izvaljivali burad iz podruma i hiljadu drugih šteta činili da bismo mogli izvoditi cirkuske veštine. Ako bi naišlo pozorište, stradale bi, razume se, hartije iz očeve kancelarije, ćilimi i jastuci iz kuće, daske iz šupe, brašno iz kuhinje, vuna iz jastuka (za brkove i brade), pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi drugi predmeti koje mali odmetnici poberu i donesu iz svojih kuća. Tako isto, ako se u varoši vrši rekrutacija, mi ćemo igrati rekrutaciju; ako se u planini pojave hajduci, mi ćemo igrati hajduke.

Sećam se, na primer, da smo jednom igrali i krize. Kriza je pojava koja traje od samog postanka ove države i trajaće sve dok država ustraje, kao ono kad se dete rodi “s falinkom” pa je vuče celog života. I politička deca najradije igraju tu igru, pa zašto je ne bismo i mi igrali?

Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skupštine, ali to nije nimalo neobična pojava u našem političkom životu.

Pošto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV mogao reći: “L’etat s’est moi!” i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi koliko god nas je bilo hteli smo da budemo ministri – što uostalom nije samo dečja slabost – i onda, razume se, pošto nismo imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skupštine.

Sve i kada bi računali u svoje državljane guske, ćurke, plovke i druga dobroćudna stvorenja, kojih je bilo puno dvorište i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, šta bismo učinili sazivom njihovim u skupštinu? Oni bi izvesno obrazovali poslaničke klubove, tj. klub ćuraka, klub gusaka i klub plovaka. Ti klubovi ne bi nimalo uticali da se promeni poverenje koje smo, mi, vlada, sami sebi prisvojili, jer, kao što je poznato, politički klubovi su ustanove u kojima se članovi disciplinišu da ne misle svojom pameću i da ne štrapaciraju svoju savest. Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.

Doduše, u dvorištu je među domaćim životinjama bio i jedan jež, koji je, s obzirom na svoju spoljašnost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna. A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bogzna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodiljke služe samo kao nakit.

Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da spreči, izgleda da je jedno naše tradicionalno zadovoljstvo.

Imajući dakle sve povoljne uslove za to, ja sam ubrzo rešio krizu i obrazovao sam vladu. Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Mi smo doduše znali za portfelje bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu tešku brigu da upravljam ministarstvom bez portfelja, bez resora i bez kancelarije. Ovako sam primio na sebe spoljne poslove s obzirom na to što sam bio “dete iz bolje kuće” i vrlo sam rđavo učio strane jezike, što je također jedna od kvalifikacija naše diplomatije.

Sem ovoga, vladu su činila još svega četiri ministarstva: policije, finansija, prosvete i vojske. U to doba kada smo se mi kao deca igrali vlade, nisu postojala ministarstva. Tako, na primer, nije postojalo ministarstvo narodnog zdravlja, jer izgleda da tada nije ni postojalo narodno zdravlje. Pa onda nije postojalo ni ministarstvo saobraćaja. Drumovi su doduše postojali, ali smo mi već uveliko pevali uz gusle: “Drumovi će poželet’ Turaka, jer neće imati ko da nas natera da ih opravljamo”. Šume su doduše (postojale, ali su njima upravljali hajduci, a tek u najnovije vreme hajduke su smenili ministri, te je obrazovano i šumsko ministarstvo. Rude – kažu takođe da su postojale, ali kako se tada uredno plaćao porez nije postojala nikakva potreba da se kakve druge rude istražuju. Vode su takođe postojale i služile su, kao i danas, kao sredstvo za poplave, samo se nije osećala potreba da poplavama upravlja naročiti ministar.

Lista moje vlade ovako je otprilike izgledala: spoljnih poslova, kao što rekosmo, ja; za ministra prosvete uzeo sam nekog Čedu Matića stoga što je ponavljao i prvi i drugi razred gimnazije, pa se duže bavio na školovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz škole otpušten te znao u prste školske zakone, a najzad i zato što je pismenost smatrao kao luksuz, što je uostalom bilo mišljenje i tadanjih odistinskih ministara. Za ministra policije uzeli smo Simu Stankovića, sina jednog sreskog pandura pretpostavljajući da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da može biti ministar policije u Srbiji. No sem svega toga, on je imao i drugih osobina. Tako, na primer, on je tako goropadno umeo psovati, počevši od gospoda boga pa do najmanje buvice u ćebetu, a umeo je, bogami, potegnuti i pesnicu, pa i perorez potrgnuti iz džepa. Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvalifikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime učinili srećan izbor ličnosti za taj položaj. Za ministra finansija uzeli smo nekog Pericu iz trećeg razreda osnovne škole, koji je još natrag nosio razrezane pantalone, kroz koji je razrez stalno visio rep košulje, koji je samo nedeljom dopodne mogao biti nešto čist.

Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio, tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nje bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava. Onaj prljavi rep, koji mu se vukao odostrag, ne samo da nije bio smetnja, već je bio i izvesna kvalifikacija, i to tako karakteristična kvalifikacija da bi mogao poslužiti kao stalna uniforma svih ministara finansija.

Za ministra vojnog uzeli smo našeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Mešulama. To nije bilo bez izvesnih razloga. Na taj način hteli smo najpre da izbegnemo svaku mogućnost da zaratimo sa kojom drugom stranom državom, a drugo: da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da učestvuje u licitacijama koje raspisuje ministarstvo vojno, znajući da bi on to i inače činio.

Tako sklopljeno ministarstvo držalo je sednice gdekad na drvljeniku, ali mnogo češće čak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu. Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku uopšte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu četvorospratne kuće, mogli bi biti obezbeđeni od radoznalih novinara.

Imajući Davida Mešulama na čelu vojske, mi smo slobodno smeli davati izjave o miroljubivosti svojoj i ne sluteći šta se tamo u dubini duše našega ministra vojnog krije. A jednoga dana, baš kada je na dnevnom redu ministarske sednice bilo pitanje da celokupna vlada preskoči plot Miloša pekara i da mu iz bašte pokrade trešnje, koje su već bile zrele, rumene i tako sočne da bi primamile i svaku drugu vladu, – David Mešulam iznese jedan slučaj međunarodnog značaja, pri kome je jedan naš podanik teško stradao, radi čega moramo, ugleda našega radi, pribaviti satisfakciju.

Slučaj koji nam je Mešulam izneo, a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio među svojim plovkama. U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan-domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvarili našeg plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva živ vratio u otadžbinu. Ministar vojni je predlagao da oglasimo susedima rat, i to sutra, u četvrtak posle podne. Toga dana iz dva razloga: prvo, što u četvrtak popodne nemamo škole, a drugo: što je Mešulam, na osnovu poverljivih dostava, obavešten da će susedi sutra posle podne ići u vinograd te nikoga neće biti kod kuće.

On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: “Zub za zub, oko za oko!”, tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve guske susedove. On je naročito insistirao da se guskama osvetimo, jer najzad, rekao je on, susedov plovan imao je donekle i razloga da napadne našega, u odbranu svoje domaće časti, ali su se guske bez ikakvoga naročitog razloga u tu stvar umešale.

Pošto je predlog bio primljen, Mešulam je izradio i strateški plan. Po tome planu, ministar finansija, kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, već bi ostao gore, na vrhu plota i čuvao stražu, te da nas izvesti ako bi ko naišao. Ja, ministar prosvete i ministar policije imali bismo za dužnost da čupamo guske, i on, ministar vojni, skupljao bi perje Plan je bio usvojen, i sutradan po podne ministar vojni došao je na urečeno mesto sa jednim praznim jastukom. To nam je ujedno bila i cela ratna sprema.

Tačno u 2 časa i 17 minuta otpočeo je napad. Ne znam baš da li je toliko sati bilo, ali kad je na crkvi izbilo dva, krenula su u vinograd kola sa susedovom porodicom i odmah, malo zatim, mi smo preskočili plot, pošto je ministar finansija ostao na plotu.

Stavljam u 2 časa i 17 minuta jer obično tako počinju raporti sa bojnih polja. U 2 časa i 20 minuta, već sam ja čupao jednu gusku, ministar policije drugu i ministar prosvete treću. Guske su očajno pištale, ali smo mi, držeći se onoga: “Zub za zub, oko za oko i perje za perje!” nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga časa iz jajeta izlegle. Ministar je vojni, međutim, revnosno kupio perje u jastuk. U 2 časa i 32 minuta izvršili smo napad na druge tri guske. Borba se vrlo pravilno razvijala i klonila se našoj pobedi, ali – kao što to obično u strategiji biva u takvim prilikama – ministar vojni nije predvideo savezničku pomoć neprijatelju. Ujedanput i sasvim iznenada, pojavi se s boka našem razvijenom frontu domaći pas, koji je dotle spavao negde u kuhinji.

Taj iznenadni napad unese donekle zabunu u naše redove, i ministar policije, na kojega je pas prvo nasrnuo, napusti pola očupanu gusku, dohvati jednu kamenicu i primi na sebe otvorenu borbu sa psom, braneći naš bok. Da je na takvoj situaciji ostalo, mi bismo iskoristili pobedu do kraja, ali je došlo još jedno iznenađenje. Lavež psa probudio je i momka koji je spavao u kuhinji i ovaj se pojavi na bojištu sa jednom motkom u ruci.

Pod tako teškom artiljerijskom vatrom posrnula bi i svaka druga mnogo iskusnija vojska. Ja ne znam šta je dalje bilo, sećam se samo da sam čuo udarac motke o leđa ministra prosvete i čuo njegovo očajno: “Jaoj!” Ministar policije ispuzao se kao mačka uz jedno drvo i odvažno skočio sa ovoga na krov, jer ga je momak kamenicama gađao, a ja sam srećno preskočio plot, pošto sam i sam osetio na leđima dejstvo teške artiljerije. Ministar finansija udario je u takvu vrisku i plač kao da se nalazi pred skupštinskom anketom, i potegao je da pobegne s plota, ali se onim repom koji mu odostrag visi zakači za jedan ekser i ostade viseći na plotu. Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu, i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, prišao, skinuo ga s plota, kao kad bi uzabrao zrelu krušku, i propustio ga kroz šake kako ni krajnji opozicionar sa levoga krila ne bi učinio, i kad je taj posao završio, on je ministra finansija, jednim zgodnim udarom, prosto prebacio preko plota kao futbalsku loptu. Ministra vojnog niko nije video gde se u toj gužvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati šta je s njim.

Kada smo se, posle ovoga teškoga poraza, jedva mogli pribrati od straha, sakupili smo se na mome tavanu da utvrdimo stanje naše vojske. Utvrdili smo ovo: moralno stanje vrlo rđavo, brojno stanje: svi na licu mesta, jedan teško ranjen i jedan mrtav. Ministra vojnog smatrali smo kao mrtvog, i ja sam zato odlučio da se o državnom trošku sahrani, što je bilo nemoguće izvesti samo stoga što nije mogao leš da mu se pronađe.

Tek docnije smo saznali da se ministar vojni, čim je opazio momka, srećno sakrio iza drvljanika, i tek kad se sve stišalo izvukao se i odneo kući pun jastuk guščjeg perja. Prema poverljivim saznanjima koja je docnije ministar policije pribrao, mi smo ceo ovaj rat i vodili zato što je majci Davida Mešulama trebalo da napuni jedan jastuk guščijim perjem. Tako se još jednom potvrdila ona istorijska istina da često mali uzroci nose velike posledice.

Razume se, naš se poraz nije samo na ovome završio. Posledice velikih svetskih sudara osećaju se tek posle rata. I mada mi, prema načinu na koji je obrazovana, činimo utisak jedne neustavne vlade, ipak vas uveravam da smo mi jedina vlada u Srbiji, koja je u ovome slučaju gorko osetila svu težinu ministarske odgovornosti.

– Beše li ti ono magare što ni prošloga puta ne znađaše lekciju?

– Jest, ja sam taj! – odgovaram ja ushićen zadovoljstvom što me se profesor tako dobro seća.

– A nađoh li ja kanda na tvome pismenom zadatku onu mastiljavu mrlju, koju vi đaci krmačom nazivate?

– Da, da! – tvrdim ja, sav ushićen što me se profesor tako dobro seća.

– Ja tada rekoh tebi: “Ako budeš bio i dalje tako nemarljiv i nebrižljiv da ću te kazniti”.

Ja i to potvrđujem, ali bez ushićenja, a on uzima pisaljku i meni, “bude bio” beleži jedinicu i upućuje me, jednom čisto gramatičkom rečenicom, da klečim iza table.

– Ostaćeš klečeći do kraja ovog časa, učeći za to vreme sklanjanje zamenice sebe ili se. Budeš li bio kadar naučiti to sklanjanje, javićeš mi se i ispraviću ti belešku a dalju kaznu oprostiti.

Kako ni do kraja časa nisam “budem bio” naučio to prokleto sklanjanje, ostao sam na kolenima sve dok nije zakucalo zvonce. To sklanjanje nam je zadavalo naročite glavobolje. Sećam se, na primer, mojih muka da naučim peti padež od imenice pas. Svi ostali padeži išli su kojekako ali peti padež jednine, pokojni zvatelni nikako mi nije išao u glavu, niti sam umeo da ga pogodim.

I ne samo meni, već i svima u mojoj okolini zadao je taj padež glavobolju. Moj najstariji brat koji je već bio u starijim razredima, izgleda da se provukao i nije u životu imao posla sa tom imenicom; moj mlađi brat mi reče da je od imenice pas peti padež: kuče. Otac mi nije umeo kazati ništa, pošto gramatika nema nikakve veze sa trgovinom, već izgleda da tu čak važi pravilo: što manje gramatike, to više zarade.

Pitao sam i bakalina, našega komšiju, pošto sam mu prethodno objasnio šta se petim padežom zove, i on mi reče:

– Ja kad vabim kuče, ja mu kažem: kuc, kuc, kuc; a kad teram, ja mu kažem: šibe! A bog će ga sveti znati koji je to padež!

Pitao sam najzad i gospodina protu, jednom prilikom kada je bio na večeri kod nas, verujući neobično u njegovu učenost, pa se i on zbunio i nije umeo da me nauči.

– Peti padež, peti padež! – uze da zamuckuje prota, brinući se da pred mojom porodicom sačuva autoritet učena čoveka.

– Pa koliko padeža vi učite?

– Sedam.

– Sedam? – zgranu se prota. – E, to je mnogo, to je baš mnogo!

– Mnogo! – uzdišem i ja.

– Ja ne znam samo – okreće se prota mojim roditeljima, – što će im toliki padeži. To je prosto, profesorski bes. Uzmite samo:

jedna Nemačka, koliko je to prostrana i silna carevina, pa nema više nego četiri padeža; pa onda Francuska, pa Engleska, sve velike i moćne države, pa nemaju više nego četiri padeža. A šta smo mi, jedna takoreći mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padeža. Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu?

Te su protine misli bile u stvari vrlo utešne za mene, ali mi pred profesorom nisu mogle ništa pomoći. On je odlučno tražio od mene da mu kažem peti padež od imenice pas, čemu sam se ja odlučno odupro beskrajnim ćutanjem, jednom od onih mojih osobina kojom sam se često u školi odlikovao.

A koliko je ovaj profesor imao pik baš na padeže, pokazaće i slučaj nekoga Stanoja Stambolića. Jedno popodne, za vreme velikoga posta, on diže ruku i zamoli:

– Molim, gospodine, da idem u avliji.

– Reci, Stamboliću, tu rečenicu pravilno, pa ću te pustiti – odgovori mu profesor.

Stambolić se zbuni, uzvrda se pa očajno ponovi:

– Molim, gospodine, da idem u avliji!

– Reci pravilno pa ću te pustiti. Stambolić poče da se znoji i previja, koje zbog padeža a koje zbog nevolje radi koje je molio da izađe. Šapću mu drugovi i dobacuju, a Stambolić se oznojio, pocrveneo, digao jednu nogu i uvio je oko druge, pa dreknu: – U avliju!

– Tako, sad je pravilno, sad možeš ići! – veli profesor.

– E, sad je dockan! – odgovara Stambolić sav opušten i otromboljen.

A nisu to samo padeži sa kojima smo se borili. Bilo je u gramatici i puno drugih kukica i eksera, i ako ne paziš dovoljno mogao si se svaki čas ne samo ogrebati već i nabosti.

Ima, na primer, reči koje su tako kapriciozne i prevrtljive kao histerična žena; javljaju se u svima mogućim toaletama. Ovo nije slučajno upoređenje, jer sam ja, učeći gramatiku, zapazio da ova nauka ima mnogo ženskih osobina, ili ako hoćete, žene imaju mnogo gramatičkih osobina. Ne mislim ja na neodređeni i zapovedni glagolski način, za koji bi se moglo reći da je isključivo ženski način, ali mislim na ono što se oko svake žene, kao oko imenice u gramatici, vrzma po jedan član po kome možeš poznati kog je pola žena, a mislim i na to što i žene, kao i (imenice u gramatici, uvek imaju nastavak i što taj nastavak vrlo rado menjaju pri svakom novom padežu.

Ima među rečima i takvih koje se pojavljuju, à la Fregolli, u svim mogućim oblicima. Iziđe profesor na tablu i napiše reč: crno, pa onda počne da razvija neku matematičku formulu, prateći je nerazumljivim objašnjenjima: “Staroslavensko on pred muklim jus pretvara se u novoslavensko… itd.”; ili: “Jus se pretvara u cis, cis se pretvara u bis itd …”, i na kraju krajeva, reč crno sad glasi belo.

Sećam se jednoga predavanja iz istorije Srba, koje je profesor ovako završio: “U bici na Velbuždu 1330. godine, u kojoj je poginuo bugarski car Mihajlo, odlikovao se naročito mladi srpski kralj Dušan. Grad Velbužd, gde se ta bitka desila, danas se zove Ćustendil. Kako je od reci Velbužd postala Ćustendil, to istorija ne ume da objasni, ali je gramatika kadra i to objasniti”.

Profesori u tom pogledu idu tako daleko da su oni već pre Voroncova, kadri bili pretvoriti petla u kokošku, i obratno, i onda nikakvo čudo nije što sam ja, kao i mnogi moji drugovi, vraćao se sa table gde sam govorio lekciju sa uverenjem da sam dobio četvorku, a ona se – jus u on, on u debelo jer, debelo jer u tanko jer – na kraju tromesečja pretvorila u dvojku.

Koliko su nam jada zadavale te prevrtljive reči u gramatici, toliko još više i razni znaci koji su, izgleda, zato izmišljeni da naprave što veću zbrku. Tačke, zapete, pitanja, divljenja i još čitava gomila raznih znakova, koje je grešni đak morao znati gde da postavi, bez obaveze da ih i docnije, u životu, upotrebljava. Ja i danas poznajem jednoga činovnika koji je učio gramatiku kad i ja i koji mi se žalio da ga ona samo buni u životu.

– Uzmi, molim te, samo one znake, – žalio mi se on. – Ja sam pre pisao, pisao, pisao, pa napišem reči kao ženski tepeluk. Pa eto, molim te, sam reci: da l’ bi na ženskom tepeluku lepo stajale tačke i zapete? Razumem još znak divljenja, to se još i može upotrebiti.

Kad god pišem nekom starijem po činu od sebe, ja metnem znak divljenja. Ali naš sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja čak i kraj fraze: “Ti si magarac!” E pa zar to ne znači kompromitovati ne samo taj znak, već i celu gramatiku, jer ako je ko magarac, on ne mora biti baš gramatički magarac.

A poznat je i onaj slučaj gde komandiru jedne pogranične čete vraća komandant raport da stavi tačke i zapete, jer je ovako napisan raport potpuno nerazumljiv, tako da se nikako nije moglo razabrati da li je u pograničnom sukobu koji se desio poginuo šef krijumčarske bande, ili je poginuo sam komandir koji raport podnosi. Komandir, koji se nikad u životu nije družio sa tačkama i zapetama i, moglo bi se reći, bio čak i njihov protivnik, došao je ovim komandantovim zahtevom u veliku zabunu. Njemu bi mnogo lakše bilo voditi celu noć borbu sa dvadeset i pet pograničnih bandita, no razmestiti u svome raportu toliki broj tačaka i zapeta.

Da se izvuče iz teške situacije, a i da odgovori zahtevu komandanta, on previ jedan čist tabak hartije i na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom naredbom, izvrši raspored priloženih tačaka i zapeta i svaku od njih uputi odgovarajućoj jedinici, dodajući još i molbu da komandant tačke i zapete koje bi pretekle, te ostale neupotrebljene, nadležno rashoduje.

Ja ne mogu da razumem zašto su nam te tačke i zapete pravile toliko neprilika, kad se vrlo dobro sećam da nam je profesor neobično jasno objasnio njihovu upotrebu. Ovakvo nam je govorio:

– Jedan železnički voz, na primer, ima da prođe put od Beograda do Niša. Lepo. Kad izvede taj put, to jest kad stigne u Niš, on je onda svršio ono što je hteo; njegova je misao bila da otputuje iz Beograda u Niš i on je tu misao ispunio. A jedna misao izvedena i iskazana, to je rečenica. Voz je na kraju svoje misli stao i ne ide dalje, a to znači: i na kraju rečenice treba kazati: stani, ne dalje! E, to “stani i ne dalje” beleži se tačkom. Na kraju rečenice, dakle, beleži se tačka. Da, ali voz ne može da potegne iz Beograda pa pravo u Niš a da se nigde usput ne zaustavi, jer to je vrlo dug put. Ima usput da se ukrsti s drugim vozovima, pa mora mašina uzeti vodu, pa se mora negde ustaviti da siđu putnici i da nove primi, da se štogod istovari ili utovari. Mora se dakle voz zaustaviti gdegde duže a gdegde kraće, koliko samo da iskoči ili uskoči putnik. Zato, vidite, na putu ima većih i manjih stanica, takozvanih postaja. Svaka takva velika stanica gde se, recimo, ukrštaju vozovi, gde ima i restoracija te se putnik može i potkrepiti, to vam je tačka i zapeta, a postaje gde se voz zaustavi samo za trenutak, to su vam zapete. Dakle, jedna velika rečenica može biti sastavljena iz više manjih rečenica od kojih je svaka odvojena tačkom i zapetom, kao što u jednoj rečenici može biti više ili manje zapeta kod kojih se predahne. Je li vam sad jasno?

Razume se da smo svi kazali da nam je jasno, iako sad tek nismo ništa razumeli, jer smo posle profesorovog objašnjenja vodili među sobom ovakve razgovore:

– Da li ona niska tačka, sasvim na kraju puta, mora biti krupnija od mladenovačke ili ćuprijske? – pitao je Živko Janjić.

– A da li tamo gde je tačka i zapeta možeš da ručaš supu, govedinu i pečenje, ili imaš vremena samo da pojedeš perecu? – domišljao se Steva Radojčić.

– E pa dobro, ako se tamo gde je tačka i zapeta ukrštaju vozovi, to i onaj drugi voz ima svoju tačku i zapetu, i onda tu se sretnu dve tačke i dve zapete, od našeg i od onog drugog voza! – rezonovao je Jovica Stanković.

Znak divljenja i znak pitanja profesor nam je sa manje teškoća objasnio, ali smo docnije, u životu, videli da to objašnjenje nije tačno. Po profesoru, na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne rečenice, dok u životu, znak se pitanja može staviti iza reči: poštenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobročinstvo, vernost, prijateljstvo i tako dalje, pa bile te reči u sredini ili na kraju rečenice. Ili, ako hoćete, znak pitanja u životu možete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek će biti na svome mestu.

Počev od rođenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u životu pristaje znak pitanja.

Što se tiče znaka divljenja, on je u životu najviše u upotrebi na proklamacijama, partijskim zborovima i pri izjavama ljubavi, pa zato smo njegovo značenje vrlo lako shvatili.

Dve tačke, kao gramatički znak, naučili smo tek kad smo počeli učiti fiziku, jer se cela ta nauka sastoji iz raznih a, b, v. Svako pravilo, svaka definicija, ima svoje a, b, v. Stane profesor na katedru pa izgovori pravilo: tako i tako, tako i tako, pa onda doda:

prema tome: a) to i to; b) to i to; i v) to i to. Tako smo nekako shvatili da posle onoga “prema tome”, treba uvek staviti dve tačke. Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak koji nije ni tačka, a nije ni zapeta. Možeš ga metnuti gde god ti je volja, ništa ne menja stvar. Jedan od mojih drugova, neki Ilija Sušić, stavljao je pri potpisu tačku i zapetu na kraju prezimena i, da vidite, vrlo je lepo stajala i tu.

Više tačaka je znak koji označava nezavršenu misao. Nije nam nikako išlo u glavu kako može biti nezavršenih misli: kad si je već počeo, završi je. Da smo pitali profesora, on bi nam verovatno rekao:

– Pođe voz iz Beograda za Niš, ali kod Stalaća se desi sudar vozova, tri mrtva i jedanaest ranjenih, i voz ne može da nastavi put. To je eto nesvršena misao, i tu dođe nekoliko tačaka!

A takvih iznenađenja kao što je sudar vozova ima često u životu, te prema tome znak više tačaka odista može da bude vrlo koristan. Tako, na primer, lopov zavuče ruku u tuđu kasu, a naiđe iznenada policija; to je onda odista nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka… Pa onda, dečko izjavljuje ljubav svojoj koleginici, studentkinji, iza kapije, i pri prvom zagrljaju naiđe njen otac. I to je nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka… Ili, uvuče se gospodin kod mlade žene, kad joj muž nije kod kuće, i taman mlada gospođa sela u krilo razneženome ljubavniku, a neočekivano nailazi muž. I tu je misao nedovršena, i ta se rečenica u životu svršava sa nekoliko tačaka, a gdekad možda i sa nekoliko udivitelnih.

Eto, to je znanje koje smo o znacima izneli iz škole i dopunili ga u životu.

Ali, da bi nam dali prilike da nam ti znaci zadadu što veću glavobolju, profesori su, osim predavanja o njima, zadavali nam još i pismene zadatke, da bismo se navikli da iskazujemo svoje misli i da primenjujemo ove znake.

Ti stilistički zadaci, koji tako često služe profesorima kao zabava, da bi se izmeđ časova, u profesorskoj kancelariji, slatko smejali, obično su slični po stilu ljubavnim pismima koje odžačari pišu kuvaricama; molbama koje piljari pišu opštinama, i raportima koje noćne patroldžije podnose komandama. I profesori srpskoga jezika, možda baš zato, zadaju vrlo često takve zadatke kako bi što više upotpunili svoje kolekcije đačkih gluposti. A da bi te gluposti bile što deblje, da bi se profesori što slađe smejali, oni obično zadaju takve pismene zadatke na koje mnogi od njih ne bi umeli ni sami odgovoriti. Sećam se samo koliko nam je nevolja doneo pismeni zadatak: “Ispeci pa reci!” Profesor je prosto, završavajući čas, rekao: “Deco, za iduću nedelju pismeni zadatak: “Ispeci pa reci!”, što nam je bilo tako isto jasno kao da nam je kazao: “Deco, za iduću nedelju pismeni zadatak: “Bifurkacija Patoganaca u odnosu prema oscilaciji Eskima”.

Pitao sam starijega brata, koji je zamakao već u školi, šta je to: “Ispeci pa reci”, ali mi ni on nije umeo objasniti. Veli:

– Reč može biti pečena, može i kuvana, može pržena, a može i pohovana.

Možete misliti već kako su glasili ti pismeni zadaci na temu:

“Ispeci pa reci”. Neki Živko Sredojević napisao je ceo pismeni zadatak u nekoliko reči. Taj je zadatak glasio:

“Najzdravija je reč kad je pečena, i onaj se može smatrati za mudra koji govori samo pečene reči!”

Drugi opet, neki Sima Jagodić, ko zna gde se inspirisao tom filozofijom, ovako je rešio zadatak:

“Reč ne treba izvaditi iz usta sve dok ne bude sasvim pečena.

A reč može da se ispeče ako se zagreje stolica kod kuće, pa se na toj stolici sedi sve dok se ne ispeče reč, i za to vreme se uči srpska gramatika kao najvažniji predmet, pošto bez jezika čovek ne može živeti!”

Treći opet, neki Ostoja Popović, sin seoskog sveštenika, ovako je narodski objasnio stvar:

“Sve što ulazi u usta treba da bude pečeno. Tako u usta ulazi pogača, pa ulazi rakija, pa ulazi jagnje s ražnja, i zato i sve što izlazi iz usta treba da bude pečeno. Kako iz usta, osim ostaloga, izlazi i reč, to i reč treba da bude pečena!” Drugi put opet profesor bi nam zadao temu: “Poznaj samoga sebe!” Na tu temu sećam se samo jednog odgovora, koji je glasio:

“Kad čovek nema prilike da pozna koga drugoga, nije rđavo, od dugoga vremena, da pozna samoga sebe. Najlakše čovek može poznati samoga sebe na ogledalu. Ako je dobro ogledalo, čovek može tom prilikom da vidi svoje dobre strane, a ako je rđavo ogledalo, čovek može da vidi svoje rđave strane!”

Ja na tu temu: “Poznaj samoga sebe!” nisam podneo nikakav odgovor, jer nisam umeo da ga nađem. Kako tada, tako evo sve do danas ja na tu temu ne umem da nađem odgovor.