„Aladin i čarobna lampa” je jedna od najpoznatijih bajki iz zbirke „Hiljadu i jedna noć”. Ovde je prepričana našim rečima, u kratkim „stranicama” sa ilustracijama – za čitanje naglas pred spavanje. Čitanje traje oko pet minuta.
Bio jednom jedan dečak po imenu Aladin. Živeo je sa majkom i sestrom u maloj, siromašnoj kući. Umesto da im pomaže, po ceo dan je ležao u hladu pored reke. Jednog dana između palmi se pojavio neki neznanac.
– Hej! Ko li je sad ovo? – začudio se Aladin.
Neznanac je bio čarobnjak. Odveo je Aladina do starih ruševina i pokazao mu teška vrata sa gvozdenom alkom.
– Povuci tu alku što jače možeš!Aladin se malo uplašio, ali se upro nogom o zid i povukao iz sve snage. Vrata su zaškripala i otvorila se.
Iza vrata je bila pećina. Aladin je ušao na prstima, a tri mišića su se razbežala pred njim. U dnu pećine, na kamenom postolju, nešto je sijalo kao sunce.
– Oh, evo lampe o kojoj je čarobnjak govorio!
Lampa je bila sva prašnjava, pa ju je Aladin obrisao maramicom. Puf! Iz lampe je pokuljao beli dim, a iz dima je izronio duh sa ogromnim crvenim šeširom.
– Šta želiš, dečače? Reci, i biće ispunjeno!
– Želim da me izneseš iz ove pećine i odneseš mojoj kući!Tek što je to izgovorio, pećine je nestalo. Duh ga je uzeo pod ruku i poleteo visoko iznad palmi. Jedna ptica ih je začuđeno gledala.
Kod kuće ih je čekala Aladinova majka.
– Dobri duše, mi smo vrlo siromašni. Možeš li da nam spremiš lepu večeru?Duh je raširio ruke, i sto se za tren napunio: torta, voće, supa i pečenje. Majka je sklopila ruke od čuda.
Ali čarobnjak nije odustao od lampe. Išao je od ulice do ulice i vikao:
– Kupujem stare lampe! Kupujem stare lampe!Aladinova sestra nije znala da je lampa čarobna. Mislila je da je to samo stara, izgrebana lampa, pa ju je prodala za kesicu novčića.
Kad je Aladin čuo šta se dogodilo, uhvatio se za glavu.
– Nisam znala da je čarobna… – rekla je sestra kroz suze.– Ne plači. Nisi ti kriva. Idem da je vratim!
Aladin je uzjahao konja i prešao mnoga brda i doline, sve dok nije stigao pred čarobnjakov dvorac. Tamo ga je sačekao jedan mačak u crvenom kaputiću.
– Pomoći ću ti, Aladine. Čarobnjak mi nikad ne da ni zalogaj, pa neka mu to bude nauk.
Mačak se tiho ušunjao u dvorac, zgrabio lampu zubima i jurnuo niz crveni tepih. Čarobnjak ga je odmah primetio i potrčao za njim.
– Stani! Vrati mi lampu, nevaljalče!
Ali mačak je imao dva prijatelja – dva mala miša. Oni su preko staze zategli kanap. Čarobnjak se sapleo i – pljus! – upao pravo u baru. Papuče su mu odletele u vazduh.
Duh je odneo lampu Aladinu, ali ga je upozorio:
– Zapamti, ovo ti je bila poslednja želja.
Aladin više nije ležao pored reke. Otvorio je malu prodavnicu slatkiša i radio od jutra do večeri. Deca su ga volela, a komšije poštovale.
– Sad znam – rekao je Aladin. – Vredne ruke vrede više od čarobne lampe.A lampa? Ona je ostala na polici, lepo obrisana, da podseća Aladina na dan kada je prestao da bude lenj. Mačak i dva miša dolazili su svake subote – po kolač.
Kraj
Pitanja za razgovor posle čitanja
- Kakav je Aladin bio na početku bajke, a kakav na kraju? Šta ga je promenilo?
- Ko je sve pomogao Aladinu da vrati lampu? Kako su mačak i miševi nadmudrili čarobnjaka?
- Zašto se Aladin nije ljutio na sestru? Da li je ona znala da je lampa čarobna?
- Šta bi ti poželeo da ti duh iz lampe ispuni jednu želju?
Bojanka: Aladin i čarobna lampa
Ilustracije: María Pascual, iz knjige „Bajke u slici 2”. Objavljeno uz dozvolu.
Ostavite komentar