Tri prstena – Narodne bajke Lužičkih Srba

Bio negda kralj koji je pored svog dvorca imao prekrasan vrt. U vrtu je pre mnogo godina zasadio jabukovo drvo, na kome su svakoga leta uspevale svega tri jabuke. Ali kralj još nijednu jabuku...

Bio negda kralj koji je pored svog dvorca imao prekrasan vrt. U vrtu je pre mnogo godina zasadio jabukovo drvo, na kome su svakoga leta uspevale svega tri jabuke. Ali kralj još nijednu jabuku nije uzbrao ni okusio, jer su se svake godine na tajanstven način gubile. Zato je u pozno leto, kad su jabuke počinjale da sazrevaju, postavljao stražara ispod drveta. Ali jabuke su nestajale a da stražari nisu ni znali kako se to događalo.
Jednom se opet bližila jesen, a na drvetu su se crvenele tri divne jabuke. Toga leta je ispod jabukovog drveta stražario hrabar i iskusan vojnik. Bila je upravo sredina noći i časovnik na kuli je izbijao dvanaest, kad stražar najednom ugleda kako se sablasni oblak nad krošnju nadnosi. Oblak u trenu opet nestade, ali s njime zajedno iščezoše i tri jabuke. Vojnik ipak vide da se oblak izgubi u trnovom grmu na kraju vrta.

Rano sutradan ode vojnik kralju i obavesti ga o neobičnom noćnom događaju. Na to kralj pozva radnike i sa svoja tri si a ode u vrt. Tamo istražiše trnov grm sa svih strana, ali ne nađoše ništa neobično. Onda reče kralj:
– Iskopajte grm!
Radnici prionuše na posao. Ali, što su dublje kopali i rili, što su silnije grm čupali, sve je gušće bivalo njegovo korenje i sve čvršće ga je držalo. Tada kralj shvati da je taj grm začaran. Brzo posla ljude u grad po čarobnjaka, da sa trna čaroliju skine. I gle – od reči čarobnjakovih korenje se stanji i proredi i radnici najzad trn iščupaše. Sada ugledaše duboku, crnu jamu. U jamu baciše kamen, ali dugo je potrajalo dok su čuli da je kamen pao na dno. Sad upita kralj:
– Ko će da siđe dole?

Posle dužeg vremena, istupi kraljev najstariji sin i reče:
– Ja! Hoću da tu tajnu ispitam. Spustite me u dubinu!

Radnici donesoše dugačko uže, zavezaše kraljevića i spustiše ga u dubinu. Ali pre toga je radnicima naredio: “Čim ja povučem konopac, odmah me izvucite!”
Kada je kraljević dopreo do dna, ugleda pred sobom dug i taman hodnik. On se njim odmah zaputi i stiže tako na nekakav most, a sa mosta u veliku dvoranu. Nasred dvorane gorela je svetlucava vatra. Na drugoj strani nalazio se studenac, u kome se iskrila bistra voda. Na zidu kraj studenca visio je veliki, britki mač. Okolo vatre sedele su tri lepe devojke. One odmah ustadoše i prijateljski dočekaše neočekivanog posetioca. Jedna od njih reče:
– Nas tri smo začarane. A ti, ako si dovoljno hrabar, napij se sa ovog studenca, jer u njemu je voda života, koja donosi snagu. Posle uzmi taj mač i opaši se njime. Tako ćeš nas osloboditi, a izborićeš se i za sopstvenu sreću.
Kraljević priđe studencu i napi se vode. Još ni poslednju kap nije ispio, a oseti u sebi takvu snagu kakvu u životi nije imao. Potom skide mač sa zida i pripasa ga. Kako to učini, prikazaše mu se zli duhovi, koji u silnom metežu navališe na njega. On izvuče mač iz nožnica i jurnu na njih. Dugo se morao boriti, ali je na kraju sve duhove uništio ili odagnao od sebe.

Gledajući kraljevića kako se bori, devojke su klicale od radosti. Kad sve bi gotovo, najstarija i najlepša reče:
– Ti si nas oslobodio. Sada nas izvedi na zemlju da opet sunce ugledamo. Ali, pre toga, od svake ćeš dobiti dar. Čuvaj te uspomene dobro, jer će ti jednom zatrebati.
Najmlađa skide s ruke prsten na kome je sunce sijalo i dade ga kraljeviću, a dade mu i maramu na kojoj je bio isti taj znak. Druga devojka koja je bila lepša, podari mu prsten sa suncem i mesecom, i uz to maramu sa istim znamenjem. Treća, pak, devojka, najlepša među njima, dade mu prsten sa suncem, mesecom i zvezdama, a takođe i svilenu maramu sa istim obeležjem.
Kraljević tada povede devojke onim istim putem, prvo preko mosta, pa dugačkim tamnim hodnikom, sve do mesta gde su ga dole spustili. Tamo najpre veza jednu od njih, pa povuče kraj užeta i braća njegova je brzo izvukoše gore. Potom su konopac opet spustili i izvukli tako drugu, a domah zatim i treću devojku. Gore kralj smesti sve tri devojke u kočiju i poveze ih u dvor. Ali braća, zaslepljena njihovom lepotom, istog časa pozavideše bratu. Zato, kada kraljeva kočija zamače, šapnu jedan brat drugome:
– Ostavimo ga dole! Onda ćemo imati sve tri devojke, i moći ćemo da izaberemo najlepšu.

I dva brata spustiše uže samo do pola jame, a posle ocu rekoše da brat nije povukao za drugi kraj, što znači da je svakako poginuo. Kralj i devojke se jako rastužiše i otac za svojim sinom proglasi jednogodišnju žalost u celoj zemlji.

Najstariji brat je u dubini jame dugo čekao da mu odozgo spuste konopac. Kako se konopac ne pojavi, reši se da potraži drugi izlaz. Danima je lutao po mračnim hodnicima tražeći nekakav otvor. Najzad, posle mnogo vremena, kada ga je već svaka nada napustila, pridruži mu se neočekivano jedan od dobrih duhova i reče:
– Ja ću te izvesti odavde. Tvoj otac bi inače od tug presvisnuo. A i devojke su veoma žalosne.
Dobri duh ga je dugo vodio tamnim hodnicima i podzemnim putevima dok ga na kraju nije izveo iz jame. Kada se ponovo našao na zemlji, obazre se kraljević na sve strane i ugleda nekakvo selo. U selu su zvonila zvona. On upita jednog putnika, koji mu je u susret išao, šta ta zvonjava znači.
– Ah! – izusti putnik začuđeno. – Zar ti to ne znaš? Skoro je nedelja dana kako je najstariji kraljev sin nestao. Svakoga dana u isti čas sva zvona u zemlji zvone.
Kraljeviću tada sinu misao da će najbolje biti da se odmah ne kazuje, ali mu je smetala kraljevska odeća. Doseti se, i putniku, koji je inače bio stranac, reče:
– Daj mi, ako hoćeš, tvoju odeću, a ja ću ti ustupiti svoju!

Putnik na to bez dvoumljenja pristade. Tako zameniše odela i kraljević krenu u grad. Tamo stiže baš kada je kraljev glasnik prolazio ulicama vičući: “Svima zlatarima na znanje: kralj naručuje prsten sa znakom sunca. Ko takav prsten ima, neka dođe u dvor!”
Pošto je to čuo, kraljević se nije dugo premišljao. Pronašao je brzo starog majstora zlatara i zapitao ga treba li mu vešt pomoćnik.
– O, da – odgovori mu zlatar – samo ako ume da izradi prsten na kome sunce sija.
– To je za mene sitnica – reče zlataru mladi namernik.

Stari majstor ga primi na posao i pohita u dvor. Tamo kralju obeća da će takav i takav prsten izraditi. Ali već za nekoliko dana kraljev izaslanik dođe u radionicu. Starac brzo ode k svome pomoćniku i upita ga je li prsten izradio. Ovaj se samo nasmeja, pa se maši džepa i predade majstoru prsten koji je od najmlađe devojke dobio. Kada zlatar i kraljev izaslanik ugledaše prste, raširiše oči od čuda, je tako lepu i skupocenu stvar u životu nisu videli. Oni pohvališe veštinu mladoga zlatara.

Ne potraja dugo, a kraljev izaslanik se opet pojavi i reče starcu da kralj sada prsten sa suncem i mesecom naručuje. Zlatar zapita svog pomoćnika može li da obeća da će i takav prsten izraditi. A ovaj odgovori:
– Zašto da ne! Kad sam mogao prvi, mogu i drugi.

Posle devet dana dođe kraljev izaslanik po prsten. Majstor, koji se za posao svog pomoćnika nije brinuo, pohita sada k njemu. Kraljević se maši za džep i predade majstoru drugi prsten. Opet ga majstor i kraljev izaslanik pohvališe, odajući veliko priznanje njegovoj veštini.

Ne prođe otad ni sedmica, kad evo ti kraljevog izaslanika i po treći put. Sada je kralj poručivao da mu se izradi zlatan prsten sa suncem, mesecom i zvezdama. Ali zlatarev pomoćnik odbi da i to obavi, jer nije želeo da se rastane od uspomene koju je dobio od najlepše devojke. Zato reče:
– Meni se više ne radi. Moram na put.

Stari zlatar pohita kralju i poče da se pravda, govoreći:
– Moj pomoćnik, koji je oba prstena izradio, neće više da radi, već se sprema na put.
Kralj se na to razljuti i viknu:
– Poslaću svog zapovednika, pa neka ga baci u tamnicu! Tamo će više pameti steći i prsten izraditi!

I zbilja, ne potraja dugo, a kraljev zapovednik dođe do kraljevića. Kada su već pred tamničkim vratima bili, kraljević se najednom predomisli i reče:
– Voljan sam da i taj prsten izradim, ali samo na kraljeve oči.

Zapovednik to odmah prenese kralju i ovaj dozvoli zlatarevom pomoćniku da prsten radi na njegove oči. Na to zapovednik dovede kraljevića u dvoranu, gde ga je kralj sa dva sina i devojkama već očekivao. Tada se kraljević maši džepa, izvuče prsten sa suncem, mesecom i zvezdama i, umesto da ga da kralju, predade ga najstarijoj devojci. Potom izvuče iz torbe i one tri marame, raširi ih i pokaza. Na to skoči najstarija devojka i povika:
– Ti si onaj koji nas je iz začarane dubine izbavio! Tebe sam za sebe izabrala i ovim znamenjem značila.

Sada i kralj u zlatarskom pomoćniku prepozna svoga sina, za koga je mislio da je mrtav, i veoma se obradova. Nekoliko dana kasnije oženi se kraljević najlepšom devojkom, a stari kralj mu predade svoje kraljevstvo. Ubrzo zatim i dva brata, kojima je najstariji sve oprostio, oženiše se onim dvema devojkama i tako proživeše srećno i zadovoljno.

Zabranjeno preuzimanje i kopiranje sadržaja bez dozvole autora.
Kontakirajte nas na office@zabaviste.com ako želite da postavite naš text na vašem sajtu.

Ako želite još ovakvih textova - podržite naš rad.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Izabrani textovi