Prošlo je više od godinu dana kako ništa na ovome mestu napisala nisam. I ovaj post započinjem onako, ni sama ne znam tačno o čemu ću pisati… Trenutno sedim u restoranu s pogledom na more, pijem čist crnogorski Šardone, čiju oporost ubijam vodom, pa mi se čini da će od ovoga posta ispasti nešto, rekla bih, čitljivo.

Kada god sam na letovanju, osećam izvesnu dozu melanholije (valjda zato što stižem više da razmišljam), koja, ma koliko bila čudnjikavo treperavo teška, u mom slučaju pali kod inspiracije.

Mislila sam da u naslovu umesto ljubavi piše povratak, ali onda sam shvatila da je svaki povratak novi početak i da tu zaista nema neke mudrosti, sem klišea iz Kosmo časopisa … ni manje, a ni više od praznih i golih definicija. Zato sam, eto, mesto povratka ustupila ljubavi iako sa skoro 30 mislim da je i dalje ne razumem baš najbolje … ako reči um uopšte ima mesta kada je ona, ljubav po sredi.

Ovaj post posvećujem svim ljudima (naročito ženama) koji su me vrlo često pitali kada ću se vratiti pisanju bloga. Kada sada saberem dane, ja sam intenzivno ovde pisala svega dva meseca, nakon čega sam rešila da se pomerim od cele ove blogovske priče ne bih li se na pravi način posvetila svim obavezama koje su mi bile i koje su mi i dalje veoma važne, pa mi i nije bilo žao što je blog jedno vreme stajao tako jadan i bedan, bez bilo koje naškrabane reči.  Iskreno, nisam očekivala da će me tražiti natrag, ali, eto, bez Internet reklame, kupovine tih šatro lajkova, imala sam neku svoju publičicu koja je volela ove redove slova. S druge strane, bilo je i onih koji su ovo mesto smatrali velikom glupošću, što mi je isto tako dobro došlo, jer i ta negacija pozitivne kritike znači – prosto znam da su bili, videli i otišli. Svima onima koji su me tražili  zahvaljujem se što nastavljam – ne znam u kom ritmu, ali nastavljam… kao sve u svom životu.

Podstrek da se vratim ovim stranicama dalo mi je i more u koje sada gledam i koje više volim kao miris i ukus, izgled i osećaj, nego kao ronjenje, prskanje, peskovito glupovanje… Hvala i vinovoj lozi, četinarima i čempresima…

Pre jedno dve godine jedan vrlo važan čovek u mom životu pitao me je: Da li se ikada odmarate?, ja ga pitam: Kako to mislite?, on kaže: Da li u toku dana imate bar pola sata za odmor, bez misli, kovanja planova za sutra?, ja mu odgovorim: Ne. On meni da sam u problemu. Znam da jesam, a ko nije? Evo, i vas da pitam da li imate bar pola sata u toku to malo dana što ostane da se odmorite, a da to ne bude puko spavanje bez snova? Ako imate, blago vama, dajte predlog, sugestiju.

Možda bi sada bilo dobro da pređemo na temu ljubavi. Kako ovo patetično zvuči! Negde, posle raznoraznih iskustava za ovih godinu dana, a bilo ih je, čini mi se kao nikada do sada, samo se, brate, o ljubavi i parama priča. Valjda o onome čega generalno nema. Pune ove slatkaste društvene mreže neke plastične ljubavi. Kako li je vidimo kad je tako otelotvorujemo, kroz autfite dnevne, noćne, kroz uslikanu hranu, klozete, namrštene i lažno iskrivljene face, sa porukom: Mnogo nam je dobro. Nije lako muškarcima, stvarno nije. Nekako sam uvek na njihovoj strani. Da sam muško, pa da sam još i solo, ja ne znam šta bih i gde bih pre. Toliko golih žena na jednoj Mreži. Otvorimo li drugu, treću, svašta bismo mogli da biramo. Instagram je postao pista za žene, prosto da se pitaš kako već nisu u modelingu. Iste su, pravljene s namerom jer neko opasno ume da diktira te trendove tako da pomisliš da su bile na obuci. Kose oči, naduvene usne, velike grudi, tanak struk, duge noge za igranje, vitko telo za svašta. Kako odabrati? Ume li da govori?

Gledaš one tagove ispod fotke, pa pokušavaš da dokučiš da li ume bar da se igra rečima, možda je drugačija, nadaš se… S obzirom na to da svog nisam upoznala preko Žice, pitam se, kao nekakva dosadna žena, kako izgleda dejt posle upoznavanja putem #hashtaga. Videli smo gotovo sve, znam mnogo toga, a znam li išta ja o tebi i želim li da saznam? Koliko vredi prirodna lepota posle još jednog fantastičnog posta na Mreži? Jesmo li to ponovo u inflaciji? Koliko sati će proći do nove, mnogo jače cene svega što se nudi?

U proteklih mesec dana, možda jače, toliko često pričam sa ljudima – na poslu, u kafani, na ulici, da negde reših da počnem malo smislenije sa njima da govorim. Negde prećutno, onako za sebe, počela sam da sprovodim anketu o tome šta je ljubav i koliko ona ljudima danas znači. Ima li je? Jedan odgovor izdvajam: Ljubav je kada neko ume da me pripitomi. Mali princ nas i dalje uči, a opet nikako da ga shvatimo. Ponovo pitam – grešim li ako kažem da mnogo toga razumemo, a ne umemo da sprovedemo u postupke? Neki od odgovora je bio: Ljubav je kada si zadovoljan, kada ne možeš bez te osobe. Pa čekaj, da li sam sebičan ako ne mogu bez tebe? Tražim li ja to zadovoljenje isključivo svojih potreba u ljubavi?

I opet se vraćam na rečenicu koju stalno citiram, više ne znam ni čija je: Ne volim tebe, već sebe dok sam s tobom. Kada to prestajemo da volimo sebe sa nekim – onda kada taj neko ne radi ono što se nama radi? Kada god pišem o ljubavi, setim se i jednog predavanja mog profesora srpske književnosti XX veka koji nas je, dok nam je objašnjavao, čini mi se, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, pitao: Kako biste voleli da umrete? Svako od nas imao je vrlo slične odgovore tipa: među bližnjima, pored dece, uz muža, ženu… On nam nije dao pravi odgovor, već je predavanje završio pitanjem: Jeste li vi to sebični kada zahtevate od tih ljudi da vas gledaju kako odlazite? Pa, ne postoji lepa smrt. Stalno mislim o ovim njegovim rečima i trudim se, koliko god to mogu, da ne tražim od ljudi da uvek budu tu. Ne kažem da mi dobro ide, ali bar se, kao, trudim.

Pre neki dan mi se pripila kafa u sobi. Hotel ima lep restoran, sa još lepšim pogledom, ali ja sam htela da je pijem u krevetu. Rekla sam to naglas – čist ženski bezobrazluk. Od Njega (tako zovem SVOG :)) stiže mi velika kafa s mlekom u keramičkoj šolji. Pomislila sam tada da je, eto, to  ljubav – čista, neposredna, bez poze, koju nekada često i ne vidim.

Juče, dok sam se izležavala na avgustovskom suncu, čujem par kako razgovara. Jede mi se sladoled, kaže ona. On momentalno ustaje da ode po traženo. Vidim, nije mu baš do toga, ali čik da pomisli na ne ode, ima da je zaboli glava čim stignu u sobu :). Odgovara ona: Od vanile, čokolade i lešnika. Ode čovek, donese joj, zgrabi ona onaj kornet i poče da ga proždire, bez ijednog komentara, pogleda, ma bilo čega. Sede pored nje na ležaljku, uze i on svoj kornet, pa nastaviše tako da zure u prazno, dok nisu sve potamanili. Umesto da nastavim da mislim o ovoj tako čestoj i dosadnoj bračnoj sceni, setim se Lenija i shvatim koliko dugo nisam pojela ništa od lešnika. Moji režimi ishrane, iscrpljujući treninzi, bojazan da ne pojedem više nego što bi valjalo toliko su me odvojili od nekih slatkih užitaka da sam zaboravila na trenutak kada se porudžbina limunade sa đumbirom ustalila u moje kafanske izbore, a porcija sladoleda postala luksuz, samo u posebnim prilikama.

Bilo je još jedne zanimljive scene koja se ponavljala…

Negde oko 6 uveče baba i unuk iz Rusije čitali su bajke na plaži, tačnije on je slušao, a ona mu je čitala. Ništa posebno, je l’? Ali ako ovaj prizor uporedim sa jednim koji sam videla pre mesec dana u dorćolskom kafiću, kada su mladi majka i otac, sređeni za izlazak na splav, nosili i svoju malu bebu od svega nekoliko meseci, deluje otrežnjujuće. Ništa u toj sceni iz Strahinjića Bana ne bi bilo čudno da nije bilo pola 12 uveče. Beba je plakala poručujući da joj svi smetamo u galami subotnje večeri, ali oni su pili tekile, dok su se sa ušiju sređene mame njihale ogromne minđuše, koje često zovem milje platno sa kićankama. Sigurno znate na koje minđuše mislim, ali nisu sad važne te heklane minđuše, nego činjenica da ćemo ako nastavimo na ovaj način da gajimo osećanja, ipak  skliznuti u neukus, pa neće biti važne samo te heklane minđuše, koje su stvarno ogavne, nego to koliko životnih sati košta nekoliko tekila u kafani u ponoć sa detetom od 2 meseca? Da li ćemo se potpuno izgubiti u svojim sitnim strastima ili ćemo stvarati neko lepše vreme, pa bilo to i čitanje stihova na plaži pred smiraj dana, koji će se, čini mi se, pamtiti? Da li je  ljubav odricanje?

Malopre iza mojih leđa sede dve žene, pričaju punih usta, viču, šta ću, primorana sam da čujem sve o njihovim životima. A lepo sam planirala da u tišini popijem drugu kafu. Ne vredi. Kaže ona glasnija, sa više hrane u ustima, mumlajući:

Ma bre, veruj mi, nije ti on čovek koji voli ogovaranje, kada god krenem, on neće da komentariše, uvek ima opravdanja za druge, nije mi jasno kako, bre, tako živi, drugo ja sam sto puta rekla da kuvam više neću, dolaziću ovde u restoran i da me Bog vidi, nego nemam s kim, niko nema pare, a ja tim što mi kažu da nemaju kažem oćeš li ti da jedeš ili na po čašicu razgovora, drugo i ona zaova smučila mi se više, šta ja ima njoj da polažem račune kad ću gde, ženo, da idem, ima da idem gde mi se ćefne, što, rodila me, pa ja kada sam bila u njenim godinama nije to moglo tako…

U jednom trenutku sam morala da se isključim. Međutim, prekide mi misao ponovnim urlikom: Dečko, donesi dva bela vina u flašici, kaže i dodade drugarici: da popijemo ti ja po jedno, pa da se okupamo, pa onda na kaficu, ko j..e i nju i njega i sve ovo, bre. Koliko god da me je iritirao nejn ton, nasmeja me na kraju, pa me opet vrati u realnost to: ma ko j..e.

 Zašto ne bismo mogli uvek baš to da kažemo? Kada god dođe do neke šatro životne drame, a mi  lepo tako sitno opsujemo i odemo na čašu ili šolju nečega.  Da li bismo ovo mogli nazvati filozofijom apsurda Albera Kamija ili prosto željom da više cenimo ono što živimo, tj. da osećamo.

Kada god sam probala da pronađem neku misao o ljubavi, teško mi je išlo, obično sam se zadržavala na teoriji nihilizma i na svega dve Ničeove misli. Prva me vezuje za mušku ljubav, a to je: Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem. Druga je pak malo više ženska, koja opet bez muškarca ne bi mogla: Ženа je zаgonetkа čije je rešenje dete.

I ceo ovaj tekst, koji, kako ja volim da kažem, ne daje odgovor ni na jedno pitanje, već predstavlja puko grebanje srećke, posvećen svima onima koje volim, ne bi ni morao da postoji, ništavan je. Cela filozofija života, po mome skromnom muzičkom osećaju, koji je godinama građen, sažeta je u pesmi El Dumo, kojom iz vrlo važnih razloga završavam svoje površno škrabanje.

A sada opet sve ispočetka…

Fotografije preuzete sa sajta: http://fuckyouverymuch.dk/.