Danas je zaista veliki dan za moj blog, jer sam svečano odlučila da mu vratim. Od danas ću se oglašavati bar jednom nedeljno, a nekada, nadam se, i češće ako mi to obaveze budu dozvolile.

Jedan od prvih koraka ka tome jeste upravo ovaj post, koji mi je posebno drag.

Prvi razlog je što mnogo volim garderobu, drugi je što mnogo volim unikatnu garderobu. Treći razlog je što zaista volim domaće kreatore sa istančanim ukusom, a četvrti je što obožavam modele moje današnje, pa hajde mogu reći – sagovornice.

Pre nekoliko godina u jednoj poznatoj emisiji videla sam haljinu koja mi se veoma dopala. Posle nekoliko nedelja u istoj toj emisiji ponovo fenomenalna haljina. Nakon kraćeg pretraživanja po Internetu, pronašla sam ime kreatorke koja ih je osmislila.

Tako sam saznala za Anu Grebec.

Prošle godine smo se i lično upoznale, nekako ponovo slučajno. Tom prilikom sam se našla u Dressingu, njenom modnom studiju, u kojem su, to će znati čitateljke koje ga posećuju, pored njenih kreacija, izloženi i modeli nekoliko domaćih dizajnera. Pošto mi se sve što sam videla u Dressingu zaista mnogo dopalo (a to kod mene ide baš teško), rešila sam da, kada krenem da pišem blog, Ana bude jedna od mojih sagovornica.

Pre nego što Ana odgovori na neka moja pitanja o osnovnim pravilima oblačenja, navela bih razloge zbog kojih me oduševljavaju njeni modeli.

(*Napominjem da će se među pitanjima naći i ona koja UVEK postavljam svim dizajnerima.)

Prvo, mnogo mi se sviđa što su kreacije iz kolekcije u kolekciju potpuno drugačije, a to je baš retko. Dizajneri obično vole da se ponavljaju i da teraju jednu priču u nedogled. Na Aninim haljinama uvek možete osetiti miris elegancije, ali su zvuci (namerno koristim reč zvuk) modernog veoma dominantni i čini mi se da baš oni i daju šmek.

Kada sam prvi put videla Aninu haljinu u emisiji o kojoj sam govorila, prva asocijacija na nju bio mi je spot za pesmu Scream, kao i na ceo fazon koji pesma nosi. Anini modeli su, po mom skromnom laičkom asocijativnom mišljenju, mešavina kasnih devedesetih sa elementima kasnih pedesetih, a te dve decenije začinjene su godinama koje tek treba da nam stignu.

Elegantno, a snažno, suptilno i upadljivo. To je ono što vidim. Čistu romantiku i jednostavnu, očekivanu svedenost nikada nisam volela, pa zato i nije čudno što mi se sve to što Ana radi mnogo dopada. Mislim da je mirenje nepomirljivog ono što krasi njene  modele.

Ali, svako može pronaći svoje asocijacije … Uostalom, to i jeste moda.

Ana Grebec je odmah nakon završene Akademije umetnosti u Novom Sadu u aprilu 2005. godine prikazala svoju prvu kolekciju na Belgrade fashion weeku, a odmah za njom usledila je druga, pa treća, peta, šesta. Imala je prilike da svoj rad prikaže i na Zagreb Fashion Weeku, kao i na Toronto Altrenative Fashion Weeku u Kanadi.

Inspiraciju je nalazila u muzici, filmu, knjigama, pa su tako njene prve kolekcije bile inspirisane bajkama, a poslednje već mnogo ozbiljnijim temama, kakve su npr. apokalipse potencijalno izazvane klimatski promenama.

Njene kolekcije uglavnom su namenjene ženama (i muškarcima) od 25 do 35 godina, ali kako radi i posebne narudžbine, taj dijapazon je ipak mnogo širi. Trenutno, pored svojih autorskih kolekcija, Ana kreira i za dečji brend Lillo&Pippo.

Šta je za tebe stil?

Stil je ono što nas obeležava, daje jedinstvenost, izdvaja iz mase, jedna opšta pročišćenost od vulgarnosti i kiča. Prisustvo stila određuje i držanje, ponašenje i kulturološki razvoj (o čemu se sve manje vodi računa!)

Koja te decenija inspiriše u dizajniranju?

Ne mogu da izdvojim nijednu, ali prolazim kroz faze kada me različite stvari inspirišu, što je, u principu, dobro, jer kolekcije sezonski ne treba da liče jedna na drugu, nego da svaka ima neku svoju priču, a da ‘rukopis’ bude jedina stvar koja ih povezuje.

Zašto u Srbiji ima tako malo muških dizajnera? Jesi li ikada dizajnirala za muškarce?

Naši muskarci se stalno žale da nemaju dovoljan izbor garderobe, ali kad im se izbor pruži, bojim se da se malo njih osmeli da ponese neki dizajnerski komad. Mislim da je to razlog malog broja tzv. muških dizajnera. Ja imam i svoju stalnu mušku klijentelu, ali za njih kreiram samo po narudzbini, pošto sam shvatila da su muškarci vrlo precizni u svojim željama i zahtevima kada je moda u pitanju. Većina mojih pređašnjih revija imala je i segmente koji su posvećeni muškoj modi.

Da li nam se ove sezone vraćaju šezdesete ili devedesete godine?

Ono što moje oko registruje jeste upravo povratak devedesetih, i to na velika vrata. Moda se obavezno zavrti na svakih 20 godina, tako da je sada red na devedesete, kod nas ozloglašene, a u svetu svakako jedan od ’the coolest’ perioda u poslednjih 50 godina kada je moda u pitanju. Govorimo o monohromnom tonalitetu ili čak jednobojnosti tkanine do intenzivne obojenosti i šerenila u pop-art maniru.

Koji se narod najbolje odeva?

Pa, ne mogu da izdvojim nijedan narod, ali mišljenja sam da metropole svojom multinalcionalnošću, dinamikom, velikom naseljenošću (a samim tim i potrebom da se pojedinac izdvoji iz mase), kao i bogatom kulturnom ponudom imaju najbolje obučene ljude … i mislim da Njujork tu svakako prednjači, jer je za stil potrebna i jedna sloboda duha i uma, koju taj grad svakako pruža.

O čemu treba da vodimo računa dok biramo haljinu?

Pre svega treba povesti računa o silueti tela, a odmah zatim o dress kodu  ili, jednostavno, o prilici za koju se haljina kupuje.

Koje su haljine najseksepilnije?

Za mene su najseksepilnije haljine upravo one koje ne otkrivaju previše, nego, zapravo, vrlo malo, segmentualno, i u nagoveštajima.

Gola leđa ili dekolte?

Zavisi kome je haljina namenjena. Volim i jedno i drugo.

U čemu žene najčešće greše kada biraju haljinu?

Najviše greše što se previše obaziru na trendove, i to uglavnom na one pogrešne. I kada kažem pogrešne, mislim one koji su toliko rasprostranjeni da gde god da se okrenete, vidite devojke u istom fazonu. Devojke, budite svoje, budite smele! Budite drugačije! (Ovo se ne može dovoljno puta ponoviti, a da bude previše.)

Treba li uklapati boju torbe i boju haljine?

Teško je pričati o takvim stvarima koje se tiču stajlinga generalno. Treba probati, videti. Što vise kombinacija probate, veće su šanse da se nađe ona jedna prava. Ne treba se slepo držati pravila, jer ona nekada mogu da ’rade’ protiv vas.

Imaš li poruku za kraj?

Mislim da se moja poruka prožima kroz ceo ovaj intervju, a to je – budite posebni, budite svoji!

 

Ako vam ovo nisu dovoljni razlozi da odete u modni studio Dressing, svratite bar da se odmorite od onog ludila i kiča koje nas napada iza svakog ćoška, naročito sada pred sezonu matura, svadbi i ostalih uju-ju događaja.

Dovoljno je uključite Google i ukucate maturska haljina (na srpskom), pa da vam bude jasno šta se nosi i čemu se teži.

Sve ono što se u Dressingu nalazi nema ni N od naznake kiča … To je samo jedan od razloga što ga izdvajam kao mesto koje bih svakome preporučila.

Jer…

Stvarno mi muka od onih satenskih naboranih haljina pink boje, obavezno do kolena i onih fluo kretenizama koji mi ne daju da normalno prođem ulicom.

Plašim se žena u kostimima, u majicama sa plastičnim kamenjem, sa platformskim čudima na nogama. Zaista bih volela da ih bude manje.

Zbog sigurnosti svih nas…

Da rasteram fluo, puštam Aninu omiljenu pesmu!

Do skorog pisanja…

Više modnom studiju Dressing saznajte OVDE.

Fotografije: Arhiva Ane Grebec