Tag: beogradski klubovi

Čim vas na Internetu nema više od sedam dana (u mom slučaju tri nedelje), nestanete kao da vas nikada nije ni bilo. Tužno mi je sve to, posebno što mene, zbog silnih obaveza, nema ni u svome sopstvenom životu. Znam da nisam jedina, pa mi je još žalije.

Dok mi pozavršavamo neke tzv. tehničke stvari, suštinske ostaju da vise na našem čiviluku, sa sve zimskim jaknama koje nemamo vremena da spakujemo u kese iako je proleće već uveliko stiglo i opominje nas da je vreme za nove plave bluze i suknje, pa i novi ten.

Iz ovog posta nećete saznati Bog-zna-šta, ali će se možda neko u njemu pronaći. Ovaj post pisan je za one koji često pogreše u odabiru mesta za izlazak, ali ipak nastave da izlaze nadajući se nekim lepšim večerima i boljim danima…

Pošto preko nedelje nikada ne stižem da izađem, tog martovskog vikenda sam rešila da sa svojom drugaricom odem na neko mesto gde se kao može osatati do zore, ali da nije baš totalni treš, nego negde između. Išlo mi se u Radionicu, jer se tamo stvarno lepo osećam, ali kada smo shvatile da bi nam to bio možda peti ili šesti put, rešile smo da pronađemo nešto drugo.

Posle kraćeg lova na mesta po telefonskoj mapi ulovismo jedno. Dugo sam razmišljala da li da ga  imenujem u postu i rešila sam da to ipak ne uradim, jer je i negativan marketing marketing!

Šampanjac i izbor za najlepšu crnu haljinu, Poznati na otvaranju kluba, Život – Dolce Vita, Poznati ludovali u klubu … proteklog vikenda…

Sve su ovo opisi tog. tzv. urbanog beogradskog kluba. Šteta što ih nisam videla pre nego što sam otišla tamo.

U taj klub sam izlazila ranije, ali je on tada bio nešto drugačiji … to je jedino što sam o njemu znala.

Prvo, neprijatnosti pred sam ulazak… Ali, nekako smo sve navikle da ti subotnji muškarci i nemaju pametnijeg posla. Njima, valjda, izlazak nije izlazak dok ne prokomentarišu nešto, uz blagi urlik na kraju tog komentara. Još kad bi samo mogli i da taj komentar prilepe na Insragram, bilo bi fenomenalno. Ali, pošto su im tricepsi već na Instagram profilu, nije tako strašno.

Ispred kluba neki crveni tepih. Baš onako leeeep! Tu su, naravno, i momci na ulazu, ponosni, mnogo važni, sa prekopljenim rukama na stomaku. Očekivala sam da će pitati : Devojke, je l’ imate rezervaciju? Međutim, zamislite, nisu. Bez reči su nas pustili na zatvoreno poljanče. Na ulazu devojke za pultom traže jakne da ih obese o čiviluke. Ostavljaš im jaknu i ulaziš u vlažno i veoma trusno područje.

Prihvatim to trusno područje. Mislim, za šta drugo služi nego za truskanje. Ljudi su poprilično uzrujani, nekako zbunjeni. Pomalo pometeni, ali dobro im je. David Guetta iz mlađih dana trešti u pozadini, dižu se ruke i uz Seven Nation Army, pa i na Another Brick in the Wall, kao da popeva Dado Polumenta.

Počinje da mi se manta ispred očiju, tražim konobara da se osvežim. Šank je kao hipodrom, pa moraš da urlaš i mašeš rukama da bi dozvao gospodina. Konobar ne ume da mi preporuči piće. Daje mi tzv. pićovnik da sama nabadam po njemu dok strob seva na sve strane, masa urla uz Avicii (Addicted To You). Iako inače volim tu stvar, u tom trenutku mi ne odgovara.

Malo sam se primirila, nekako privikla kad osetih lakat na svojoj plećki. Tip pored nas želi da bude primećen. Hoće da bude deo čitavog kluba, pa stoji u tzv. poluprofilu i zeva tamo-vamo dok svojim oštrim laktom snažno napada plećke devojaka u okolini. Obraćam mu se u nadi da će se umiriti. Međutim, on ne kapira. Sujetan je, pa se ljuti i šmrče kroz nozdrve. Ali, ostaje u poluprofilnom bestežinskom stanju. Pokušavam da ne reagujem na gluposti i okrećem ka drugarici. Prva ja ne volim kad ljudi izađu da bi mrzeli okolinu. Ako ti se ne sviđa, idi, uvek kažem. Ko mi je kriv što sam došla.

Tako, reših da se stopim dok ne odem. Trudim se da ukapiram sve to oko sebe, ali teško mi je. S druge strane, znam da me čeka naporna i radna nedelja, pa tražim razlog da još malo ostanem.

Nikada mi se nije sviđalo bacanje salveta po klubovima. To u turističkim mestima možda kao i ima svrhu, ovako baš i ne. Konobar je veoma razdragan i trudi se da pokrene već razuzdanu masu, pa baca salvete i urla, zviždi i podvriskuje. 

Nas dve se sve više stapamo sa okolinom. Pokušavam da budem deo priče (čak mislim da sam uspela i da uživam), da igram i ne razmišljam, da prihvatam i da se mirim. U tom trenutku shvatam da sam licemerna, jer i dalje stojim u klubu koji mi se uopšte ne sviđa.

Vidim grupicu tzv. frajera koji, uz najbolje hitove ovog proleća, čekaju na pivo u ledu. Pivo u ledu! Hajde vino, hajde ti šampanjci, ali Sol u ledu. Fali mu samo prskalica!

Odlazimo u toalet da se malo priberemo i sredimo pre nego što napustimo klub. Masa se već oko tri ujutro utišala i proredila, možda su nastavili dalje, možda su se prosto izludeli uz Rihannu iz 2009. godine. Ne znam.

U toaletu pijane devojke, natečene, potpuno izbezumljene puće se u ogledala, samo što ih ne izljube, mašu mokrim rukama, okreću se, zagledaju druge, očijukaju sa frajerima koji čekaju svoj red. Meni se vrti u glavi. Vrata su razvaljena, ali koga briga. Fensi je spolja, šta ima veze kako je unutra! Iz WC-a izlaze dve devojke. Jedna, pribranija i sa manje štrasa na farmerkama, nosi drugu koja posrće, ali se ipak zaustavlja da namaže sjaj na natečene usne. Ulazim i imam šta i da vidim. Prosto je nemoguće objasniti to što su ostavile za sobom. I ne bi to bilo tako strašno da klubu nisu prilepili etiketu i epitet urbanog. Ma dajte, dokle ćemo više urbanim zvati razglase, kilometarske šankove, rezedo veš, haljinice boje lila, konobarske salvete i pića u hledu?

Zbog čega taj urbani klub nema konobara koji će gostima preporučiti piće, a ima separe od crnog skaja, a ima garderobu za jaknu koju možda ne želiš da skineš? Zašto taj urbani klub nema čistačicu klozeta ili goste koji za sobom npr. umeju da očiste đubre?

Zašto tretman nije full kada košta kao da je all inclusive? Zašto se kaže urbano, a misli se na zastupljeno, na ono što je opšte prihvatljivo?

Izlazim iz urbanog beogradskog kluba potpuno slomljena i izmorena … da udahnem malo svežeg martovskog vazduha i jedva čekam u uđem u svoju kuću, da se zabarikadiram i da sve zaboravim … da se očistim i ponovo pronađem nešto za šta ću da se uhvatim … neku osovinu o kojoj smo tako mnogo učili iz OTO-a :), a sada znam i zašto.

I bilo bi dobro da je ovo jedino mesto sa takvim vajbom. Znate i sami da ih ima koliko hoćete!

I bilo bi mi verovatno baš gorko tog marta da nisam bila na jednoj odličnojj žurki u klubu The Tube, kojeg sa slašću imenujem i uvek ću ga imenovati,  i na fenomenalnom Kerriju Chandleru (o njemu malkice više OVDE).

I možda bi mi baš bio gorak taj mart da jedne večeri slučajno nisam otišla na prihvatljiv bluz u Jazz Baštu.

A možda sam i te nesretne noći odabrala pogrešan urbani klub, jedini pogrešan u gradu. Verujem da je tako. A ako nije, misliću da jeste…

Za neke lepše i kulturnije noći, milije zvuke i finije osećaje … nova, bolja i čistija mesta…

Fotografije nisu autorske. Kada klikete na svaku od njih, otići ćete na sajt sa kog su preuzete.