Tag: jezik

10. *„Izvinuo sam ti se već tri puta, šta više hoćeš!?“

Khm, pa, ako ste se nekome izvinili, to znači da vam je žao. Ako ste se nekome izvinuli, to znači da ste mu se… iskrivili? Greške nastaju zbog toga što se dva glagola potpuno drugačijeg značenja razlikuju samo u jednom vokalu. Izviniti se znači da nekome upućujete izvinjenje, a izvinuti znači da ste izvinuli, iskrivili… na primer papir. Osim ako se niste savili u struku, vi se niste izvinuli nego izvinili.

9. *„Ma to ne bi pojeo ni pas s maslom. A ja odoh na jedan masan burek!“

Burek može da bude mastan, iako je gibanica masna. Ali, nećete iseći parče *mastnog bureka već masnog bureka. O čemu se radi? Pridev mastan ima slovo t samo u nominativu i akuzativu jednine muškog roda. U ostalim padežima se gubi onaj vokal a pri kraju reči, pa se sonant n sasvim zgusne uz konsonant t, i tako se jadno t nađe priklešteno između s i n, i prosto ispadne iz priče.
A sad, ko je za mastan burek? Nikad mi nije dosta masnog bureka!

8. *„Ja to nikad ne bi rekao! Da li bi vi to rekli?“

Ne, mi bismo to rekli. U govoru se često bih, bismo i biste skraćuju na bi, pošto nam je to kraće i lakše da izgovorimo. Greška je u tome što je u pitanju glagol biti u aoristu, i oblik bi jeste pravilan za neka lica, ali ne za sva. Podsetimo se kako glasi glagol biti u aoristu.
Jednina:
1. Ja bih
2. Ti bi
3. On, ona, ono bi
Množina:
1. Mi bismo
2. Vi biste
3. Oni, one, ona bi
Dakle, nije „pravilnije“ bih od bi. *Ti bih – nije pravilno, isto kao što nije pravilno ni *ja bi. Pravilno je samo ti bi, ja bih, mi bismo, vi biste.

7. *„Platiću letovanje 400 eura!“

U redu, ako ste, recimo, Hrvati, plaćaćete u *eurima, ali ako govorite srpski, to ipak neće biti *euri nego evri, bez obzira na to šta piše na samim novčanicama. U našem jeziku je za tu valutu normiran jedino naziv evro, ne *euro, ne *juro, ne ... Vi se lepo provedite na letovanju, a ako vam evri baš toliko smetaju, možete ih zvati i evrići – što nije nepravilno. 🙂

6. *„Nemoj to da radiš jel sam ti ja tako rekao! Jer si me razumeo?“

Ne, ne, nikako se nemojte ovako izražavati. U pitanju su dve potpuno različite stvari.
1. Uzročno-posledična rečca glasi jer.
2. Li je upitna rečca.
Konstrukciju je li, koja se u govoru često krati na je l’, čine skraćeni oblik pomoćnog glagola jesam i ona upravo pomenuta upitna rečca li.
Sve u svemu, reč *jel u srpskom jeziku ne postoji. Postoje reči je, li i jer. Postoji i jeli, to kažemo kad su neki ljudi nešto jeli, pojeli. *Jel ne kažemo nikad. Kažemo je l’ ako postavljamo pitanje, i kažemo jer kada pričamo o nekom uzroku ili posledici.
Je l’ jasno? Pravilno pričamo jer želimo da nas pravilno razumeju.

5. *„Kući sam“

Kada ste u bašti ili u kafiću, kažete li: *„Bašti sam“, *„Kafiću sam“? Ne, ne kažete. Zašto onda govorimo: *„Kući sam“? Zaista ne bi trebalo. Imenice u lokativu se u srpskom jeziku koriste uvek, i bez izuzetka, sa predlogom. Tako da možete reći u kući sam, ili kod kuće sam. *Kući sam je kraće, lakše i brže za izgovor, ali to što je nešto lakše nije dovoljno dobar razlog da se izražavamo nepravilno.

4. *„Ivan je se naljutio.“

Ova rečenica je jedan bućkuriš. Možete da kažete: Ivan se naljutio. Možete da kažete i: Ivan je naljutio Anu. Nemojte spajati to dvoje u rogobatne konstrukcije koje ne samo što ružno zvuče nego nisu ni pravilne. Kada se povratni glagol nalazi u perfektu, tu za pomoćni glagol više nema mesta.
Ana se lepo našminkala. Ana je našminkala Maju. – Može.
*Ana je se lepo našminkala. – Ne može.

„Ivan ju samo pogleda i odmah se zaljubi!“

Svaka čast Ivanu, i živela ljubav! Ali, skraćeni oblik zamenice ona u akuzativu jeste – je. Oblik ju je pravilan samo u slučaju kada se to je nađe pored još jednog je, koje je skraćeni oblik pomoćnog glagola u 3. licu jednine. Zvuči komplikovano, ali je zapravo, zahvaljujući tom pravilu, rečenica mnogo razumljivija.
Dakle, možete reći: „Ivan je pogleda“, ili: „Ivan ju je pogledao.“
Nije dobro reći: *„Ivan ju pogleda“, a naravno ni: *„Ivan je je pogledao.“

3. *„Svo vreme sam tako i mislio!“

Taj pridev glasi sav (paradajz), sva (paprika), sve (vreme). Oblik svo prosto i jednostavno – ne postoji, a ako ste govornik srpskog jezika, zašto biste koristili reči koje u njemu ne postoje? Sve se po padežima menja: sve, svega, svemu, sve, sve, svim, svemu. A ako nikako ne možete da prevalite preko jezika sve vreme, možete reći i celo vreme, mada se preporučuje upotreba prvog izraza.

2. *„Sumljam u tvoj sud!“

Reč koju želite da upotrebite da biste rekli da niste sigurni u nešto uopšte ne glasi sumlja već sumnja. Mnogi ljudi greše jer su i NJ i LJ nastali stapanjem glasa J sa N i L, koji su vrlo slični jer nastaju istim pokretima jezika (nadzubni su), baš kao što su međusobno slični i LJ i NJ (oni su prednjonepčani). Ali kao što ne kažemo *njunjaška umesto ljuljaška, *ljuška umesto njuška, ni *vonja umesto volja, nema razloga da govorimo ni *sumlja umesto sumnja.

1. *„Trebam da obratim pažnju na to…“

Šta u toj rečenici nije tačno? Čuveni kamen spoticanja i jedan od lakmus-papira pismenosti, njegovo veličanstvo, glagol trebati. „Aha, da, ne kaže se trebam nego treba!“ Ne, ni to nije tačno. Zapravo, taj glagol možete menjati po licima isto kao i svaki drugi, ali samo onda kada ga koristite kao i svaki drugi glagol – samog.
Trebam novu košulju. Ti ćeš trebati ovu knjigu. Trebala sam tvoj zagrljaj.
Međutim, mi se veoma retko tako izražavamo. Glagol trebati se znatno češće upotrebljava zajedno sa još nekim glagolom (modalna konstrukcija: glagol trebati + da + glagol u ličnom obliku). U tom spoju se sporni glagol trebati ponaša potpuno drugačije: obavezno ostaje neutralan – ne menja se po licima. Treba da kupim novu košulju.
Sve u svemu, ipak nije baš toliko komplikovano: kada je sam, menja se po licima, kada je sa još nekim glagolom, ne menja se.
Još samo da napomenemo da ako se modalni glagol trebati ne menja po licima, to ne znači da se uopšte ne menja. Slobodno recite na primer: Trebalo je da te poslušam.
Da utvrdimo. Pravilno je: Trebaće mi nova košulja. Ali nije: *Trebaću da kupim novu košulju.

 

Svideće vam se i Idiomi i zašto se kaže…