Baci pogled na mog dedu šnajdera

Ideja o ovom postu nastala je za vreme jednog mog boravka u Kragujevcu.

Tog petka sedela sam sa svojim dedom u dnevnoj sobi  i objašnjavala mu šta treba da popravi na jednoj mojoj suknji. Ja sam izvoljevala, a deda je, naravno, slušao moje hirove. Tako je uvek kada na vikend dođem u svoj rodni grad.

Počeo sam da šijem sa svojih osamnaest godina. Bilo je to 1956. godine. Nisam odmah završio zanat, jer me je majstor ponižavao i tukao zbog raznoraznih gluposti. Pošto sam oduvek imao izražen karakter i veoma neobuzdan temperament, rešio sam da pobegnem. Kasnije sam otišao u Ivanjicu i naučio zanat od pravih majstora. Počeo sam da šijem kod svoje kuće, u rodnoj Dubravi, selu pored Ivanjice, a nastavio u Kragujevcu. Prvi novac sam zaradio od muškog odela, koje sam sašio od sukna.

Tako je moj deda tog popodneva započeo priču o svojim šnajderskim počecima. Iako sam tu priču ranije čula, mislim da sam tek tada postala svesna vremenske distance koja ne stoji samo između neke tamo unuke i nekog dede nego i između tog dede i onog mladića s kraja pedesetih godina prošloga veka.

Zbog čega je bilo potrebno da prođe 28 godina da dedinu priču ne slušam samo kao nekakvu anegdotu, ne znam. Možda zbog svog osećaja da trenutno lebdim između nekakve dve decenije. Nisam ni tamo u dvadesetim, ni ovde u tridesetim, ali pažljivije slušam i bolje razumem…

Tako lebdeća, pomalo zabrinuta, gledam svog sedamdesetšestogodišnjeg dedu i razmišljam o tome sa koliko snage, volje, pažnje prekraja sve te stvari koje mu godinama donesim na popravku, prepravku, peglanje, zašivanje … Nekada, dok još nisam bila svesna šta čini za mene, umela sam sve te stvari samo da sručim na njegov šnajderski sto. A koliko mi je tek stvari sam osmislio i sašio! Koliko je tu ideja koje i dalje nosim, za koje me i dalje pitaju: A gde?

Tvrdim da nikada ne bih toliko pažnje obraćala na kapute koje nosim da mi deda to nije naglasio, nikada ne bih brinula o tome kako sedim u automobilu kada sam u mantilu. Možda bez njegovih saveta ne bih spoznala da je suknja do kolena izazovanija od svake prekratke suknje…

Šta si donela? Obično to bude prvo pitanje koje mi deda postavi čim stignem iz Beograda. Da se razumemo, nema tu nikakvog skrivenog besa, neke negativnosti, mrzovolje. Uvek je isto pitanje, isti ton, zvonak glas, uvek, čini se, emocija iste jačine. Ja onda izvadim brdo svoje garderobe i krenem redom: Ovde ovo, tamo ono, tu izmeni, ovde dodaj... Nema kraja. Deda me sluša, upija sve što mu kažem, čini mi se ne diše. Naravno, klima glavom. Nikada me ne odbija i uvek daje sve od sebe. I, bez izuzetka, sve to što napravi bude zaista najbolje …

Godinama deda šije, pegla, sužava, skraćuje sve te stvari, a ja se navikla, pa i ne obraćam pažnju, nekako mi normalno.

I odakle ta snaga, taj entuzijazam, da li ga je ikada mrzelo? Pitam se, zva izgubljena u ovom svom tzv. periodu između. Hoću li i ja nekada umeti to tako ili ću doveka morati da uradim još samo ovo?

Predanost i posvećenost životu, prava bezuslovna ljubav prema njemu! A šta ćemo s naplatom, prekovremenim radom, na kojeg se svi toliko žale?

Negde posle 1961. deda je počeo da šije odela od platna, a onda i presvlake za razne vrste vozila u fabrici u kojoj se zaposlio i u kojoj je radio sve do penzije. Međutim, nastavio je da šije i kod svoje kuće. Prvo je šio za komšije, a onda se posao proširio. Mustre je uzimao iz slovenačkih časopisa. I danas su u životu! Sedam meseci šio je i artikle za vojsku u Iraku, gde je otišao na predlog  rukovodstva iz fabrike u kojoj je radio.

Kada sam otišao u penziju 1999. godine, nisam želeo da prestanem da šijem. Radio sam po porudžbini, a šio sam i za butike. Bilo je to veoma zanimljivo iskustvo.

Kada sam ga pitala šta je najteže sašiti, bez razmišljanja mi je rekao: Muški sako.

Nekako mi je laknulo, jer bar to nije morao da mi skraja iako priznajem da sam ga jednom zamolila da mi od muške košulje napravi haljinu. Uspelo mu je naravno.

Nikada se nisam pokajao što sam odlučio da budem šnajder. Ja i danas uživam u peglanju, zašivanju dugmadi. Ne radim kao nekada po porudžbini, ali radim za kućne potrebe, i to više nego što se očekuje od jednog sedamdesetšestogodišnjaka. Nekada se od tog posla moglo lepo živeti. Ne znam kako je danas, ali tvrdim da krojački zanat nikada neće izmodeti. Možda će se menjati, ali će sigurno opstati u tom svom promenjenom obliku.

Deda, kao i uvek, nije hteo previše da duži. Odmerenost je, čini mi se, ono što ga je zadržalo da ne sklizne u pravo značenje konstrukcije penzijski dani, da ne odustaje, da se ne predaje i ne staje.

Umesto da se rastapa pred grandovskim šarenilom, ispred ružičastih ekrana i da hukće nad kletom sudbinom, rešio je da  ne napušta svoj zanat … sve dok ja budem imala prohteve. 🙂 A imaću ih!

I neka ostane tako… jer nije bitan broj svih tih sašivenih stvari i broj ovih mojih napsanih reči, već ono između toga, ono lebdeće, što nikada neću prizmemljiti i materijalizovati.

Fotografije: Baci pogled