Posted on Category:Istorija

Kafane starog Beograda

Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola. Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili – kafu.

10. „Dardaneli“

dardaneli
Kafana „Dardaneli“ je postojala sve do 1901. godine na mestu gde je zatim podignuta palata Uprave fondova, koja kasnije postaje Hipotekarna banka. To je današnji prostor između Čika Ljubine i Vasine ulice, a imala je i pogled na Obilićev venac. Na tom prostoru je danas Narodni muzej. Godine 1870. ju je uzeo pod zakup kafedžija Mita Ristić, zvani „Ćira“. Pod njim su „Dardaneli“ postali ono što ih karakteriše sve vreme dok su postojali. Mita Ristić je kafanu obnovio i preuredio. Prvo je okrečena, postavljen je novi pod, stavljene nove stolice, stoljnjaci, čak i dva ogledala. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i sve više da se zbiraju kod „Dardanela“, provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet, koji se rado hoće da vidi glumce i sastane se sa njima, te kafana „Dardaneli“ na taj način poče uveliko da menja svoju fizionomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. Kafanu je od Mite preuzeo i proširio izvesni Ljuba Kafedžija. Za kariranim stolnjakom upravo ove kafane je Vojislav Ilić  „za jednu banku“ uredniku đačkog lista napisao svetosavsku pesmu „Ko udara tako pozno“. Kraj književnika i glumaca, kod „Dardanela“ je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba, te ne čudi što su prilikom njenog rušenja 1901. izbili pravi protesti.

9. „Hamburg“

naslovna
Kafana „Proleće“, kasnije je nazvana „Hamburg“, mora biti spomenuta u tekstu jer je u njoj, davne 1881. godine, zasijala prva sijalica u Beogradu! Nalazila se na uglu Kneza Miloša i Masarikove. Zanimljivo je pomenuti da se tu danas nalazi zgrada „Elektrodistribucije“. Vlasnik kafane Petar Jovanović, kupio je „lokomobilu“ sa generatorom u proleće 1881. godine i postavio ju je u dvorište zgrade preko puta, u kojoj se u to vreme nalazila Narodna skupština, a odatle je postavio sprovodnik preko ulice od svog lokala do električnih svetiljki. Naredne godine, i Narodno pozorište dobilo je osvetljenje. Oduvek su nam kafane bile važnije od pozorišta.

8. „Kod Kočijaša“

sedamsvaba
Ova kafana se nalazila u današnjoj ulici Džordža Vašingtona i nije bila poznata po svom sjaju i ugledu, u njoj se nisu kovali planovi za svrgavanje i postavljanje vladara, ona nije bila stecište beogradske elite. Ali u njoj je voleo da pije Đura Jakšić. Kako je uvek imao problema sa novcem, vremenom je vlasniku kafane dugovao popriličnu sumu. Da bi mu vratio dug, naslikao je sedam radnika, po nacionalnosti Nemaca, koji su preko puta kafane gradili tadašnju Gradsku bolnicu. Ova slika odmah je nazvana „Sedam Švaba“, pa je novo ime po njoj ubrzo dobila i ta kafana, koja, kao i mnoge iz ovog teksta, više ne postoji. Kafana je srušena krajem pedesetih, da ustupi mesto „Vidincu“.

7. „?“

znakpitanja
Kafana „Znak pitanja“ nastala je davne 1823. i do danas radi na gotovo identičan način.
Malo je poznato da je knez Miloš bio vlasnik kafane „?“, iako je kuću u kojoj je osvanula kafana podigao jedan od glavnih organizatora Prvog srpskog ustanka Naum Ičko. Baš je i knez zabranio da se puše lule i cigare ispred kafane, jer, kako je odmah do Saborne crkve, to nije bilo baš prikladno mesto. Prvobitno nazvana „Kod Saborne crkve“, zbog blizine hrama, ona će ostati „?“ sve do današnjih dana, jer su crkvene vlasti smatrale da je ime uvredljivo, pa je tadašnji vlasnik kao svojevrstan protest umesto imena ostavio samo znak pitanja. „Oni koji ne nađu utehu kod nas, pređu kod vas“, priznao je konobarima jedan sveštenik. Zanimljivo je da u skladu sa tradicijom, tokom uskršnjeg, božićnog, velikogospojinskog i petrovskog posta, kuhinja sprema isključivo posebnu, posnu hranu. Zanimljiv je i podatak da je baš ovde, davne 1834. godine, odigrana prva partija bilijara u Beogradu, a redovan gost kafane „Znak pitanja“ je svojevremeno bio i Vuk Stefanović Karadžić.

6. „Šaran“

saran
Kafana „Šaran“ osnovana je davne 1896. godine, u Zemunu, koji je tada bio grad za sebe, ali je zbog izuzetne tradicije ekipa Zabavišta mora svrstati i u društvo tadašnjih „beogradskih“ kafana. O tome ko je bio prvi vlasnik ove kafane postoji nekoliko verzija priče, a najverovatnije je reč o uglednom građaninu Arkadiju Bokaliću, koji je u svojoj kući prizemljuši, ispod Gardoša, na mestu gde je bilo pristanište, otvorio kafanu „Zlatni šaran“. Uz peć bubnjaru, prvi gosti kafane bili su alasi i seljaci koji su čekali skelu da ih preveze u bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. Dugo je „Šaran“ bio na glasu kao kafana u koju dolaze veseljaci, pijanci i kavgadžije, ali i kafana u kojoj je riba direktno iz Dunava „uskakala“ u tiganj. Decenijama su „Šaran“ održavali visoki gosti, kao što su bili Mika Alas, princ Đorđe Karađorđević, dr Jovan Subotić, ali pre svih boemi, ljudi kojima je kafana zaista bila druga kuća. Malo je poznato da su baš u ovoj kafani nastali stihovi „Dunav, Dunav tiho teče, vratiti se ona neće“. Šaran postoji i danas, malo izmenjen, malo modernizovan i našminkan, i dalje druguje sa Dunavom, prkosi vremenu i priča svoje priče onima koji svrate na riblju čorbu i čašicu razgovora.

5. „Ruski car“

ruski-car
Kada je 1890. godine Maksa Antonijević, vlasnik jedne od najpoznatijih juvelirnica u gradu, kupio plac sa kafanom na uglu Knez Mihailove i Obilićevog venca, nadenuo joj je ime „Ruski car” po Aleksandru II Romanovu. Ovaj naočiti gospodin ni slutio nije da će ova zgrada ubrzo postati simbol prestonice. Kafana nije bila ništa naročito ni u arhitektonskom niti u bilo kom drugom pogledu. Dve-tri decenije kasnije, u Beogradu počinju da se grade prve višespratnice. Na takav potez odlučuje se i Maksin sin Milutin i na mestu stare kafane gradi palatu. Tako 1926. godine Beograd dobija velelepno zdanje na kojem se nije štedelo. Nameštaj je bio od masivnog drveta, zavese od svile i čipke, a svi lusteri od kristala. „Ruski car” postao je stecište državnika, trgovaca, juvelira, poeta, glumaca… Negde pred Drugi svetski rat u „Ruskom caru” nastupala je i famozna plesačica Žozefina Beker, ali uskoro rat zatvara i vrata „Ruskog cara”. I tako je bilo sve do 1958. godine, kada je u tim prostorijama otvoren ekspres-restoran „Zagreb”. Godinama je „Zagreb” bio sinonim za jeftin ručak, a čuven je bio i po sutlijašu s cimetom. Preko puta ove kafane je „Žućkovo ćoše“, mesto na korzou na kojem je najčešće stajao legendarni košarkaš Radivoj Korać.

4. „Tri šešira“

tri-sesira
„Tri šešira“ je najstarija kafana Skadarlije, glavne boemske ulice starog Beograda. Iako nam je sada ovo uži centar grada, ne tako davno (npr. 1830) Skadarlija je bila cigansko sokače, a u opisu sahrane Đure Jakšića 1878, koji je tu prebivao, navedeno je da je pesnik živeo „na obodu grada“. Kafana je otvorena 1864. godine, u zgradi u kojoj se prethodno nalazila zanatska radionica za izradu šešira, te je na ulazu imala tri plehana šešira koji su ostali i posle zatvaranja radnje. Kada je, na žalost beogradskih boema, srušena kafana Dardaneli, centar noćnog života se preselio u Tri šešira. Mnoga poznata imena boemskog života Beograda su u ovoj kafani stvarala, pevala i pisala. Izmedju ostalih Bora Stankovic, Zanka Stokic, već pomenuti Đura Jaksic…

3. „Bermudski trougao“

stari-grmec
Bermudski trougao nije kafana, tako se nazivao prostor između tri kafane: „Šumatovac“, „Grmeč“ i „Pod lipom“, u kojem su ljudi u kasnim večernjim satima veoma često umeli da se zagube. Sve tri kafane su bile u vlasništvu firme „Tri grozda“, koja je ugašena. Nijedna od ovih kafana centra Beograda (oblast između zgrade Politike, Makedonske i Kondine ulice) više ne radi , bar ne u tom smislu… Šumatovac jeste i dalje ugostiteljski objekat, ali sa kafanom tu svaka sličnost prestaje. „Pod lipom“ je jedno vreme bila i picerija, a danas je na tom mestu – prodavnica kozmetike.

2. „Tri lista duvana“

hamburg
Zgrada na uglu Bulevara kralja Aleksandra i ulice Kneza Miloša podignuta je davne 1882. godine, a već iste godine je Kosta Lazarević otvorio i kafanu „Tri lista duvana“. Etimologijom naziva Beogradskih kafana je gotovo nemoguće baviti se ozbiljno, te nastanak i ovog imena ostaje misterija. Iz zgrade gde je bila kafana „Tri lista duvana“, na prvom spratu, davne 1883. godine, obavljen je prvi telefonski razgovor u Srbiji. Ministar vojni Teša Nikolić bio je kraj telefona u „Tri lista duvana“, odakle je razgovarao sa inženjerijskim kapetanom Kostom Radosavljevićem, koji je istovremeno bio na vezi u nekadašnjoj inženjerijskoj kasarni na Paliluli, gde se danas nalazi Rudarsko-geološki fakultet. Zgrada u kojoj se nalazila kafana je srušena 1991. radi izgradnje hotela „Hilton“, ali je taj projekat propao usled izbijanja građanskog rata u SFRJ.

1. „Albanija“

albanija
O ovoj kafani odmah na početku moramo izneti jedan zanimljiv podatak. Plac na kome se nalazila je državnom fondu prodat za 8 miliona tadašnjih dinara. Poređenja radi, izgradnja Belog Dvora na Dedinju od temelja do krova, koštala je 14 miliona. Branislav Nušić je o ovoj kafani pisao: „…jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana ‘Albanija’, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika“. Na mestu današnje višespratnice „Albanija“, najverovatnije 1840. godine je podignuta kuća u kojoj se nalazila kafana „Kod Albanije”. Negde posle prvog svetskog rata kafana menja naziv u „Albanija”. Ova kafana je bila na odličnom mestu, jer je u blizini bio hotel „Moskva“, a svako ko je hteo da pođe ka Kalemegdanu morao je proći pored nje i čuvenog sata koji je Beograđanima oduvek bio neka vrsta orijentira, i mesto za sastanke. Zabavište saznaje da je, prema izveštaju vlasti iz 1938. godine, kafana bila uglavnom izgrađena od blata, trošnog drveta, i da je imala ogromnih problema sa ventilacijom. Kafana je postojala sve do 1938. godine, kada je za plac na kojem se nalazila plaćena već pomenuta suma. Kolika je vernost njenih gostiju bila, svedoči podatak da se pivo ispred kafane pilo i kada joj je isečena struja i skinut crep sa krova.
Slobodno možemo da kažemo da su mehane, bircuzi, birtije, gostionice odnosno kafane, godinama kod nas uživale visok status. Prvi beogradski bal održan je u kafani 1827. godine. Prva pozorišna predstava je odigrana u gostionici „Kod engleske kraljice“. Prvi strani violinista zasvirao je klasičnu muziku 1896, te iste godine održana je prva bioskopska predstava, a dvanaest godina kasnije, 1908. godine, osnovana je prva opera.

Svideće vam se i Kako su delovi Beograda dobili imena
Ko su ljudi čija imena nose ulice Beograda

Posted on Category:Istorija

Kosovski boj – ličnosti i junaci

10. Toplica Milan

Kosovka-devojka
Jedan od junaka naše epske poezije o čijem istorijskom postojanju nemamo puno dokaza. Prema njegovom imenu, ako ćemo govoriti o činjenicama, bio je vlastelin iz oblasti današnjeg Prokuplja, pošto se nedaleko od njega nalazi Kula Milana Toplice, a u blizini Valjeva je zamak Berkovac – navodno Milanov zamak. I tu svaka iole precizna istorija prestaje. Predanje je daleko živopisnije i bogatije. Milan Toplica je jedan od Lazarevih „gospodara granice“. Bio je pobratim Ivana Kosančića i knežev kum. Poznat i kao Zmaj od Toplice, Milan je važio za jednog od najboljih strelaca svoga vremena. On i Ivan Kosančić bili su pobratimi, a narodna epika ga pamti kao visokog čoveka i kao Ivanovog saputnika prilikom uhođenja Turaka pre Kosovske bitke. Prema jednog drugom predanju, Milan je ušao zajedno sa Obilićem u Muratov šator kao prevodilac, i zajedno sa njim poginuo. Legenda takođe kaže da je neimenovana Kosovka devojka bila Milanova verenica.

9. Kosančić Ivan

ivan_kosancic
O istorijskom postojanju ovog viteza i nema puno dokaza, te moramo reći da je i on neistorijska ličnost. Ali, po osobinama koje predanje dodeljuje Milanu i Ivanu, može se, sa velikom ogradom, napraviti paralela između njih i braće Oliverović, Krajimirom i Damirom, vrhunskim majstorima u mačevanju na evropskim turnirima. Krajimir je dočekao odrubljenu glavu kneza Lazara u posudi, zavetujući se Bogu da će i njegova „glava biti svuda gde je kneževa“. I to bi bilo sve o istoriji. Predanje kaže da je kosanički vojvoda bio Ivan, sin Ognjena Kosančića, viteza iz pratnje Dušana Silnog. Kosančić je bio najbolji mačevalac u srpskoj vojsci, poznat i po osobenom načinu borbe sa dva mača – dugim i kratkim. Bio je poznat i kao Zmaj od Radana, što se dovodi u vezu sa njegovom pripadnošću viteškom Redu Zmaja. U narodu se zbog njegovih sposobnosti verovalo da je od vilinskog roda, da je neranjiv i da govori nemušt jezik. Kosančić je bio izuzetno obrazovan, govorio je tečno nekoliko jezika, od svih srpskih vitezova on je najbolje poznavao Osmanlije, njihove običaje, zakone, vojnu taktiku… Kosančiću se pripisuju epiteti slični onima koje je imao Sveti Đorđe i ostali sveti ratnici. Takođe, prisutne su i analogije sa starim slovenskim paganskim božanstvima. Ako ste pristalica te teorije – Kosančić je bio jedan od dvanaestorice vitezova koji su predvodili napad na turskog sultana u Kosovskoj bici.

8. Braća Musići

musići
Stefan i Lazar Musić bili su Lazarevi sestrići, sinovi čelnika Muse i istorijske ličnosti. Hronološki najraniji pomen Stefana Musića, najstarijeg sina čelnika Muse, vezan je za događaje s početka osme decenije XIV veka. Smatra se da su Musići učestvovali i u sukobu Lazara sa Nikolom Altomanovićem, kojeg je Stefan lično i osakatio kao kaznu za ovaj sukob. U domaćim izvorima se Stefan Musić i njegov brat Lazar javljaju samo pod ličnim imenima, dok se u dubrovačkim dokumentima pominje i porodično ime. Posle smrti rodonačelnika, čelnika Muse, najstariji sin Stefan je preuzeo ulogu glave porodice po principu prvorodstva. Kao jedan od najznačajnijih vlastelina u okviru države kneza Lazara, Stefan Musić je nastavio porodičnu tradiciju i preuzeo vazalske obaveze koje su bile utvrđene još za vreme njegovog oca. Stefan nije menjao očevu politiku vernosti i odanosti majčinoj rodnoj, odnosno ujakovoj kući. Odgovarajući na svoje vojničke obaveze prema knezu Lazaru, Stefan i Lazar Musić su učestvovali u Boju na Kosovu, u kome su i poginuli, mada njihovo direktno učešće u bici nije spomenuto u prvim istorijskim izvorima pisanim posle nje.

7. Jug Bogdan i devet Jugovića

jugovići
Prema narodnoj pesmi, Jug Bogdan je bio Milicin otac i istoriji pod tim imenom nije poznat. Da li se radi o Vratku Nemanjiću, izdanku loze Nemanjića preko Vukana, koji jeste bio kneginjin otac ili ne, ne može se sa sigurnošću reći. Vratko, iako blizak Lazaru, nije učestvovao u Boju na Kosovu jer je prema istorijskim podacima umro pre nje i sahranjen je u manastiru Davidovci. Sa druge strane, njegov sin verovatno jeste učestvovao u boju, u kome je i poginuo. Narodna pesma pominje devet Jugovića i najstarijeg Boška, ali je sigurno (onoliko koliko sigurno nešto iz ovog perioda može biti) to da je Vratko imao samo jednog sina. Kako ne želimo da zapostavimo ni narodno predanje, valja reći da su se po njemu devetorica Milicine braće zvali: Boško, Damjan, Mitar, Momir, Nenad, Nikola, Petar, Vojin i Stepan, i da su svi do jednog poginuli na Kosovu polju. Još jedna legenda kaže da se u okolini Ivanjice nalazi grob Boška Jugovića. Ta legenda još kaže da je, povlačeći se sa Kosova, ovaj srpski junak od ljutih rana izdahnuo na brdu Palibački grob iznad Ivanjice. Početkom ovog veka preduzimač Blagoje Luković, na mestu gde je pronađen skelet zaštićen oklopom, sagradio je crkvu na kojoj je napisao: „Ovu crkvu podižem na grobu Boška Jugovića“. Pored crkve danas raste devet hrastova, kao simbol devetorice Jugovića. Takođe po pričama, carica Milica je za vreme Kosovskog boja bila smeštena na brdu iznad Ivanjice, gde je vidala rane srpskih junaka koji su se povlačili sa Kosova. Livada i izvor u blizini groba Boška Jugovića nazvani su Caričina voda i Caričina livada, i sa tog izvora, prema tvrdnjama meštana, teče lekovita voda kojom se svake godine na Vidovdan, pre izlaska sunca, ljudi umivaju.

6. Murat I

Murat
Murat je bio sin Orhana I i vizantijske princeze Hirofire (njeno tursko ime bilo je Nilufer Hatun). Nakon prerane smrti Sulejman-paše 1360. godine, nasleđuje ga Murat. On je bio prvi osmanski osvajač na evropskom tlu. Godine 1362. bio je osnovan prvi korpus (odred) janičara. To su bila pretežno hrišćanska deca koja su obučavana za vojnu službu kao pešadijske trupe. Sama činjenica da je lično prisustvovao boju na Kosovu nije toliko začuđujuća, jer je on inače voleo da bude u srcu borbe – zaštićen elitnim jedinicama, naravno. S obzirom na to da je Murat poginuo na bojnom polju, a to nije bio čest slučaj u srednjem veku, i bitka i čin pogibije su daleko odjeknuli. Hrišćanski i turski izvori se razilaze oko načina i vremena pogibije. Turski izvori tvrde da je sultan ubijen na prevaru, posle bitke. Hrišćanska strana je o ovom događaju proširila legendu o podvigu usamljenog viteza koji je žrtvovao svoj život radi zaustavljanja moćnog sultana. Bilo kako bilo, turski sultan je pohod na Srbiju platio glavom. Njega je nasledio sin Bajazit, za koga se vezuje bratoubistvo.

5. Marko Kraljević

marko.k
Najveći i najpoznatiji junak naše epske poezije, kriv je, prema predanju, za poraz na Kosovu, jer je zakasnio na bitku. Logično objašnjenje narodnih pevača, jer kako bismo inače mogli da izgubimo najveću bitku kada smo imali junaka od kojega Turci strepe na svakom koraku. Istorija kaže malo drugačije. Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko Kraljević je formalno, pravno postao suvladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) on je jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko ga ne priznaje za vrhovnog gospodara. Poznato je da Lazar nije bio u najboljim odnosima sa Mrnjavčevićima. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, Marko je izgubio Prizren i Skoplje. U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast sa kraljicom majkom i bratom Andrijašom. Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Ništa se pouzdano ne zna o učešću kralja Marka u Kosovskoj bici. Kao turski vazal morao bi se boriti protiv Srba. Ali, navodno, sultan se plašio da ne pređe na srpsku stranu, pa ga u boj nije zvao. Bilo kako bilo, učestvovao na ovoj ili onoj strani, narod je u njemu opevao najvećeg junaka koji se jedini do kraja borio protiv Turaka.

4. Vlatko Vuković

vlatko
Vojvoda Vlatko Vuković bio je vlastelin iz roda Kosača i jedan od boljih ratnika svoga doba. Sa Turcima je ratovao još 1388. kod Bileće, gde je Turke potukao do nogu. Poput Vuka Brankovića preživeo je bitku, u kojoj je učestvovao kao izaslanik drugog Lazarevog zeta, Tvrtka Kotromanića, i kao vođa bosanske vojske (mislimo na pravoslavnu Kraljevinu Bosnu, da ne bude zabune). Predvodio je vojsku od oko 5 hiljada ljudi, komandovao levim krilom na Kosovu i sa velikim uspehom ušao u bitku. Smatra se glavnim „krivcem“ za vest o srpskoj pobedi koja se proširila Evropom. Ili je pobede zaista bilo, kako ćemo kasnije i opisati, ili je Vuković, poveden početnim uspehom i probojem turskih redova javio kralju Tvrtku da je bitka dobijena. Bilo kako bilo, zvona svih crkava u Parizu zvonila su u čast hrišćanske pobede. Umro je bez muških potomaka, 1392. godine, a nasledio ga je sinovac. Na Vlatkovom grobu u blizini Stolca u Hercegovini stoji natpis u kome se veliča njegova pobeda nad Turcima kod Bileće.

3. Vuk Branković

vuk
Prema predanju, on je najveći izdajnik među Srbima koji je ikada živeo. On je taj koji je oklevetao Miloša Obilića i izdao Lazara, povlačeći vojsku sa Kosova. Istorija, pak, kaže nešto drugo. Vuk Branković je bio Lazarev zet i saveznik, a bitka na Kosovu polju se odigrala u krajevima pod njegovom upravom. Rođen je 1345. godine u porodici koja korene, navodno, vuče još od prvih Nemanjića. On je bio unuk slavnog kralja Milutina, a jedini sačuvan portret ovog slavnog srpskog junaka je na jednoj fresci u ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte. Legenda kaže da freska prikazuje njegov lik kada je imao svega 18 godina! Prema nekim izvorima, zbog svog bogatsva, predvodio je tešku konjicu i u samom boju imao velike uspehe protiv Turaka, koji nisu bili spremni za borbu sa tim rodom vojske. Prema istim podacima, on je na svom krilu do nogu potukao Muratovog sina Jakuba. O izdaji Vuka Brankovića ne govore neposredni istorijski izvori, a o njoj prvi put piše čuveni istoričar Mavro Orbin, puna dva i po veka posle Kosovskog boja. Ako posmatramo vreme posle bitke, vidimo da je Vuk odbijao vazalstvo prema Turcima sve do 1392. godine, a i posle toga im je pružao otpor, da bi na kraju bio odveden u zarobljeništvo, u kojem je i umro 1396. Ali narodu je trebao krivac za ishod bitke i konačnu propast Srbije, a Vuk je bio jedan od retkih koji je bitku preživeo.

2. Miloš Obilić

obilić
Nema naučnih dokaza da je Miloš Obilić (ili Kobilović, kako ga narodni pesnici nazivaju) istorijska ličnost. Da li se iza njega krije lik Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ili ne – teško je reći. Ime Miloša Obilića prvi put se u pisanim izvorima spominje početkom XV veka, i to u prilično drugačijoj verziji tog imena. Poistovećivanje Nikole Gorjanskog sa Milošem Obilićem predstavlja slobodnu interpretaciju, više oslonjenu na istoriju razvoja književnog lika. Bilo kako bilo ili ne bilo, Obilić je po svemu sudeći jedan od likova koji nisu učestvovali u boju. Barem ne pod tim imenom. On je oklevetani junak na kneževoj večeri, on je najbolji vitez u srpskoj vojsci, i on ubija turskoga sultana. Ali zašto je oklevetan? Napominjemo da smo sada na terenu narodne književnosti, a ne istorije. Dakle, Lazarev zet, Vuk Branković, govori protiv Obilića pred samu bitku. Razlog treba tražiti u tome da je Lazar visoko cenio Obilića i možda čak nameravao da mu da Oliveru (najmlađu ćerku) za ženu, što bi ga dovelo u rang samog Brankovića. Elem, ostavimo to narodnim pevačima. Istina jeste da je Murat ubijen, bilo jurišem srpskih vitezova i probijanjem obruča oko njega, bilo na prevaru, od strane jednog viteza koji je u pesmama opevan kao Miloš Obilić.

1. Lazar Hrebeljanović

Lazar_Hrebeljanovic
Mavro Orbin piše da je Lazar bio sin Pripca Hrebeljanovića, vlastelina i velikaša u vreme cara Stefana. Rođen je oko 1329. u Prilepcu, kod Novog Brda. Lazar je bio stavilac (stavilac je bila titula ličnog poslužitelja vladara na svečanim večerama, veoma bitna za to doba) Stefana Dušana i njegovog naslednika Stefana Uroša. Hijerarhijska vrednost te titule se naglo menjala tokom godina, naročito posle smrti cara Dušana, kada su se na dvoru izgubile vizantijske titule despota, sevastokratora i kesara. Zbog neslaganja sa Mrnjavčevićima napušta dvorsku službu i već 1371. se prvi put spominje kao knez. Bio je veoma vešt vladar, njegova država prostirala se od Dunava do Kosova, uključujući gradove Novo Brdo, Niš, Kruševac, Užice, Rudnik, Braničevo i Golubac. Za prestonicu je uzeo Kruševac. Orođavanjem je pridobio vlastelu u srpskim zemljama i uspostavio prijateljske veze sa vladarima i velmožama okolnih država. Njegova sestra Dragana bila je udata za čelnika Musu, ćerka Mara za Vuka Brankovića, a ćerka Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića. Orodio se i sa Aleksandrom, sinom bugarskog cara Šišmana i mačvanskim banom Nikolom Gorjanskim Mlađim. Vidnom ulogom oko izmirenja Pećke i Carigradske patrijaršije zadužio je Srpsku crkvu. I sve bi se to možda i zaboravilo da nije bilo Kosovskog boja. Lazar je i ranije sa Turcima umeo da ratuje, ali su sve to bili manji, pogranični sukobi. Iako se o samom boju malo zna, sigurno je da je Lazar lično predvodio centralni deo vojske, koju bi po svemu sudeći trebalo da je činila pešadija. Više je scenarija o tome kako je Lazar zarobljen. Mi ćemo vam predstaviti nama najdraži. Srpska vojska je pobedila u boju (kako je Vlatko Vuković i javio Tvrtku Kotromaniću). Nakon pogibije sultana Murata, nastupa haos izazvan povlačenjem elitnih odreda janičara. Oni se povlače jer im je sveta dužnost da poginu braneći sultana, a kako je sultan bio mrtav, ni njihova žrtva ne bi imala smisla. Tek posle povlačenja, Bajazit je proglašen za sultana i preuzima vođstvo. Dolazi nazad na mesto borbe, kako bi se preuzela tela palih velikaša. Za to vreme sa Kosova polja su se već povukli Branković (koji je po svemu sudeći predvodio konjicu) i Vuković (zbog dalekog puta u Bosnu). Lazar je ostao u polju zbog velikih gubitaka pešadije i velikog broja ranjenika. Bajazit ga tu zatiče, zarobljava i pogubljuje. Lazareve mošti počivaju u njegovoj zadužbini Ravanici. Mnogo je dokaza i za ovakav scenario i protiv njega. Nama jeste najlogičniji, ali i da nije, zadržavamo pravo da na današnji dan budemo neobjektivni.

Svideće vam se i:

Žene koje su vladale Srbijom

Sveta Loza Nemanjića

Tvrđave Srbije

Posted on Category:Istorija

10 žena koje su vladale Srbijom

10. Olivera Hrebeljanović

olivera
Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi. Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine. Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istambulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod. Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene. Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Valjalo bi spomenuti da nikada nije prešla u islam. Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu. Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćeno… Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.

9. Teodora Smilec

decani
Teodora, prva supruga Stefana Uroša III Dečanskog, bila je bugarska princeza. Njen otac Smilec je u periodu od 1292. do 1298. bio bugarski car. Za Dečanskog se udala još dok je on nosio titulu mladog kralja i upravljao Zetom. Godine 1314, nakon neuspele Stefanove pobune protiv oca, kralja Milutina, zajedno sa sinovima Dušanom i Dušmanom (Dušicom) prati oslepljenog muža u izgnanstvo u Carigrad. Tamo je Stefanova porodica, pod nadzorom vizantijskog cara Andronika II Paleologa, Milutinovog tasta, boravila sedam godina. Uz posredovanje srpske crkve, zatočenici se vraćaju u Srbiju i sve do Milutinove smrti ostaju u župi Budimlje. Dočekala je da njen suprug ponese kraljevsku krunu nakon dinastijskih borbi. Srpska kraljica je bila od januara do oktobra 1322. godine, kada je umrla. Sahranjena je u manastiru Banjska. Do nas je dospeo i njen prsten koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

8. Jelena Anžujska

JELENA-ANŽUJSKA
Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu (danas se dosta govori da je ona bila mađarskog porekla, ali se to sa sigurnošću ne zna). Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog (sina Stefana Prvovenčanog, više o Nemanjićima možete pročitati 10 Vladara loze Nemanjića. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom. Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru. Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom. U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori). Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine. Sahranjena je u manastiru Gradac. Legenda kaže da se tri godine nakon smrti u snu javila jednom monahu i da su po otvaranju njenog groba otkrili očuvano telo, nakon čega je proglašena svetiteljkom. Sa kraljem Urošem je imala četvoro dece: Dragutina, Milutina, Stefana i Brnču.

7. Olga Karađorđević

Kneginja_Olga
Kneginja Olgfa je bila udata za kneze Pavla. Rođena u dvorcu Tatoj kao prva od tri kćeri grčkog kneza Nikole i ruske Velike kneginje Jelene. Unuka Velikog kneza Vladimira, praunuka imperatora sve Rusije Aleksandra II. Kneza Pavla je upoznala jula 1923. u Londonu. Ubrzo su se verili i venčanje je bilo zakazano za ponedeljak, 22. oktobra u Beogradu. Interesantno je da je kum na venčanju bio vojvoda od Jorka, potonji engleski kralj Džordž VI. Sa knezom Pavlom i decom prognana je iz zemlje 27. marta 1941.  godine, nakon vojnog puča. U Atini su predati britanskim vlastima, koje su ih otpremile u Keniju, u nenaseljenu oblast, u džungli pored jezera Naivaša. Krajem avgusta 1942. muž njene sestre Marine, vojvoda od Kenta, izgubio je život u avionskoj nesreći. Kralj Džordž VI je od Čerčila dobio dozvolu da ona doputuje u Englesku. U januaru 1943. se vratila u Keniju i zatekla muža iscrpljenog od bolesti. Početkom juna, zalaganjem južnoafričkog generala Smatsa, dozvoljeno im je da napuste Keniju i presele se u Johanesburg. Tek u februaru 1948. vratili su se u Evropu, najpre u Ženevu, a zatim, od 1949, u Pariz. Odlukama raznih narodnih i sličnih sudova sve joj je u Srbiji oduzeto, proglašena je neprijateljem i zabranjen joj je povratak. A bila je žena čoveka koji je pokušao da izbegne najgore za svoj narod. Da li je bio u pravu ili ne, pokazaće vreme . Umrla je 1997. u Parizu, sahranjena pored muža i sina Nikole, da bi 2012. njeni posmrtni ostaci bili preneti na Oplenac.

6. Jerina Branković (Prokleta Jerina)

jerina
Tek se pre par godina počelo spekulisati o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković. Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a Jerina je zapravo u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu. Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurđa i Jerine razvije jaka ljubav. Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak. Imali su još i sinove Grgura, Stefana i Lazara, i ćerku Katarinu. Što se tiče Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva (O Smederevu i drugim tvrđavama Srbije možete čitati Tvrđave Srbije. Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni materijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo. Narod je svu krivicu za težak život tokom izgradnje Smedereva i pred sam konačan pad despotovine pripisao Jerini. Jerina je svoju ćerku Katarinu udala za grofa Urliha II, kako bi se oslobodila pritiska sa severa. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Ipak, mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Sultan joj je čak dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini. Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, posebno s obzirom na to da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju ćerku Oliveru za sultana u narodu zapamćena kao mučenica i svetica. Turcima ni to nije bilo dovoljno, nego su zatražili Jerinina dva sina Grgura i Stefana kao taoce. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi, koje su stigle prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni. Turska vojska je uprkos svemu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao. Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti najmlađi sin Lazar, tada već naslednik, i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković. Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

5. Jelena Kantakuzin

jelena-kantakuzin
Jelena je bila bugarska princeza, sestra bugarskog cara Jovana Kantakuzina, i srpska carica, žena cara Dušana. Kao ženu najmoćnijeg vladara loze Nemanjića, pratile su je raznorazne priče i nagađanja. Iako je ovo možda najskladniji brak Nemanjića, car Dušan je ipak bračnu sreću skupo platio. On je jedini Nemanjić koji nije svetac, a kao jedan od glavnih razloga uzima se činjenica da je odveo ženu na Svetu Goru mada ni oceubistvo i uzdizanje Ohridske arhiepiskopije na rang patrijaršije nisu pomogli). Zvanično opravdanje za boravak carice Jelene na Svetoj Gori jeste činjenica da su bežali od kuge, ali ni to nije bio dovoljno jak razlog za narušavanje običaja i zakona Svete Gore. (Više o Svetoj Gori i njenim zakonima možete pročitati Zanimljivosti o Svetoj gori.) Katolički izvori mrze Jelenu Kantakuzin, a kako i neće kada je bila žena pravoslavnog cara osvajača. Mavro Orbin za nju kaže: „Perverzna dama, neprijatelj katolika“. Sa druge strane, prema vizantijskim izvorima, Jelena je bila verna i smerna žena koja je pratila muža u ratnim pohodima, na Solun i protiv Bosne. Neki izvori tvrde da je Dušan hteo da se rastavi od nje jer nije imala dece i 1336. je započeo pregovore o ženidbi ćerkom nemačkog cara Fridriha Lepog. Već u zimu 1336. ili u proleće 1337. Jelena je na sumnjiv način dobila sina Uroša, i tako učvrstila svoj položaj na dvoru. U više povelja Dušan pominje Jelenu kao „hristoljubivu“ i „blagodarovnu“. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige. Nedugo posle smrti cara Dušana, carica Jelena se zamonašila kao monahinja Jelisaveta. I kao monahinja je nastavila sa političkim delovanjima. Tako je, aprila 1357. godine, bila prisutna i vrlo aktivna na državnom saboru u Skoplju, kada je, njenom zaslugom, Uroš dobio široku podršku vlastele, koja je podržala njega, a ne Simeona. Posle smrti sina Uroša, carica majka Jelena je, očekivano, izgubila svaku volju za životom. Odrekla se političke aktivnosti i podvrgla strogom isposničkom životu. Umrla je novembra meseca 1376. godine. Sahranjena je kraj cara Dušana, u njegovoj zadužbini, manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

4. Natalija Obrenović

natalija
Natalija Petrovna Keško rođena je 14. maja 1859. godine u Firenci. Bila je rusko-moldavskog porekla. Otac joj je po poreklu bio iz Rusije, a majka iz Moldavije. Bez oca je ostala sa šest godina, a majka joj je umrla kada je Natalija navršila petnaest godina. Posle majčine smrti Natalija je sa bratom i dve sestre ostala da živi u Rusiji. Završila je devojačku školu u internatu za ćerke aristokrata u Parizu. Kada je imala 17 godina, Natalija se verila sa knezom Milanom Obrenovićem. Oni su se 17. oktobra venčali u Beogradu. Naredne godine rođen je prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Drugi sin Milana i Natalije, Sergije, umro je ubrzo posle rođenja. Godine 1882. Srbija je postala kraljevina, te je kneginja Natalija postala kraljica. Zbog Milanovog lagodnog života, odavanju kocki i brojnim neverstvima, kralj i kraljica počeli su se udaljavati jedno od drugog. Njihovi karakteri bili su različiti, ali i odnos prema vladarskim obavezama. Naime, dok je kraljica bila odgovornija i čvršća, kralj je neretko pokazivao neodgovornost i opušteniji odnos prema vlasti. Osim toga, kraljica Natalija bila je naklonjena Rusiji, a kralj Milan oslonac je tražio na strani Austrije. Brojne razmirice dovele su do toga da je 1887. godine kralj želeo da kraljica napusti Srbiju, uvidevši da mu ona može ugroziti položaj i politički uticaj. Dogovor je bio da kraljica ima pravo da leto provede u Srbiji, ali je potom morala da napusti zemlju na godinu dana. Godine 1888, po njenom povratku u Srbiju, kraljica Natalija i kralj Milan zvanično su se razveli. Kraljica se posle konačnog razlaza sa kraljem preselila u Bijaric u vilu „Sašino“. Tokom izgnanstva samo je povremeno viđala sina Aleksandra. Pošto je kralj Milan abdicirao 1889. godine i napustio Srbiju, vratila se u zemlju. U maju 1891. godine kraljica Natalija biva proterana iz Srbije. Kada je na vlast stupio kralj Aleksandar 1893. godine, odbila je da se vrati u Beograd. Ona se tek dve godine kasnije, tj. 1895, vratila u Srbiju. U zemlji je boravila samo kada u njoj nije bio kralj Milan. Povremeno se vraćala u Srbiju kako bi se viđala sa sinom. Međutim, uvidevši da se kralj Aleksandar zaljubio u njenu dvorsku damu Dragu Mašin, zaoštrila je odnose i sa sinom. Kraljica Natalija oštro se protivila sinovljevoj ženidbi sa Dragom. No, uprkos protivljenju majke, mnogobrojnih prijatelja i političara, 1900. godine kralj Aleksandar sklopio je brak sa Dragom Mašin. Kraljica Natalija prešla je u katoličanstvo 1902. godine i nije se više vraćala u Srbiju. Svoj imetak poklonila je Univerzitetu u Beogradu, a ne svom sinu. Godine 1903. ubijeni su njen sin kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, a na čelo Srbije stupila je dinastija Karađorđević. Ono što je malo poznato jeste da je posle Majskog prevrata 1903. godine sva imovina porodice Obrenović pripala Nataliji Obrenović. Postala je veliki dobrotvor. Svojim testamentom velika imanja u Srbiji zaveštala je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića. A jedan deo u novcu i umetničkim slikama odredila je živim potomcima Jakova Obrenovića, brata kneza Miloša Obrenovića. Kraljica Natalija je 1903. godine želela da imovinu u Srbiji pokloni porodici Jakovljević, ali oni nisu smeli da to prihvate iz straha od tadašnje dinastije Karađorđević, pa je tako više od 7.700 hektara šume dato Beogradskom univerzitetu. Sadržina testamenta nije poznata i o tome postoje samo nagađanja. Umetnine se nalaze po muzejima i privatnim kolekcijama. Ono što se sa sigurnošću može reći je da je sačuvan lični dnevnik kraljice Natalije.

3. Zorka Karađorđević

zorka-karadjordjevic
Kneginja Zorka je bila najstarija ćerka crnogorskog knjaza, kasnije kralja Nikole I Petrovića, i supruga Petra I Karađorđevića (kralj Srbije od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine). Rođena je 1864. godine na Cetinju. Na krštenju je, na dan Svetog Save, dobila ime Ljubica. Kum je bio srpski knez Mihailo Obrenović, koga je u Cetinju na krštenju zastupao državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović (1813—1885). Bila je prvo od ukupno dvanaestoro dece crnogorskog kneza Nikole I Petrovića i kneginje Milene. Početkom 1883. na Cetinje dolazi knez Petar Karađorđević. Namera mu je bila da se na Cetinju oženi, zbliži sa Crnogorcima i da se tu doseli i živi sa porodicom. Zaprosio je mladu i lepu kneginju. Dolazak Petra Karađorđevića na Cetinje i njegova veridba s kneginjom Zorkom Petrović-Njegoš nije bila po volji protivnicima ovih dveju dinastija, ali je zato taj čin s radošću prihvatio srpski i crnogorski narod, koji je u krvnom srodstvu video najavljivanje buduće zajednice. U Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine obavljeno je venčanje kneginje Zorke (koja je tada imala 19 godina) i Petra Karađorđevića (39 godina). Kneginja Zorka je Petru I Karađorđeviću rodila petoro dece: Jelenu, Milenu, Đorđa, Aleksandra i Andriju. Glavna preokupacija kneginje Zorke za života bila je da njen suprug postane kralj Srbije, te je stalno bila trudna u nameri da pretendentu na srpski presto ostavi što više potomaka. Umrla je 4. marta (16. marta) 1890. godine, na porođaju poslednjeg sina Andreje, koji je takođe preminuo nekoliko dana posle majke. U želji da pomogne svojoj supruzi, Petar I pozvao je lekare iz Beča, ali nesrećnoj kneginji nije bilo pomoći. Sve ovo je Petra navelo da promeni svetitelja zaštitnika porodice (o tome i o drugim manje poznatim činjenicama o Karađorđevićima možete čitati ovde: Zanimljivosti o Karađorđevićima). Umrla je sa rečima: “Biće kralj!”, misleći na Petra Karađorđevića, što se i ostvarilo 13 godina kasnije, nakon Majskog prevrata. Sahranjena je na Cetinju, kod manastira Sveti Petar, ali kada je izgrađen Oplenac, zadužbina kralja Petra I, preneta je tamo 15. marta 1912. godine. Iako je kratko živela, kneginja Zorka je ostavila veliki trag u istoriji kao spona Srbije i Crne Gore i kao majka jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića.

2. Draga Obrenović (Mašin)

draga
Rodila se 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Otac joj je bio Panta Lunjevica, potomak poznate trgovačke porodice. Roditelji su počeli da joj traže priliku za udaju još dok je bila u školi. Njihov izbor bio je Svetozar Mašin, tridesetdvogodišnji inženjer. Draga ga nije htela. Zamišljala je da će se udati iz ljubavi, da će ta ljubav biti nalik njenoj prvoj i do tada jedinoj ljubavi prema Bogdanu Popoviću, jednom od naših najznačajnijih književnih kritičara, ali je na kraju udovoljila roditeljima. Za Svetozarom je išla priča da je alkoholičar i iako je bio dobar inženjer imao je skromnu platu. Draga Lunjevica i Svetozar Mašin venčali su se 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi. Posle venčanja svatovi su pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Prisutni su hvalili nevestinu ljupkost, lepotu i mladost. Pričalo se da je u fijakeru tuda prolazio sedmogodišnji Aleksandar Obrenović, i da je mahao svatovima obradovan što vidi mladu. Brak Mašinovih trajao je tri godine. Živeli su skromno, Draga je pratila muža po terenima ili je, čekajući ga da se vrati s nekog istraživanja, živela kod svekra u Beogradu. Dece nisu imali, a po nekim svedočenjima Draga je jednom bila trudna. Svetozar Mašin umro je na terenu 1886. godine. Lekari su napisali da je umro od srčane kapi, a ljudi su pričali da je imao epileptični napad zbog velike količine alkohola. Draga se vratila svojoj porodici, živela je s majkom, braćom i sestrama u očevoj kući. Posle smrti oca preuzela je brigu o porodici. Njena penzija koju je primala nakon muževljeve smrti, i penzija koju je primala njena majka, bile su nedovoljne za pristojan život porodice. Da bi spasla porodicu nemaštine, iskoristila je dinastijske veze svog oca i postala je dvorska dama kraljice Natalije. Pratila je Nataliju i kada je bila proterana iz Srbije. U početku je njihov odnos bio veoma prisan, da bi zahladneo posle jedne posete kralja Milana Nataliji za koju je, izgleda Draginom krivicom, saznao ceo Beograd. Kralj Aleksandar upoznao je Dragu Mašin u Bijaricu 1894. godine. U bliži dodir s njom došao je posle davljenja u moru. Naime, 1895. godine, prilikom jutarnjeg kupanja u Toskanskom zalivu, iznenadna plima ugrozila je život kralja i ljudi iz njegove pratnje. Nakon toga kralj je zakucao na vrata sobe majčine dvorske dame i upitao je da li je strahovala za njega. Bio je to nedvosmislen znak da mu je stalo do nje i da očekuje da mu ta naklonost bude uzvraćena, bez obzira što je od njega bila starija dvanaest godina. Kada se ta veza produbila i krenula razvijati ka braku, pristalice Karađorđevića, ali i sam Milan, bili su protiv nje. Prvenstveno zbog razlike u godinama. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politike da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Mesec dana posle venčanja kralj Aleksandar je objavio da je kraljica u blagoslovenom stanju. Francuski lekar Kol je, pod sumnjivim okolnostima, utvrdio trudnoću staru četiri do pet nedelja. Kraljica je počela da se goji. Ponašala se kao bremenita žena. Poslednjih meseci trudnoće dvor je bio prepun poklona za bebu. Za sledeći pregled pozvani su lekari iz Rusije. Prisustvovao je i Kole. Zaključak lekara bio je da „porođaj ne može da se očekuje”.
Tako je kraljica Draga, uz sve što su joj pripisivali, postala oličenje neplodnosti i najpoznatija nerotkinja naše prošlosti. Kako je nezadovoljstvo kraljevskim parom raslo, ovakav ishod nije bio od pomoći. Na kraju , 1903. je izvršen Majski prevrat u kojem su ubijeni i kralj i kraljica. Njihova tela su odmetnuti oficiri izmasakrirali i bacili sa balkona dvora. Šta su joj zamerali? Tačan odgovor bio bi: sve. Daleko od toga da je bila savršena, ali sve je prisutnije mišljenje da je narod neopravdano u njoj video krivca za lošu vlast kralja Aleksandra.

1. Marija Karađorđević

marija-karadjordjevic
Kraljica Marija, žena kralja Aleksandra I, bila je omiljena u narodu. Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica, koja je za svakoga imala blagu reč. Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon. Neki kažu da je to zbog toga što je bila ‘slatka kao minjon’. Drugi kažu da je nadimak dobila po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre nego što ju je rodila. Pored toga što je bila lepa, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik, a posle udaje i srpski. Svadbi Aleksandra I i Marije 1922. prisustvovala je i delegacija iz Austrije, iako je pre samo 4 godine naša zemlja bila u ratu sa njom. Sa druge strane, delegaciji Bugarske bio je zabranjen dolazak na svečanost. Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem. Njenu sreću pomutila su dva događaja – atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. i beg iz zemlje 1941 godine. Ispostaviće se da se nikada više u Srbiju nije vratila. U izgnanstvu je živela prilično skromno, neretko prodajući porodični nakit kako bi platila najosnovnije račune. Njen poslednji službeni snimak urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju. U ratnim godinama, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine, zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane. Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potpisivala kao Marija K. Đorđević. Malo je poznato da je bila veliki zaljubljenik u automobile, a i prva žena u kraljevini koja je imala vozačku dozvolu. Kraljica Marija umrla je u 61. godini. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, svoje prabake. Njeni ostaci danas počivaju na Oplencu, u porodičnoj crkvi dinastije Karađorđević.