10. Konstantin Rokosovski

Konstantin Rokosovski jedan je od najistaknutijih maršala SSSR-a. Bio omiljen kod vojnika na frontu i poznat po svom pozitivnom uticaju na moral boraca. Tokom Kurske bitke, sa velikim uspehom, predvodio je Severno krilo. I inače tokom čitave Beloruske ofanzive isticao se kao izvanredan vojskovođa, zbog čega mu i jeste dodeljeno zvanje Maršala SSSR-a. Malo je poznato da je Rokosovski uhapšen 1937. pod optužbom da je sarađivao sa poljskim i japanskim špijunskim službama. Preživeo je zverska mučenja, lomljenje rebara i prstiju čekićem, ali kako nije priznao krvicu, i nakon što nije osuđen, vraćen je u armiju. Kao priznanje za svoje zasluge tokom rata, povereno mu je komandovanje Paradom pobede 1945. u Moskvi. Posle rata mnogi su mu zavideli na tome što mu se Staljin obraćao neformalno, oslovljavajući ga po imenu, što je tada bila velika čast.

9. Fjodor Tolbuhin

Fjodor Ivanovič Tolbuhin, maršal i heroj Sovjetskog Saveza i komandant jedinica Crvene armije koje su oslobodile Beograd, zbog čega je postao i Narodni heroj Jugoslavije. Tolbuhin je učestvovao i u Prvom i u Građanskom ratu, a u Drugom svetskom ratu se istakao u borbama za Staljingrad i Krim. Njegove jedinice 3. Ukrajinskog fronta oslobodile su glavne gradove Rumunije, Bugarske i Jugoslavije. Opisivan je kao veoma pedantan i precizan oficir, kod boraca je uživao veliko poštovanje jer je bio poznat po tome da se uvek trudio da smanji sopstvene gubitke. Sama činjenica da je poginuo 1949. i iza sebe nije ostavio memoare, niti je imao vremena da uživa u posleratnim lovorikama, kumovala je njegovom kasnijem nadimku „zaboravljeni maršal“. Trenutno je u toku polemika oko vraćanja imena ulica po ruskim generalima, a ko su ljudi čijim ulicama hodamo možete pročitati ovde: Ko su ljudi čija imena nose ulice Beograda

8. Vasilij Čujkov

Vasilij Čujkov je zajedno sa 8. armijom garde došao do Berlina i upravo je na njegovom komandnom punktu nemački general Vejdling potpisao kapitulaciju u maju 1945. Savremenici su ga opisali kao strogog i surovog oficira kojeg je pratila sreća u borbama. Godine 1942. je povučen sa dalekog istoka i poslat na najgore ratište u tom trenutku – Staljingrad. Imao je naredbu da po svaku cenu sačuva grad. U borbama za svaku ulicu i zgradu, u trenucima kada je kontrolisao svega 10% teritorije grada, nalazio se u rovovima sa svojim vojnicima. Smatra se da je njegova taktika borbe iz blizine neutralisala brojčanu nadmoć neprijatelja i stvorila uslove za nemački poraz. Za njega se vezuje i osnivanje specijalnih jurišnih trupa (grupe od 25 do 30 boraca), koje bi iznenada upadale u zgrade i napadale neprijatelja. Zato je i dobio nadimak „General JURIŠ“.

7. Nikolaj Kuznjecov

Nikolaj Kuznjecov bio je vrhunski strateg (na čelo flote postavljen već sa 37 godina), te je njegovom zaslugom flota SSSR-a ostala sačuvana u prvim danima rata. Kao da je znao šta će se desiti, flota je stalno vršila manevre i vežbe te je bila jedna od retkih vidova vojske koja je spremno dočekala nemački napad. Zaslužan je za malo poznato bombardovanje Berlina 1941. koje možda nije nanelo značajnu materijalnu štetu, ali je među stanovništvo unelo paniku i strah. Svojom artiljerijom ometao je napad na Lenjingrad, branio Moskvu, Sevastopolj i Odesu. Za vreme njegovog komandovanja Nemci nisu uspeli da osvoje nijednu mornaričku bazu. Godine 1944. dodeljen mu je čin admirala, koji je bio u rangu sa maršalskim činom. Iako vrstan vojskovođa, vrlo brzo je došao u sukob sa Staljinom posle rata, jer je insistirao na izgradnji razarača, podmornica i posebno nosača aviona. Bio je optužen za špijunažu i ražolovan. Nije padao duhom već se vremenom ponovo popeo do admiralskog čina, sve dok novi sukob, ovoga puta sa Hruščovom, nije zapečatio njegovu vojnu karijeru. Admiralski čin mu je vraćen tek posthumno.

6. Aleksandar Vasiljevič Suvorov

Suvorov je čuvena ličnost ruske istorije. Izračunato je da je učestvovao u preko 60 oružanih okršaja i pobedio u svakom, te je njegovo ime postalo simbol junaštva i slave ruskog oružja. Prvo borbeno iskustvo stekao je u Sedmogodišnjem ratu (1756-1763), gde je učestvovao i u čuvenoj bitci kod Kunersdorfa. Naredne godine Rusiji i njemu donosile su samo nove ratove iz kojih je on uvek izlazio kao pobednik. Ratovao je protiv Turaka, Francuza, gušio ustanke gde god bi trebalo (i onaj pod vođstvom Tadeuša Košćuška), jednom rečju bio je nepobediv. Ostali su zapisi o njemu i njegovom asketskom načinu života, malo je spavao, prvi je stupao u borbu, poslednji iz nje izlazio, obične vojnike oslovljavao je sa „brate“, što u to vreme nikako nije bilo uobičajeno. I pored te prisnosti sa svojim vojnicima, bio je zagovornik stroge discipline i teške obuke koja će kasnije biti prihvaćena u vojskama širom sveta. Bio je veliki vernik, te su večernja bogosluženja u njegovim jedinicama bila obavezna. Ne možemo nabrojati sve bitke u kojima je učestvovao i sva odlikovanja koja je dobio, ali ćemo izdvojiti jednu njegovu rečenicu koja ga je možda najbolje i opisivala: „Svaki pošten čovek ima čestito ime, ali ja sam svoje uložio u slavu Otadžbine i svaki moj postupak bio je usmeren na njenu dobrobit.“

5. Petar Nikolajević Vrangel

Petar Nikolajević Vrangel je jedna od najvažnijih ličnosti i oficira „belih“ Rusa. Po prezimenu vidimo da je poticao iz nemačke porodice, veoma poznate, a prvobitno opredeljenje mu nije bilo za vojni poziv već je po obrazovanju bio rudarski inženjer, međutim 1901. godine postaje rezervni vojni oficir. Aktivno se priključuje ruskoj vojsci tek kada je počeo Rusko-japanski rat 1904/5. godine, i od tada počinje njegova sjajna vojnička karijera. General je postao već 1917. zbog uspeha u Prvom svetskom ratu, ali iste godine izbija i revolucija u Rusiji i građanski rat. Vrangel napušta vojsku i odlazi na Jaltu, na Krim, gde ga hapse boljševici, ali on beži iz zatvora i pridružuje se novoformiranoj ukrajinskoj vojsci. Ukrajina je u to vreme bila nemačka marionetska država, i kada je to video, napušta i njih i pridružuje se antiboljševičkoj Dobrovoljačkoj armiji na Kavkazu, gde preuzima komandu nad jednom divizijom, koja kasnije prerasta u korpus i na kraju postaje Kavkaska dobrovoljačka armija. Postigao je velike uspehe boreći se protiv Crvene armije, međutim, jedan od razloga pobede boljševika bila je svađa glavnokomandujućih carskih snaga. On dolazi u sukob sa generalom Denjikinom i zbog tog sukoba biva smenjen. Godine 1920. Vrangel preuzima dužnost vrhovnog komandanta snaga Belih na Krimu, formira posebnu vladu, sprovodi reforme (agrarnu reformu ne bi li rusko stanovništvo privukao na svoju stranu), ali bilo je suviše kasno da se išta ozbiljno uradi. Kada je video da će snage carske vojske da pretrpe poraz, zahvaljujući pre svega njegovoj diplomatskoj aktivnosti, uspeo je da organizuje evakuaciju 150.000 vojnika, ranjenika, civila – uglavnom inteligencije, udovica, siročadi sa Krima, obezbedivši za to 150 brodova. Od 1919. do 1925. godine u našu zemlju je stiglo oko 50.000 izbeglica iz bivše ruske imperije, dok su u Sremskim Karlovcima bili stacionirani ruski oficiri i manji kozački odred Garde. U periodu 1920–1926. boravio je u Sremskim Karlovcima (i danas tamo stoji spomenik u njegovu čast), odakle je otišao u Brisel, gde je 25. aprila 1928. godine iznenada umro u svojoj pedesetoj godini. Postoje spekulacije da ga je brat njegovog sluge otrovao. Njegova poslednja želja je bila da bude sahranjen u „bratskoj slovenskoj pravoslavnoj zemlji, na komadu ruske zemlje”. Želja mu je ispunjena 1929. godine. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd i danas počivaju u ruskom hramu Svete Trojice na Tašmajdanu.

4. Mihailo Ilarionovič Kutuzov

Mihailo Ilarionovič Kutuzov je bio ruski general-feldmaršal, kome se pripisuje da je spasao Rusiju za vreme Napoleonove invazije Rusije 1812. godine. Komandovao je ruskim korpusom 1805. kada je Napoleon napredovao prema Beču. Pobedio je u bici kod Direnštajna 1805. godine. Izvevši strateške manevre, izvukao je vojsku iz opasnosti okruženja i porazio je maršala Miru kod Amštetena i Mortijea kod Direnštajna. Taj manevar je ušao u istoriju ratovanja. Uoči bitke kod Austerlica pokušao je da spreči savezničke komandante da ulaze u bitku, jer je smatrao da nije pogodan trenutak. Međutim, bio je preglasan od strane Austrijanaca, pa je za bitku pokazao jako malo interesa. Učestvovao je u bici i u njoj je ranjen. Posle te bitke ruski car je sklonio Kutuzova od komandovanja armijom. Od 1806. do 1811. godine bio je vojni gubernator Kijeva i Litvanije. Car ga ponovo postavlja za komandanta moldavske armije tek 1811. godine. U bici kod Rusa komandovao je armijom i porazio višestruko brojniju tursku vojsku. Bilo je 60.000 Turaka protiv 15.000 Rusa. Kutuzov je namerno povukao rusku vojsku na drugu stranu Dunava, zavaravši na taj način protivnika. Tajno je nekoliko meseci kasnije preko Dunava na tursku stranu prebacio manju jedinicu, sa kojom je noću iznenadio tursku vojsku. Više od 9.000 Turaka poklano je te noći, pa se turski komandant Ahmet-paša predao Kutuzovu. Posle toga je sklopljen Bukureštanski sporazum. Car je Kutuzova posle tog uspeha imenovao knezom. Kada je Napoleon napao Rusiju, njena odbrambena taktika je bila „spržena zemlja“, a ona je podrazumevala povlačenje i ostavljanje pustoši za sobom kako ništa ne bi moglo koristiti Napoleonu. Tek imenovanjem Kutuzova za glavnokomandujućeg Rusi se okupljaju nedaleko od Moskve i dolazi do jedne od najvećih bitaka do tada, u kojoj je učestvovalo četvrt miliona vojnika. Gubici su na obe strane bili veliki, a nakon bitke Kutuzov se vraća strategiji „spržena zemlja“, koja će se ispostaviti kao pobedonosna u ovom ratu.

3. Nikolaj Rajevski

Najčuveniji pukovnik ruske vojske Nikolaj Nikolajevič Rajevski je Lavu Tolstoju poslužio kao inspiracija za lik grofa Vronskog u romanu “Ana Karenjina”. U pomoć Srbima koji su bili u ratu sa Turcima davne 1876. godine, dolazili su mnogobrojni dobrovoljci iz inostranstva, najviše iz Rusije. Među mnogim dobrovoljcima bio je tridesetogodišnji ruski pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, potomak čuvene ruske plemićke porodice . Tokom priprema Srbije za rat, kao izaslanik ruskog cara Aleksandra II, Rajevski je 1867. u više navrata boravio u izviđačkoj misiji obilaska putnih pravaca prema Bosni, poprišta budućeg rata, a o svojim zapažanjima obaveštavao je vlast u Srbiji i vladu Rusije. Prema najprevođenijem romanu, nakon što se Karenjina bacila pod voz, grof Vronski se prijavio u dobrovoljce i otišao u rat u Srbiju. Tolstoj time završava priču, a život Nikolaja Rajevskog okončao se pogibijom u bici sa Turcima 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Androvac, nedaleko od Aleksinca. Legenda koja prati ovog oficira kaže da je samo nekoliko trenutaka pred pogibiju Rajevski završio ručak rečenicom: „Ako poginem, srce mi ostavite u Srbiji a telo prenesite u Rusiju“. Legenda ili ne, njegovo telo sahranjeno je u porti manastira Svetog Romana u Đunisu, a odatle je posle nekoliko dana preneto u Beograd. Petog septembra ispraćeno je uz velike počasti za Rusiju, posle opela u Sabornoj crkvi kome je prisustvovao kralj Milan. Za vreme opela u Sabornoj crkvi činodejstvovao je prvi srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika. Srce je ostalo u porti manastira.

2. Georgij Žukov

Čuveni maršal Žukov. Četvorostruki Heroj Sovjetskog Saveza, legenda Crvene armije o čijim zaslugama pred Otadžbinom možemo pisati danima. Mnogi smatraju da je baš Žukov promenio tok istorije, te ga stavljaju u ravan sa Aleksandrom Velikim i Napoleonom. U vojsku je stupio još 1915, a 1918. se priključio Crvenoj armiji. Akademsko vojno obrazovanje nije imao ali ga je uspešno zamenio iskustvom iz Prvog svetskog i Građanskog rata. Godine 1939. biva postavljen za komandanta Prve grupe armija u Mongoliji. U ratu sa Japanom i kasnije u Drugom svetskom ratu, njegovo ime je bilo naizostavno u svakom izveštaju sa fronta na kom je učestvovao. Bitke kod Moskve, Staljingrada, Kurska i bitka za Belorusiju samo su neke od mnogih gde je njegov talenat za komandovanje došao do izražaja. I sam Staljin je bio veoma svestan njegove vrednosti, nazvavši ga „spasiocem Moskve“. Žukov je uvek dobijao najteže zadatke, tamo gde je bila potrebna disciplina i odlučnost slali su njega, a on je odgovarao pobedama nad neprijateljem. I on sam je govorio da je iz celog rata naviše upamtio bitku za Moskvu. Rat je završio kao legenda Crvene armije, ali čudnim događajima nakon Staljinove smrti lično je uhapsio Beriju. Ali kako nije bio vičan politici koliko vojnoj strategiji, godine 1956. biva optužen za narušavanje lenjinističkih principa i smenjen. Kasnije mu je Hruščov ponudio povratak u službu, ali je Žukov to odbio. Umro je 1974. godine.

1. Aleksandar Kolčak

Mnogi će nam osporiti mesto broj jedan, ali imamo pravo da budemo subjektivni i Aleksandra Kolčaka postavimo na njega. Možda mnogi od vas i nisu čuli za njega, možda on i nije bio najveći od najvećih ruskih vojskovođa, ali je svojom čašću i odanošću zakletvi zaslužio mesto u ovom tekstu. Da nije bilo Oktobarske revolucije, ime ovog čoveka ostalo bi upamćeno kao ime heroja iz nekoliko ratova i velikog istraživača polarnih predela. Prema nekim izvorima, porodica Kolčak vuče korene sa prostora Balkana. Ime Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka do I Svetskog rata bilo je vezano pre svega za polarna istraživanja. Učestvovao je u tri polarne ekspedicije koje su istraživale mogućnosti prolaza iz Atlantskog okeana u Pacifik preko Severnog ledenog okeana. U poslednjoj ekspediciji, komandovao je brodom Zarja i pronašao ostrvo koje je po njemu dobilo ime. U rusko-japanskom ratu, 1904-1905. godine komandovao je brodom minopolagačem, uspešno je potopio jedan japanski razarač, ali je bio ranjen i zarobljen. Zbog slabog zdravlja, ubrzo je oslobođen iz zarobljeništva i vratio se svojoj porodici. Početak I svetskog rata zatekao ga je na dužnosti u pomorskom gerneralštabu ruske vojske. Ubrzo kreće u aktivnu borbu i pokazuje kako mala ruska Baltička flota može da se nosi sa daleko moćnijom nemačkom. Hrabro je prilazio nemačkim gradovima Dancigu i Šćećinu (danas u Poljskoj) i brodom kojim je komandovao polagao mine gotovo u samim lukama. Njegova hrabrost, odlučnost i viteštvo u borbi doprineli su da ga car proglasi za najmlađeg kontraadmirala u ruskoj mornarici i imenuje za komandanta Crnomorske flote. Posle Februarske revolucije, Kolčak je prvi u Crnomorskoj floti položio zakletvu Privremenoj vladi, ali je nedugo zatim Sevastopoljski savet odlučio da se razoružaju oficiri, osumnjičeni za kontrarevoluciju, između ostalih, oduzmu Kolčaku Đorđevsko oružje – Zlatnu sablju, koju je dobio za odbranu Port-Artura. Admiral je bacio sablju u more sa rečima: „Novine ne žele da imamo oružje, neka ide u more“ i sačuvao čast oficira. Posle tri nedelje su ronioci izvadili sablju i vratili Kolčaku, ugraviravši natpis: „Vitezu časti admiralu Kolčaku od Saveza oficira armije i flote”. Kada je podela na „crvene „ i „bele“ bila već gotova, preuzima ulogu Vrhovnog poglavara Rusije, vođe pokreta protivnika boljševika i organizuje otpor boljševicima na širokom prostoru, od Urala do Vladivostoka. U početku je njegova vojska nizala pobedu za pobedom protiv neorganizovanih boljševika, uživao je podršku Engleza i Poljaka. Uz pomoć saveznika, među kojima je bila i Srpska legija, 1918. godine Beli su se našli na samo 200 kilometara od Moskve. Ali kako je predaleko napredovao, linije snabdevanja su bile sve lošije i tu počinju njegovi problemi. Boljševici su shvatili da je on glavna opasnost za uspeh revolucije te su sve svoje snage usmerili protiv njega. Bitke su bivale sve veće kao i gubici na obe strane. Kako, za razliku od „crvenih“, Kolčak nije mogao sa lakoćom da vrši popunu svojih redova, bio je primoran na povlačenje. U to vreme mnoge strane vojske su bile na teritoriji bivše carevine, ali su jedna po jedna okretale leđa Admiralu. Kolčak je bio primoran na povlačenje koje je više ličilo na evakuaciju svega što je predstavljalo jedan način života. Svi pogledi bili su upereni u admirala, Vrhovnog poglavara Rusije, ali on je bio nemoćan. Suočen sa opštim slomom svojih armija, sa izdajom i ignorisan od Sila Antante, Kolčaku je jedino ostalo da organizuje evakuaciju prema Irkutsku. Njegov voz kretao je poslednji, posle ranjenika, vojnika, državne blagajne i najbližih saradnika. Pre dolaska kompozicije u Irkutsk, revolucionari su tamo preuzeli vlast i tražili admiralovu glavu kao uslov da se strane trupe, među kojima su Česi bili najbrojniji, mogu u miru povući iz Rusije. Kolčak odbija da se preobuče u češku uniformu i tako napusti Rusiju i na železničku stanicu u Irkutsku izlazi u punoj admiralskoj uniformi sa svim odlikovanjima koje je dobio za vreme služenja svojoj državi. Biva odmah uhapšen i odveden u zatvor. Njegove verne trupe predvođene generalom Aleksandrom Kapelom (još jedan veliki junak ovoga rata) očajnički pokušavaju da stignu u Irkutsk i oslobode svog komandanta. Admiral Kolčak i Pepeljajev (premijer vlade „belih“) odvedeni su na obalu reke Ušakovke u zoru, 7. februara 1920. gde su streljani. Admiral Kolčak bio je više figura koja je po svom ponašanju, ophođenju, shavatanju časti i vezanosti za prijatelje i saradnike više podsećala na srednjevekovnog viteza nego na ljude koji su bili u skladu sa duhom vremena. Ostala je zabeležena njegova izjava u tim nepredvidivim vremenima: „Ne kockam se sa idejom velike, nedeljive Rusije.“ O ovom velikanu snimljen je i film „Admiral“ koji vam toplo preporučujemo.