10. Neznani junak

Na Avali, omiljenom izletištu Beograđana, nalazi se čuveno Meštrovićevo delo – Spomenik Neznanom junaku. Oni upućeniji će vam reći da se tu nalazio srednjevekovni grad Žrnov, pre nego što je srušen kako bi se oslobodilo mesto za novi spomenik. A pre tog novog, ovde je stajao jedan daleko manji i skromniji spomenik koga su žitelji podavalskih sela samoinicijativno podigli jednom nepoznatom junaku čije su telo pronašli, koji je poginuo prilikom ratnih dejstava oko Beograda u Prvom svetskom ratu. Ime tog vojnika se nikada nije saznalo. Prilikom otvaranja groba 1921. godine, ustanovljeno je da je to bio mladić od 17-18 godina, sitnije građe, raznetih grudi, verovatno granatom. U šaci mu je pronađena municija, na nogama cokule povezane telegrafskom žicom, a pločice sa imenom nije bilo. Mnogo je teorija o identitetu ovog nesrećnog mladića, ali, bilo da je on Bora iz Beograda , Todor iz Bitolja ili Sulejman iz Novog Pazara, zaslužio je da ga spomenemo u ovom našem tekstu.

9. Vojin Popović

Poznatiji kao Vojvoda Vuk, po činu je bio kapetan, ali je kao vođa dobrovoljačkih odreda u borbama sa Turcima za Oslobođenje Makedonije prozvan Vojvoda. Omiljen među vojskom zbog svoje čudne hrabrosti, pratile su ga priče da je uvek stajao na prvoj liniji fronta, ne želeći da se sagne u zaklon ni prilikom eksplozije granata. Učestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske sve do svoje pogibije u neravnopravnoj borbi sa Bugarima na Kajmakčalanu, prilikom juriša na Gruniški vis. Pored njegovog spomenika u parku na Obilićevom vencu verovatno često prolazimo, a da i ne znamo o kakvom je heroju reč.

8. Stanislav Staško Sodenmajer

Staško Sondermajer najmlađi je borac koji je, braneći svoju otadžbinu, poginuo 5. avgusta 1914. godine u Cerskoj bici. Vaspitavan u patriotskom duhu, sin uvaženog hirurga i sanitetskog pukovnika Romana Sondermajera i Stanislave Đurić, imao je 16 godina kada je buknuo rat. I pored očeve zabrane stupio je u vojsku, negde u okolini Šapca. Zbog svojih godina , prvobitno je raspoređen u pozadinske jedinice, ali je kasnije na lično insistiranje prebačen na front. Poginuo je nekoliko dana kasnije. Pesmom mu se odužila i Isidora Sekulić.

7. Žana Merkus

Za nju se govorilo da je srpski Bajron i srpska Jovanka Orleanka. Rođena je 1839. na ostrvu Javi u imućnoj porodici. Bila je istaknuta aktivistkinja Crvenog krsta. Nemiri na Balkanu i pobuna Srba u Hercegovini , poznatija kao Nevesinjska puška, potresli su je i dobrovoljno se priključila ustanicima, boreći se sa njima rame uz rame. Turci su je uhvatili, ali je uspela da izbegne zarobljeništvo i 1876. dođe u Beograd. Ispred njenog hotela se ubrzo skupila masa naroda koji joj je klicao i odavao poštovanje za sve što je činila za srpski narod. Nakon što su Srbija i Crna Gora objavile rat Turskoj, Žana ponovo odlazi na front preko Drine. Bila je jedan od najvećih donatora Srbije toga vremena. Svojim novcem platila je topove za srpske ustanike koji nikada nisu isporučeni zbog rada tajnih službi, onih istih koje će je proglasiti za austrijskog špijuna, te će ova heroina kasnije biti proterana iz Srbije. Osiromašena i zaboravljena, umrla je u bedi u sirotištu u Parizu 1897. godine.

6. Vladimir Ždanov

Komandant Četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa Crvene armije, koji je 1944. među prvima ušao u oslobođeni Beograd. Na čelu svojih tenkista i partizanskih boraca, proterao je poslednje nemačke jedinice iz naše prestonice. Odlikovan je Ordenom Narodnog heroja, ali se o njemu kasnije znatno manje pričalo zbog sukoba SFRJ sa SSSR-om. Poginuo je 1964. godine, kada je kao član Sovjetske delegacije krenuo na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Njegov avion srušio se u blizini Avale.

5. Milunka Savić

Srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. U Balkanskim ratovima borila se kao dobrovoljac , preobučena u muškarca, a njenu tajnu otkrili su lekari tek posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana kasnije. U prvom svetskom ratu je bila pripadnik tzv. Gvozdenog puka , najelitnije jedinice u tadašnjoj vojsci, koja je neretko dobijala najteže zadatke. Ranjavana više puta , učestvovala je i u borbama na Kajmakčalanu. Dobitnica je brojnih odlikovanja, kako srpskih tako i francuskih. Između dva rata, bila je poštovana širom sveta, ali zaboravljena u Srbiji. Za vreme Drugog svetskog rata, krišom je lečila pripadnike otpora fašizma, bez obzira na to kojoj su ideologiji pripadali. Zbog toga je uhapšena i odvedena u logor. Umrla je 1974. godine, nakon moždanog udara, u stanu koji joj je dodelila država.

4. Momcilo Gavrić

Momčilo je imao 8 godina kada je postao podnarednik Drinske divizije, i najmlađi je podoficir Prvog svetskog rata na svetu. Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje. Kako nisu znali šta drugo sa njim da čine, poveli su ga sa sobom. Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici, mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se „Drinci“ vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu: da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi. Kasnije je imao problema sa komunistima u SFRJ zbog netolerancije prema „bratskom“ narodu Albanije. Preminuo u Beogradu 1993. godine.

3. Vlada Ilić

Sigurni smo da mnogi ne znaju za ovog čoveka, a bio je možda i najuspešniji gradonačelnik Beograda u njegovoj dugoj istoriji. Na čelu Beograda, Vlada Ilić je bio od 10. jaunara 1935. do 13. novembra 1939. godine. Bio je poreklom iz Vlasotinca, a napravio je burnu karijeru industrijalca, pa je pod njegovom upravljačkom palicom bilo 17 fabrika, mahom tekstila, ali i Električno preduzeće Srbije. Neki od pogona bili su u Leskovcu, drugi u Beogradu, a ostali širom ondašnje Jugoslavije. Ali ne spominjemo ga ovde zbog toga što je bio uspešan privrednik. Vlada Ilić je čovek koji je sa svoje funkcije gradonačelnika samom Beogradu dao mnogo, kako u materijalnom tako i u organizacionom smislu. Zemljište na kojem se nalazi Zoovrt je njegov dar Beogradu (mnogo je veće zemljište poklonio od onoga što danas vrt zauzima, ali nećemo o tome) . Zaslužan je za izgradnju Sajma (Staro sajmište) , početke nasipanja Novog Beograda, izgradnju Mosta Kralja Aleksandra (na čijim stubovima danas stoji Brankov most), potom i Pančevačkog, koji je poneo ime kralja Petra. Prva tramvajska pruga ka Zemunu je prošla takođe za vreme njegove vlasti, podignuto je zdanje Glavne pošte, otpočeli su radovi na izgradnji Hrama Svetog Save. Revolucionarne vlasti su uhapsile uspešnog poslovnog čoveka posle rata i osudile ga jer su mu fabrike radile tokom okupacije. Naravno, cilj je bila konfiskacija imovine, što je i učinjeno, pa je osuđen 1947, a imovina mu je oduzeta. Svoj Beograd, uspešni predratni gradonačelnik je zauvek napustio 1952. godine. Nešto kasnije, pravda je zadovoljena, pošto je Okružni sud u Beogradu, 2009. godine, proglasio ništavnom odluku Vojnog suda iz 1946. godine i rehabilitovao poznatog gradonačelnika.

2. Šesti lovački puk

Šesti lovački vazduhoplovni puk je bio elitna vazduhoplovna jedinica u sastavu Prve vazduhoplovne lovačke brigade – najjače jedinice protivvazdušne odbrane. Puk je imao dobro obučeno ljudstvo i najmodernije avione. Hrabri piloti Šestog lovačkog puka su ušli u istoriju, jer su kao orlovi branili svoj glavni grad od najezde crnih jata hitlerovih “flug-cojg” formacija. Zanimljivo je da je u toku noći između 5. i 6. aprila neko dao lažnu uzbunu koja je trajala pola sata. Svi su bili dodatno uznemireni. Oko 7 sati, počeli su prvi vazdušni napadi i svi piloti su se vinuli u vazduh. Nema potrebe pominjati da je neprijatelj bio daleko moćniji i brojniji, ali je odbrana Beograda bila žestoka, za razliku od nekih drugih gradova u kojima je okupator dočekan sa cvećem. Toga dana poginulo je 11 pilota, a ranjeno 9. Postoje svedočenja da su naši piloti ubijani i nakon iskakanja iz aviona, što je protivno svim pravilima rata. Ostatak sastava puka se povukao na aerodrom Bijeljina, gde su 12. aprila u nemačkom napadu uništeni preostali avioni. Posle toga puk se organizovano povukao prema Sarajevu, gde se zatekao na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, 17. aprila 1941. godine. Njihov let 6. aprila ostavio je neizbrisiv trag u istoriji.

1. Aleksandar Aca Mišić

O proslavljenom Vojvodi iz Struganika , Živojinu Mišiću, heroju Prvog svetskog rata, zna se svugde u svetu i o njemu se uči u mnogim školama, kako je i zaslužio. Ali se o njegovom sinu Aleksandru Mišiću ne zna ili neće da se zna mnogo. U vreme izbijanja Drugog svetskog rata, Aleksandar je bio major po činu. Nakon kapitulacije stupio je u Mihajlovićev pokret otpora okupatoru i komandovao Ribničkim četničkim odredom. Pukovnika Mihjlovića poznavao je još od ranije i bio njegov blizak prijatelj, što je sigurno uticalo na nepopularnost pominjanja ovog srpskog ratnika posle rata. U njegovoj kući je i održan čuveni sastanak Tito – Mihajlović, a tajno je išao i na pregovore sa Milanom Nedićem kao Mihajlovićev čovek od poverenja. Posle zauzimanja partizanskog Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, potragu za četnicima na Ravnoj gori. Mihailović se sklonio kod Mišića u Struganiku, gde su zajedno i opkoljeni . Kada su Nemci stigli u Struganik, pred kuću majora Aleksandra Mišića, usledilo je kratko puškaranje. Taj metež Draža je iskoristio da se sa majorom Paloševićem i još jednim pratiocem izvuče iz sela. Major Mišić je izašao pred Nemce u šinjelu sa crvenim širitima, predstavljajući se kao Draža, i oni su ga zajedno sa njegovim zamenikom majorom Ivanom Freglom odveli u Valjevo gde je ustanovljena prevara. Oba ova Dražina oficira su bili junaci do kraja. Aca Mišić je odbio da traži pomilovanje koje mu je ponuđeno (budući da mu je majka Nemica), rekavši da je nemački deo sebe sahranio 6. aprila. Od Nemaca je tražio da puste njegove pohapšene četnike. Poslednja želja pred streljačkim strojem, prema tim pričama, Mišiću je bila da mu dozvole da odreši cokule, što mu je i dozvoljeno. Major Fregl je tražio, i to mu je dozvoljeno, da lično komanduje Nemcima dok ih streljaju. Svojom komandom “pali” dao je znak Mišiću da streljački vod gađa cokulom, kako bi se borio protiv neprijatelja do kraja, makar i simbolično. Tom komandom preselio je sebe i Mišića u legendu.