Prva je ljubav onaj požar za koji policijski raport veli da mu je uzrok nepoznat. Ona se pali čim se ukreše, kao palidrvce, i gasi se sama, kao dogoreo alkohol u špiritusnoj lampi.

Prva ljubav liči na onaj svrab kod mladog ovna, koji nabada prvi predmet koji sretne ne bi li počešao rogove koji mu se pomaljaju.

Prva je ljubav ujed komarca, koji ne inficira krv, već te samo natera da se počešeš.

Prva je ljubav jedna vrsta regrutacije, pri kojoj se neko oglasi za sposobna, s tim da odsluži rok kad bude pozvan.

Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja. Druga ljubav je u stvari prva.

U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nema pouzdanja da će ispit položiti.

Druga je ljubav nedolečena bolest, koja se sa nepažnje rekonvalescenta povratila.

Druga je ljubav odsluženje roka u stalnom kadru, obaveza za sve koji misle da stupe u državnu službu.

Ali, i bez obzira na sve ove mudre reči o prvoj i drugoj ljubavi, kod mene se prva ljubav javila kao pokušaj a druga već kao navika. Posle tragedije kojom se završila moja prva ljubav, ja sam osećao potrebu da se opet u nekog zaljubim. Tražio sam na sve strane u koju bih se zaljubio, i kada sam jednoga dana sreo pred školom jedno plavo devojče koje gorko plače, odlučio sam da se u nju zaljubim.

Kaže se: devojka koja plače ima osećaja, žena koja plače nema ih. To me je opredelilo da se zaljubim u devojče sa osećajima.

Plavo devojče zvalo se crnomanjastim imenom Marica, i ja ga upitah:

– Zašto plačeš, Marice?

Ona bolno zajeca i ispovedi mi se:

– Gospođica me pred celim razredom nazvala guskom… rekla mi je da sam glupa guska… i sve se smejale… i…

– Pa to nije ništa! Zbog toga ne vredi plakati. Šta je to guska, ništa! O, koliko puta je meni profesor, pred celim razredom, rekao da sam glupi magarac, a magarac je mnogo krupnija stvar nego guska. Pa eto, ništa. I tvojoj učiteljici, kad je bila mala rekla je njena učiteljica da je glupa guska, pa eto, ona je danas učiteljica.

Izgleda da su moje reči utehe blagotvorno delovale na dušu plavog devojčeta. Ona diže uplakane oči i pogleda me sa puno pouzdanja, tako da sam ja u tome trenutku osetio dužnost da nastavim tešiti je.

– Pa onda… guska… – nastavih, tražeći šta bih još mogao kazati – Guska baš nije ništa tako… to nije uvreda. Eto, ja, na primer… ja volim gusku.

Ona me pogleda značajno, hoteći valjda da pronikne nije li to izjava ljubavi.

– Jest, ja volim gusku, – nastavih, ne bih li iskoristio i sam to kao izjavu ljubavi. – Naročito volim batak.

– Kako batak? – upita plavo devojče iznenađeno. – Pa tako, kad majka ispeče gusku na pirindžu, ja uvek tražim batak.

Sutradan sam opet sreo plavo devojče, i zatim gotovo svakoga dana. Mi smo se voleli i bez izjave ljubavi. Ona je moje reči utehe kojima sam joj prvi put prišao, smatrala već kao izjavu ljubavi. Ta se pojava javlja i kod udovica, koje često puta reči utehe smatraju već kao izjavu ljubavi. A u plavoga je devojčeta bilo već udovičke sentimentalnosti, jer kao što mi je docnije priznala, ona je pre mene volela jednoga đaka prvoga razreda gimnazije.

Iako smo se sastajali svaki dan posle škole, i ja je pratio do kuće, osećali smo ipak potrebu da se sastanemo nasamo. Ljubav samo onda ima prave draži kad se zaljubljeni sastanu nasamo.

Ugovorili smo da se sastanemo u četvrtak posle podne, na starom groblju. Groblje je, kao mesto sastanka, nekako odgovaralo zaljubljenoj plavoj devojci s osećajima i zaljubljenome mladom momku koji voli batak od guske.

Sastali smo se i razgovarali, razgovarali dugo i mnogo.

Govorili smo o ispitima, o njenoj gospođici kako je stroga.

Kazivala mi je zatim da je njena mama danas za ručak pravila punjene tikvice, a ja sam joj se hvalio da smo mi sinoć imali štrudlu sa sirom. Razgovarali smo još o nekim stvarima, a zatim smo se rastali.

Sastanak nam je, kao što se vidi, bio sasvim uzaludan, jer na takvim sastancima treba govoriti ljubavne reči, a mi smo razgovarali ono što smo mogli i ulicom kad je pratim do kuće.

Ali je teškoća ležala u tome što ni ja ni ona nismo znali ljubavne reči. Lupao sam glavu nekoliko dana kako li bih došao do ljubavnih reči, i najzad mi pade na pamet jedna knjiga koju moja tetka čita svako veče, i pri čitanju uzdiše i plače, a kad svrši čitanje, stavlja knjigu pod jastuk. U toj knjizi mora da ima ljubavnih reči, jer samo pri čitanju takvih knjiga matore devojke plaču.

Ukrao sam dakle jedno popodne tu dragocenu knjigu, zavukao se u šupu i počeo je brižljivo prelistavati, zaustavljao sam se naročito na stranama koje su ovlažile tetkine suze, i na takvoj jednoj strani nađoh odista puno ljubavnih reči, i, što je još mnogo zgodnije, govorili su ih jedno drugom dvoje zaljubljenih koji su se sastali na groblju. Ovako je otkrilike glasio taj razgovor u knjizi, između Don Rodriga Montega i Huane, sirote devojke, grobareve pastorke:

Don Rodrigo: Devojko! Ispovedam ti se ovde, pred ovim mrtvim svedocima, da je moja ljubav iskrena i duboka, kao što je tuga koja na ovim mrtvim poljima počiva.
Huana: Ah, kad bih smela tim rečima verovati!

Don Rodrigo: Te reči teku sa usana i iz duše jednoga plemića, kome je reč svetinja, a zakletva ravna veri.
Huana: Toliko je za mene sreće u tvojoj ljubavi, da ja nemam dovoljno hrabrosti toj sreći da se podam.

Don Rodrigo: Al’ imaj bar hrabrosti reći ono što ti duša oseća…
Huana: Volim te!

Don Rodrigo: Ah, draga moja Huano!
Huana: Slatki moj Rodrigo!

Sve, su to bile reči kao napisane za nas. Prepisao sam lepo u dva egzemplara i knjigu ostavio opet pod tetkin jastuk. Zatim sam jedan prepis dao Marici, a drugi zadržao sebi, da do idućeg četvrtka naučimo napamet kako bismo i mi mogli na groblju govoriti ljubavne reči.

Kada smo se idućega četvrtka sastali, prvo što sam je zapitao bilo je:

– Jesi li naučila ono?
– Jesam!

– Daj da te slušam!

Divno je znala, od reči do reči napamet. Zatim sam ja njoj dao moj prepis da me sluša, i mada sam po navici, koju sam u školi stekao, mucao malo, ipak sam znao dosta dobro. I onda, kad smo već obezbedili da sve glatko ide, počeli smo kazivati jedno drugome ljubavne reči, isto onako kao Don Rodrigo Montega i Huana, sirota devojka, grobareva pastorka.

Cela stvar je neobično uspela, izgledali smo kao odistinski ljubavnici. Ona je vrlo slatko izgovarala ono: “Volim te!”, a i ja nisam mucao kad sam kazao: “Oh, draga moja Huana!” I meni se i njoj dopalo i odlučili smo da stvar u tom smislu nastavimo.

Odmah dakle posle ovoga sastanka, ja sam prepisao iz ove knjige drugo mesto, koje je bilo još mnogo bolje, i dao ga Marici da ga za idući četvrtak nauči.

Ah, kako bi tek taj četvrtak uspeo, ali – ja nisam otišao na groblje, gde me je plavo devojče očekivalo više od jednog sata.

Nisam mogao da naučim ljubavnu lekciju napamet i postupio sam isto onako kao što bi u školi u takvome slučaju postupio, – izostao sam sa časa. Bolje je dobiti otsustvo, no jedinicu, mislio sam ja, zaboravljajući da su otsustva u ljubavi najopasnija stvar.

No drugačije nije moglo ni biti, čim su se u našu ljubav uvukle lekcije. Čak i ljubavi koje se brakom svršavaju, lekcije su kadre upropastiti, te neće zar moju, kad se zna da sam ja prema lekcijama imao istu odvratnost kao i prema kininu, i kad se zna da su mene uvek silom terali da progutam lekciju kao god i kinin.

A šteta je velika što nisam mogao otići na sastanak, jer u ovoj drugoj lekciji, koju smo imali da izgovorimo jedno drugom prilikom sastanka, bilo je mnogo slađih ljubavnih reči. Don Rodrigo je svoju reč završavao ovim: “Odi, ‘odi, ljubljena Huana, na moje grudi, nasloni tvoje usne na moje, neka nam se kroz prvi poljubac sliju duše jedna u drugu!” – i zatim su se, iza jednoga nadgrobnoga spomenika, dugo grlili i ljubili. Ali, kao što bi mi to mesto bilo neobično slatko, bilo je i jedno smrtonosno mesto u toj lekciji, koje mi je bilo nemoguće naučiti napamet. Naime, Don Rodrigo, da bi uverio Huanu u svoju ljubav, dovodi je do spomenika, na grobu svoga dede, i ovako joj se zaklinje:

– “Kunem ti se imenom Don Alguacila od La Fuente, koji vodi poreklo od znamenitoga Kastilijanca Don Hiacinta Huneca de Korkuele, koji je lično svojim mačem odsekao glavu Muhamed abu-Sahibu Barbarosi, a čiji je unuk, Don Pelazio od Mondoneda, sa Špancima iz Kastilje, opkolio Grenadu i proterao preko Gibraltara Abu-Abdalu Boabdila!”

Možete misliti šta je za mene bilo naučiti tako vratolomnu lekciju, za mene koji sam šest meseci lomio jezik da naučim reč Artakserkses i koji sam, zbog misirskog kralja Uzprtezena triput dobio dvojku.

Razume se, kad sam izostao na zakazani sastanak, počeo sam da izbegavam plavu devojku, a kada sam se jedanput ipak odvažio da joj izađem na oči, bilo je dockan. Plavo devojče zaljubilo se u drugoga.

Ja sam o prvoj ljubavi trebao već ranije da pišem, jer i ona ide uporedo sa školovanjem, i moglo bi se čak reći da i ona spada u školske predmete, ali nisam hteo da prekidam onaj niz školskih predmeta koji tek tako u grupi izložen daje jasnu sliku onoga bezizlaznoga labirinta kroz koji smo se u mladosti provlačili, nazivajući taj mučni put školovanjem.

O ljubavi sam ja imao prve osnovne pojmove već za ranoga detinjstva. Tada smo ja, naša služavka i jedan praktikant iz načelstva svako predveče razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima. Štaviše, ja sam taj koji je i dao povoda ovoj ljubavi, jer se praktikant prvo sa mnom upoznao, a ja sam ga tek predstavio našoj služavci. To je poznanstvo bilo sasvim slučajno. Ja sam bio pred kućnim vratima u naručju kuvaričinom. Praktikant, prolazeći ulicom, prišao je meni, pomilovao me je i rekao:

– Kako je slatko ovo dete, je l’ to vaše?

– Iju! – ciknula je služavka – otkud bih ja mogla imati dete kad nisam ni udata!

Na osnovu toga pitanja da li može ili ne može imati dete iako nije udata, oni uđu u dublji razgovor, koji sutradan nastave, a prekosutra su već bili u najtešnjem prijateljstvu. Od tada smo se nas troje svako predveče sastajali iza kapije.

O, kakvih ti tu sve razgovora nije bilo, da me je koji put bilo sramota pogledati u oči našoj služavci. A bivalo je da sam se po koji put i ja umešao u razgovor, za koji slučaj praktikant je imao spremne bombone u džepu, te čim bih ja zinuo da što kažem, on bi mi strpao šećer u usta, iako nisam ja već on imao nameru da govori slatke reči.

Može se smatrati kao šteta za literaturu što sam ja tada bio još nepismen, te nisam bio u mogućnosti da zabeležim pogdekoje razgovore koje smo vodili iza kapije.

– Joco – rekla bi naša služavka praktikantu – dođi posle večere, kad polegaju moji, ostaviću ti šniclu od večere.

– Oh, dušo moja, – odgovorio bi on – zar je meni u ovome trenutku do šnicle, al’ ako je budeš ostavila, ostavi i malo salate.

Meni je do tebe, samo do tebe, samo do tebe. Jedva čekam da te pritisnem na grudi, pa makar se šnicla i ohladila.

Bilo je i drugih, još nežnijih razgovora. Tako se sećam kad je praktikant jednom pitao:

– Julo, hoće li se skoro kod vas u kući prati veš?
– Hoće, a što?

– Pa ako bi mogla da poturiš i moj, da ne bih plaćao pranje.
– Donesi! – odgovorila je ona ljupko.

– Oh, dušo moja, kako si dobra. Doneću tri košulje i četiri para gaća, anđele moj!

Najzad, ti su me razgovori mogli i zanimati i pružati izvesnu praktičnu pouku, koja će mi docnije u životu trebati, ali je bivalo i drugih stvari, naročito nedeljom popodne kad nikoga od mojih nije bilo kod kuće. Tada bi mi svi troje ušli u kuvaričinu sobu; mene bi metnuli na klupu, a oni bi seli na krevet. U takvim prilikama ja sam smatrao za najprobitačnije da žmurim, starajući se samo brižljivo da ne padnem sa klupe.

Ja sam, dakle, tako praktično izvežban i očiglednom nastavom o ljubavi opremljen, ušao u život potpuno spreman, te nije nikakvo čudo što sam se već u prvom razredu gimnazije zaljubio. Nisam ja to naročito odredio da se zaljubim baš kad pređem u gimnaziju.

Prema spremi koju sam iz najranijeg detinjstva izneo, mogao sam to i ranije učiniti. Ali sve do gimnazije nosio sam pantalone natrag razrezane, pa mi nikako nije išlo u glavu da budem zaljubljen sa natrag razrezanim pantalonama. Tek kad sam u prvom razredu gimnazije dobio pantalone koje se napred zakopčavaju i otkopčavaju, osetio sam da je vreme da se zaljubim.

Zaljubio sam se u Persu, našu komšiku, jer ona mi je bila najbliža. Persa je bila pegava, nosila je žute čarape i uvek su joj bile iskrivljene štikle na cipelama. Dok se nisam zaljubio, nisam ni obraćao pažnju na nju, ali od časa kad sam se zaljubio, izgledala mi je božanstveno lepa, i dovoljno mi je bilo da je vidim, ma i iz daleka, da vidim samo njene krive štikle, pa da se odmah uzbudim i pohitam joj u susret, ne bi li što presreo osmeh na njenome pegavome licu.

Ona je bila ćerka profesora koji nam je predavao računicu i koji o meni, ne znam zašto, nije imao tako dobro mišljenje. Bilo joj je devet godina i učila je treći razred osnovne škole. Ljubav sam joj iskazao na jedan neobično romantičan način. Jednom prilikom kada smo igrali žmurke, mi se zajedno sakrijemo u jedno bure, u kome je moja majka zimi kiselila kupus. Tu, u tome buretu, ja sam joj iskazao ljubav, i zbog te mile mi uspomene, i danas me još trone kad god prođem kraj kakvog bureta.

Jedanput se nađemo posle škole i pođemo zajedno kući. Ja joj dam jednu kiflu, koju sam joj svakog petka kupovao, jer sam četvrtkom posle podne zarađivao na krajcaricama bar toliko da sam mogao po jednom nedeljno kiflom da joj izrazim simpatiju i pažnju. Tom prilikom sam je ozbiljno zapitao:

– Šta misliš, Perso, hoće li mi te dati tvoj otac ako te zaprosim?

Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta.

– Ne verujem! – odgovori mi poluglasno.
– A zašto? – zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči.

– Zato što si kod njega rđav đak!

Zakleo sam joj se da ću i noću i danju učiti računicu samo da popravim belešku. I učio sam, ali zar sam ja mogao savladati ono na čemu su toliko i njih slomili svoju snagu, – zar sam mogao izmiriti ljubav i računicu? Imajući da biram između ljubavi i računice, izabrao sam kao lakšu – ljubav, i idućega časa, mesto dvojke koju sam dosad imao, dobio sam jedinicu.

Idućega četvrtka nisam ništa dobio na krajcaricama, zato se u petak ujutru uvučem u šifoner i poodsecam sa očevih zimskih haljina dvadeset dugmeta te ih prodam u školi za deset para, koliko mi je trebalo za kiflu. Na podne sačekam Persu pred njenom školom i, prateći je, priznam joj da sad još gore stojim jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenog oca. Ona bolno reče:

– Onda, nikad neću biti tvoja!
– Ti moraš biti moja, pa ako ne na ovome, a ono na onome svetu! – uzviknuh ja ove reči koje sam nekoliko dana ranije čuo na pozorišnoj predstavi.

– Kako to može da bude? – upita ona radoznalo.
– Otrovaćemo se, ako pristaješ.

– A kako ćemo se otrovati?
– Tako! – nastavih ja sve odlučnije, – popićemo otrov!

– Dobro! – odgovori ona rešena – pristajem! A kad?
– Sutra, posle podne.

– E, sutra posle podne imamo škole – priseti se ona.
– To jeste – pade i meni na pamet. – Ne mogu ni ja sutra, jer bi mi zabeležili otsustvo, a imam ih već dvadeset i četiri, pa bi me mogli isterati iz škole. Nego, ako hoćeš u četvrtak posle podne, onda nemamo škole ni ja ni ti.
Ona pristade i sporazumesmo se da ja pripremim sve za trovanje.

Idućega četvrtka posle podne, ja ukradem od kuće kutiju palidrvaca i pođem na urečeni sastanak sa Persom, gde ćemo zajedno otići na onaj svet.

Sastali smo se u našoj bašti i seli na travu, a iz duša nam se otimao duboki uzdah bola i čežnje. Ja izvadih iz džepa kutiju sa palidrvcima.

– Šta ćemo sad? – pita Persa.
– Da jedemo palidrvca.

– Kako da jedemo?
– Eto ovako! – odgovorim ja, pa otkinem glavić i bacim ga, a ono drvce pojedem.

– A što to bacaš?
– Pa to je gadno.

I ona se reši i pruži odlučno ruku. Ja otkidoh glavić sa palidrvca i dadoh joj drvce. Ona uze i poče odvažno da ga jede.
Pojela je tri, pa joj udariše suze na oči.

– Ja ne mogu više! Nikad u životu nisam jela drva, ne mogu više.
– Onda, ti mora da si već otrovana.

– Može biti! – odgovori ona. – A osećam da me nešto grebe u guši.
– E, to je. Ti si već otrovana! Ja nastavih istrajno i pojedoh devet drvaca, pa i ja izgubih apetit i osetih da me grebe u grlu.

– Svršeno je! I ja sam otrovan! – rekoh svečano, kao što u takvome trenutku treba reći.

Nastade zatim jedan trenutak mukle tišine, pri kome sam ja razmišljao koliko je četiri puta sedam, i nikako nisam mogao da se setim, a ona ne znam šta je mislila, ali znam da je čačkala zube, jer joj se bilo zaglavilo između zuba jedno drvce. Najzad, ona prekide tu svečanu tišinu pitanjem:

– Pa šta ćemo sad?

To me pitanje dovede u užasnu zabunu, jer odista, pošto smo trovanje kao glavni posao završili, ja nisam znao šta bi sad drugo imali da radimo. Najzad, pade mi srećna misao na pamet.

– Znaš šta, pošto smo već otrovani, ‘ajde prekrsti se!

Ona se prekrsti, a to isto učinih i ja.

– A sad – nastavih ja – da idemo svojoj kući da umremo. Sramota je, znaš, da umremo ovde, u bašti. Mi smo deca iz boljih kuća, pa je sramota da umremo u bašti!
– Jeste! – reče ona i pođosmo.

Cela se stvar, međutim, svršila ovako:

Ona je otišla kući i zamolila majku da joj spremi postelju da umre. Tom prilikom joj je priznala da se otrovala, odnosno da je jela drva sa mnom. Majka njena, bez ikakva obzira na njen položaj i na njene osećaje, reče:

– E, kad si mogla da jedeš drva u bašti, ješćeš ih i ovde u sobi!… Zadigla joj je zatim suknjicu i počela joj s te strane isterivati one osećaje koji su Persi duboko u srcu bili usađeni.

Zbog tih batina Persa me je omrzla i tako se svršila moja prva ljubav.

Neverovatna je ali istinita pojava – koja se uostalom kroz ceo čovečji život javlja – da čovek postaje odmah odlučniji i mužanstveniji čim se oslobodi suknje. Suknja se nekako prepliće, uvija, zateže i smeta odlučnome koraku, dok u pantalonama čovek slobodno i nesmetano korača u život. Moj jedan prijatelj, sećam se, napravio je u mladosti jedan korak u život bez pantalona, i vrlo je rđavo prošao.

Pantalone su ne samo izraz pola, već i izraz vrste, jer tek kad obučeš pantalone vidi se jasno da si dvonožac. Pantalone su nekako i moralnije, ne zato što su zakopčane, već što je čovek u njima obučen pa stojao na nogama, ili na glavi. Pa onda, pantalone su i izdržljivije, otpornije, ne zato što bi suknja bila izraz popustljivosti, već zato što ona čoveka nekako razneži i omekša.

Zato ima čak i istorijskih dokaza. Svi klasični narodi koji su nosili suknje propali su i izumrli. No tragedija čovečanstva ne leži toliko u njihovoj propasti koliko u tome što su ti narodi propali a suknje su ostale. I jedna još čudna okolnost u toj pojavi: ako je suknja odista simbol popustljivosti i mekušstva, zbog kojega su narodi koji su je nosili propali, otkud da nju i danas još zadrže kao nošnju predstavnici sile: vladari, popovi i žene?

Ne izlažem ja sve ove dobre osobine pantalona kao neprijatelj suknje, naprotiv: ja mislim da ću se time baš deklarisati kao prijatelj suknje što budem više dobrih osobina pantalona pronašao.

Ističući naročiti značaj pantalona, ja niti mislim da potcenim značaj suknje, niti mislim da ih zavadim i pomutim dobre susedske odnose koji vladaju izmeđ suknje i pantalona. Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam osećao kada su mi prvi put navukli pantalone.

Međutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli. To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija. Kolena su bila izlizana od klečanja u školi, a od očevih batina toliko se istanjio i prosenuo tur, da sam stalno osećao neku promaju koja mi je pogoršavala onu kijavicu što je već od krštenja vučem.

Ja ne znam da li je u tim pantalonama bilo kakve tradicije kojoj sam se ja potčinio, ili je u meni bilo kakvih nagona koji su samo čekali pantalone pa da se ispolje, tek ja sam, pošto sam ih navukao, za noć postao takav odmetnik i razbojnik da mi nisu mogle, dosaditi ni hajke, ni potere, ni ucene. Dok sam imajući na sebi suknju sve svoje delanje razvijao u sobi, sada sam već svu akciju preneo u dvorište naše i svih susednih kuća. Ja sam zamišljao da su pantalone upravo zato i izmišljene da bi se lakše mogli preskakati plotovi, te za mene nikad nije bilo granice između naše i ostalih suseda bašte.

Jedna od prvih mojih vežba u pantalonama bilo je penjanje uz drvo, što se u praksi pokazalo vrlo korisno, jer sam tako dospevao na susedne orahe, trešnje i kruške. Ta vežba mi je donela i druge koristi. Kada god bi me poterala kakva organizovana porodična hajka, ja bih se kao mačka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gađao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast doselila kako da mi dosadi. Kada bi na sve pozive mojih gonilaca da siđem, radi predaje, ja uporno ostajao gore, – oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili. I ja bih, kao svaka nevina ptica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoružala, i sprovela u kuću na isleđenje. Tada sam već stekao uverenje da ljudi sa sitnim slabostima nisu podobni za krupne podvige.

A imao sam i drugih nevinijih zabava. Tako, na primer, jedanput sam belu, kolmovanu, čistu, maltene pudrovanu pudlicu gospođe Vujićke, prema kojoj sam pudlici osećao neku naročitu odvratnost, – namazao tako mastilom da je gospođa Vujićka pala u nesvest i godinu dana nije mogla čestito da ispere svoje ljubimce.

Drugi put sam nalio u novu novcatu cipelu moga starijega brata katran, tako da su morali seći cipelu da bi mu je skinuli s nogu.

Jedanput sam opet, za vreme večere, na kojoj su bili okružni prota i sve moje tetke upalio pod stolom raketu te se napravila takva jedna gužva da bi se čovek morao prosto zaplakati od žalosti. Sto se prevrnuo i sručio sve posuđe u krilo moje najstarije tetke i pretrpao pod sobom moga najstarijeg brata; jagnjeća čorba izlila se u krilo moje srednje tetke (one što ja ličim na nju); okružnome proti uletela cela celcata sarma od kisela kupusa u dušnik; majka mi je dobila lupanje srca, a najmlađa tetka ubola se viljuškom u jezik.

Jedini koji je srećno prošao, bio je moj srednji brat (onaj što mi je u svoje vreme uzeo novac sa postupaonice), koji je sa jednim tanjirom kolača ujedanput nestao i dugo zatim niti su mogli da pronađu njega niti kolače. Razume se da sam lepo bio nagrađen za ovo duhovito preduzeće.

U moje nevine zabave spadalo je i to, na primer, da se uvlačim u kuhinju kad tamo nikoga nema i da bacim pet-šest šaka soli u ono jelo koje ne volim, a zatim, za ručkom, da uživam u izrazima lica kad okuse presoljeno jelo. Pa onda, nabavljao sam odnekud lisičje repove, zakačio ih čiodom i ovu iskrivio, pa stao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo, te im kačio rep odostrag. Činovnici bi otišli s repom u kancelariju, izazivajući usput silan smeh kod prolaznika. Razume se da se ubrzo saznalo ko ta odličja deli, i ja sam zato nemilostivo isprebijan, premda ja još uvek nalazim da je mnogima i mnogima taj rep odlično pristajao.

Imao sam i jedno originalno zadovoljstvo kad nam dođu gosti na večeru da im preturim džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem po džepovima. Koliko je puta gospodin sudija odneo kući kutiju sa puderom gospođe načelnikovice, a gospođa Stana, udovica, futrolu od muštikle profesora srpske istorije; pa onda, gospođa popadija kutiju sa burmutom sreskog načelnika, a sreski načelnik započetu čarapu sa četiri igle i klupčetom gospođe Mare, žene carinikove. Razume se, sutradan je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjičenja i porodične neprilike, što se sve svršavalo na mome turu, na kome je već bila ispisana tradicija prošlih vremena.

Vrlo bih se rado zavlačio i pod sto za vreme večere ili ručka kad je bilo gostiju. Bože, da sam tada razumeo čemu li sam se sve mogao naučiti prilikom tih svojih ekskurzija. Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cveća, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom. Ja tada nisam ni obraćao pažnju na nogu apotekaričinu i nogu sudijinu, koje su se tako prijateljski ophodile kao rođeni brat i sestra. Pa onda, protina noga koja je virila ispod mantije, i za koju sam ja u prvi mah držao da je noga moje tetke, te sam se čudio što se toliko natura nozi učiteljice trećeg razreda osnovne škole, kad sam znao da moja tetka i ova učiteljica nisu inače na dobroj nozi. Šteta što sve to što se dešavalo pod stolom ja tada nisam razumeo, a docnije, sasvim docnije kada sam razumeo, nisam već više mogao da se zavlačim pod sto.

No sve su to bile moje zabave manjega značaja; one širega značaja razvijale su se napolju, van sobe. Tamo je mene očekivala uvek čitava četa odmetnika od roditeljske vlasti, sa kojima sam izvodio ekskurzije po tuđim baštama, tavanima i krovovima i sa kojima sam izvodio sve moguće igre, počevši od igranja piljaka pa do igranja vlade. Razume se da smo najradije igrali ono što se oko nas dešavalo. Ako bi naišao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete za sušenje rublja, izvaljivali burad iz podruma i hiljadu drugih šteta činili da bismo mogli izvoditi cirkuske veštine. Ako bi naišlo pozorište, stradale bi, razume se, hartije iz očeve kancelarije, ćilimi i jastuci iz kuće, daske iz šupe, brašno iz kuhinje, vuna iz jastuka (za brkove i brade), pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi drugi predmeti koje mali odmetnici poberu i donesu iz svojih kuća. Tako isto, ako se u varoši vrši rekrutacija, mi ćemo igrati rekrutaciju; ako se u planini pojave hajduci, mi ćemo igrati hajduke.

Sećam se, na primer, da smo jednom igrali i krize. Kriza je pojava koja traje od samog postanka ove države i trajaće sve dok država ustraje, kao ono kad se dete rodi “s falinkom” pa je vuče celog života. I politička deca najradije igraju tu igru, pa zašto je ne bismo i mi igrali?

Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skupštine, ali to nije nimalo neobična pojava u našem političkom životu.

Pošto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV mogao reći: “L’etat s’est moi!” i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi koliko god nas je bilo hteli smo da budemo ministri – što uostalom nije samo dečja slabost – i onda, razume se, pošto nismo imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skupštine.

Sve i kada bi računali u svoje državljane guske, ćurke, plovke i druga dobroćudna stvorenja, kojih je bilo puno dvorište i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, šta bismo učinili sazivom njihovim u skupštinu? Oni bi izvesno obrazovali poslaničke klubove, tj. klub ćuraka, klub gusaka i klub plovaka. Ti klubovi ne bi nimalo uticali da se promeni poverenje koje smo, mi, vlada, sami sebi prisvojili, jer, kao što je poznato, politički klubovi su ustanove u kojima se članovi disciplinišu da ne misle svojom pameću i da ne štrapaciraju svoju savest. Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.

Doduše, u dvorištu je među domaćim životinjama bio i jedan jež, koji je, s obzirom na svoju spoljašnost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna. A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bogzna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodiljke služe samo kao nakit.

Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da spreči, izgleda da je jedno naše tradicionalno zadovoljstvo.

Imajući dakle sve povoljne uslove za to, ja sam ubrzo rešio krizu i obrazovao sam vladu. Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Mi smo doduše znali za portfelje bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu tešku brigu da upravljam ministarstvom bez portfelja, bez resora i bez kancelarije. Ovako sam primio na sebe spoljne poslove s obzirom na to što sam bio “dete iz bolje kuće” i vrlo sam rđavo učio strane jezike, što je također jedna od kvalifikacija naše diplomatije.

Sem ovoga, vladu su činila još svega četiri ministarstva: policije, finansija, prosvete i vojske. U to doba kada smo se mi kao deca igrali vlade, nisu postojala ministarstva. Tako, na primer, nije postojalo ministarstvo narodnog zdravlja, jer izgleda da tada nije ni postojalo narodno zdravlje. Pa onda nije postojalo ni ministarstvo saobraćaja. Drumovi su doduše postojali, ali smo mi već uveliko pevali uz gusle: “Drumovi će poželet’ Turaka, jer neće imati ko da nas natera da ih opravljamo”. Šume su doduše (postojale, ali su njima upravljali hajduci, a tek u najnovije vreme hajduke su smenili ministri, te je obrazovano i šumsko ministarstvo. Rude – kažu takođe da su postojale, ali kako se tada uredno plaćao porez nije postojala nikakva potreba da se kakve druge rude istražuju. Vode su takođe postojale i služile su, kao i danas, kao sredstvo za poplave, samo se nije osećala potreba da poplavama upravlja naročiti ministar.

Lista moje vlade ovako je otprilike izgledala: spoljnih poslova, kao što rekosmo, ja; za ministra prosvete uzeo sam nekog Čedu Matića stoga što je ponavljao i prvi i drugi razred gimnazije, pa se duže bavio na školovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz škole otpušten te znao u prste školske zakone, a najzad i zato što je pismenost smatrao kao luksuz, što je uostalom bilo mišljenje i tadanjih odistinskih ministara. Za ministra policije uzeli smo Simu Stankovića, sina jednog sreskog pandura pretpostavljajući da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da može biti ministar policije u Srbiji. No sem svega toga, on je imao i drugih osobina. Tako, na primer, on je tako goropadno umeo psovati, počevši od gospoda boga pa do najmanje buvice u ćebetu, a umeo je, bogami, potegnuti i pesnicu, pa i perorez potrgnuti iz džepa. Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvalifikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime učinili srećan izbor ličnosti za taj položaj. Za ministra finansija uzeli smo nekog Pericu iz trećeg razreda osnovne škole, koji je još natrag nosio razrezane pantalone, kroz koji je razrez stalno visio rep košulje, koji je samo nedeljom dopodne mogao biti nešto čist.

Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio, tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nje bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava. Onaj prljavi rep, koji mu se vukao odostrag, ne samo da nije bio smetnja, već je bio i izvesna kvalifikacija, i to tako karakteristična kvalifikacija da bi mogao poslužiti kao stalna uniforma svih ministara finansija.

Za ministra vojnog uzeli smo našeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Mešulama. To nije bilo bez izvesnih razloga. Na taj način hteli smo najpre da izbegnemo svaku mogućnost da zaratimo sa kojom drugom stranom državom, a drugo: da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da učestvuje u licitacijama koje raspisuje ministarstvo vojno, znajući da bi on to i inače činio.

Tako sklopljeno ministarstvo držalo je sednice gdekad na drvljeniku, ali mnogo češće čak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu. Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku uopšte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu četvorospratne kuće, mogli bi biti obezbeđeni od radoznalih novinara.

Imajući Davida Mešulama na čelu vojske, mi smo slobodno smeli davati izjave o miroljubivosti svojoj i ne sluteći šta se tamo u dubini duše našega ministra vojnog krije. A jednoga dana, baš kada je na dnevnom redu ministarske sednice bilo pitanje da celokupna vlada preskoči plot Miloša pekara i da mu iz bašte pokrade trešnje, koje su već bile zrele, rumene i tako sočne da bi primamile i svaku drugu vladu, – David Mešulam iznese jedan slučaj međunarodnog značaja, pri kome je jedan naš podanik teško stradao, radi čega moramo, ugleda našega radi, pribaviti satisfakciju.

Slučaj koji nam je Mešulam izneo, a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio među svojim plovkama. U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan-domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvarili našeg plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva živ vratio u otadžbinu. Ministar vojni je predlagao da oglasimo susedima rat, i to sutra, u četvrtak posle podne. Toga dana iz dva razloga: prvo, što u četvrtak popodne nemamo škole, a drugo: što je Mešulam, na osnovu poverljivih dostava, obavešten da će susedi sutra posle podne ići u vinograd te nikoga neće biti kod kuće.

On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: “Zub za zub, oko za oko!”, tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve guske susedove. On je naročito insistirao da se guskama osvetimo, jer najzad, rekao je on, susedov plovan imao je donekle i razloga da napadne našega, u odbranu svoje domaće časti, ali su se guske bez ikakvoga naročitog razloga u tu stvar umešale.

Pošto je predlog bio primljen, Mešulam je izradio i strateški plan. Po tome planu, ministar finansija, kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, već bi ostao gore, na vrhu plota i čuvao stražu, te da nas izvesti ako bi ko naišao. Ja, ministar prosvete i ministar policije imali bismo za dužnost da čupamo guske, i on, ministar vojni, skupljao bi perje Plan je bio usvojen, i sutradan po podne ministar vojni došao je na urečeno mesto sa jednim praznim jastukom. To nam je ujedno bila i cela ratna sprema.

Tačno u 2 časa i 17 minuta otpočeo je napad. Ne znam baš da li je toliko sati bilo, ali kad je na crkvi izbilo dva, krenula su u vinograd kola sa susedovom porodicom i odmah, malo zatim, mi smo preskočili plot, pošto je ministar finansija ostao na plotu.

Stavljam u 2 časa i 17 minuta jer obično tako počinju raporti sa bojnih polja. U 2 časa i 20 minuta, već sam ja čupao jednu gusku, ministar policije drugu i ministar prosvete treću. Guske su očajno pištale, ali smo mi, držeći se onoga: “Zub za zub, oko za oko i perje za perje!” nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga časa iz jajeta izlegle. Ministar je vojni, međutim, revnosno kupio perje u jastuk. U 2 časa i 32 minuta izvršili smo napad na druge tri guske. Borba se vrlo pravilno razvijala i klonila se našoj pobedi, ali – kao što to obično u strategiji biva u takvim prilikama – ministar vojni nije predvideo savezničku pomoć neprijatelju. Ujedanput i sasvim iznenada, pojavi se s boka našem razvijenom frontu domaći pas, koji je dotle spavao negde u kuhinji.

Taj iznenadni napad unese donekle zabunu u naše redove, i ministar policije, na kojega je pas prvo nasrnuo, napusti pola očupanu gusku, dohvati jednu kamenicu i primi na sebe otvorenu borbu sa psom, braneći naš bok. Da je na takvoj situaciji ostalo, mi bismo iskoristili pobedu do kraja, ali je došlo još jedno iznenađenje. Lavež psa probudio je i momka koji je spavao u kuhinji i ovaj se pojavi na bojištu sa jednom motkom u ruci.

Pod tako teškom artiljerijskom vatrom posrnula bi i svaka druga mnogo iskusnija vojska. Ja ne znam šta je dalje bilo, sećam se samo da sam čuo udarac motke o leđa ministra prosvete i čuo njegovo očajno: “Jaoj!” Ministar policije ispuzao se kao mačka uz jedno drvo i odvažno skočio sa ovoga na krov, jer ga je momak kamenicama gađao, a ja sam srećno preskočio plot, pošto sam i sam osetio na leđima dejstvo teške artiljerije. Ministar finansija udario je u takvu vrisku i plač kao da se nalazi pred skupštinskom anketom, i potegao je da pobegne s plota, ali se onim repom koji mu odostrag visi zakači za jedan ekser i ostade viseći na plotu. Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu, i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, prišao, skinuo ga s plota, kao kad bi uzabrao zrelu krušku, i propustio ga kroz šake kako ni krajnji opozicionar sa levoga krila ne bi učinio, i kad je taj posao završio, on je ministra finansija, jednim zgodnim udarom, prosto prebacio preko plota kao futbalsku loptu. Ministra vojnog niko nije video gde se u toj gužvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati šta je s njim.

Kada smo se, posle ovoga teškoga poraza, jedva mogli pribrati od straha, sakupili smo se na mome tavanu da utvrdimo stanje naše vojske. Utvrdili smo ovo: moralno stanje vrlo rđavo, brojno stanje: svi na licu mesta, jedan teško ranjen i jedan mrtav. Ministra vojnog smatrali smo kao mrtvog, i ja sam zato odlučio da se o državnom trošku sahrani, što je bilo nemoguće izvesti samo stoga što nije mogao leš da mu se pronađe.

Tek docnije smo saznali da se ministar vojni, čim je opazio momka, srećno sakrio iza drvljanika, i tek kad se sve stišalo izvukao se i odneo kući pun jastuk guščjeg perja. Prema poverljivim saznanjima koja je docnije ministar policije pribrao, mi smo ceo ovaj rat i vodili zato što je majci Davida Mešulama trebalo da napuni jedan jastuk guščijim perjem. Tako se još jednom potvrdila ona istorijska istina da često mali uzroci nose velike posledice.

Razume se, naš se poraz nije samo na ovome završio. Posledice velikih svetskih sudara osećaju se tek posle rata. I mada mi, prema načinu na koji je obrazovana, činimo utisak jedne neustavne vlade, ipak vas uveravam da smo mi jedina vlada u Srbiji, koja je u ovome slučaju gorko osetila svu težinu ministarske odgovornosti.