Posted on Category:Književnost

10 Priča od šest reči!

10. “Nisi dovoljno dobar u umetnosti, Adolfe.”

— “myoldaccntwasdeleted”

hit

9. Mama me naučila da se brijem.

– Nepoznat autor

o-growing-up-without-father-facebook

8. Ulice pune vode. Čekam dalja uputstva.

– Robert Benchley

(Telegram koji je pisac i humorista poslao iz Venecije uredniku Njujork tajmsa.)
ven

7. Popravio je kod; svet je spasen.

– Zack Ford

kod

6. “Pogrešan broj”, reče dobro poznati glas.

– “bailiff”

tel

5. Prednost Alchajmera: novi prijatelji svakog dana!

– Shweta Ghosh

starac

4. “Biće to naša tajna”, prošaputa tata.

— Koos Drescher

sh

3. MAŠINA ZA BUDUĆNOST RADI!!! … Nema nikoga…

– Harry Harrison

zemlja

2. “Muškarac?!” “To mi je stara vozačka.”

— “CraboTheBusmaster”

namig

1. Na prodaju: dečje cipelice, nikad nošene.

– Hemingvej

cipelice

Genijalni Hemingvej je ovom pričom otvorio vrata takozvanoj blic-fikciji (fleš fikciji). Reč je jezgrovitim pričama za koje je upotrebljen najmanji mogući broj reči. Literatura se tako prilagodila savremenom senzibilitetu i – manjku vremena za lepu reč. Modernog čoveka ipak i dalje interesuje književnost, ali mu pažnja traje kratko, pa je potrebno u što sažetiju formu zgusnuti što više: više smisla, više fabule, više osećanja.
Jedan od aktuelnih tipova fleš fikcije je i tviteratura. U pitanju su priče koje nemaju više od 140 karaktera (slova, uključujući razmake), na koliko je ograničen jedan tvit.
Najekstremnija vrsta su priče od šest reči, divan primer veličanstvene moći jezika da kroz izuzetno malo reči prenese snažne emocije, baš kao u poeziji.

Da skratimo priču! Čuvena Hemingvejeva blic-priča u formi oglasa je po legendi nastala zbog opklade među prijateljima piscima, u kafani. Napisana je na salveti, koja je zatim dodavana oko stola i donela piscu po deset dolara od svakoga ko nije verovao da je moguće u svega šest reči – napisati smislenu priču, koja još može i da rasplače.

Kako bi izgledala vaša priča u šest reči?

Posted on Category:Književnost

Najčešće gramatičke greške

10. *„Izvinuo sam ti se već tri puta, šta više hoćeš!?“

limbo-dance
Khm, pa, ako ste se nekome izvinili, to znači da vam je žao. Ako ste se nekome izvinuli, to znači da ste mu se… iskrivili? Greške nastaju zbog toga što se dva glagola potpuno drugačijeg značenja razlikuju samo u jednom vokalu. Izviniti se znači da nekome upućujete izvinjenje, a izvinuti znači da ste izvinuli, iskrivili… na primer papir. Osim ako se niste savili u struku, vi se niste izvinuli nego izvinili.

9. *„Ma to ne bi pojeo ni pas s maslom. A ja odoh na jedan masan burek!“

burek
Burek može da bude mastan, iako je gibanica masna. Ali, nećete iseći parče *mastnog bureka već masnog bureka. O čemu se radi? Pridev mastan ima slovo t samo u nominativu i akuzativu jednine muškog roda. U ostalim padežima se gubi onaj vokal a pri kraju reči, pa se sonant n sasvim zgusne uz konsonant t, i tako se jadno t nađe priklešteno između s i n, i prosto ispadne iz priče.
A sad, ko je za mastan burek? Nikad mi nije dosta masnog bureka!

8. *„Ja to nikad ne bi rekao! Da li bi vi to rekli?“

jer-jel
Ne, mi bismo to rekli. U govoru se često bih, bismo i biste skraćuju na bi, pošto nam je to kraće i lakše da izgovorimo. Greška je u tome što je u pitanju glagol biti u aoristu, i oblik bi jeste pravilan za neka lica, ali ne za sva. Podsetimo se kako glasi glagol biti u aoristu.
Jednina:
1. Ja bih
2. Ti bi
3. On, ona, ono bi
Množina:
1. Mi bismo
2. Vi biste
3. Oni, one, ona bi
Dakle, nije „pravilnije“ bih od bi. *Ti bih – nije pravilno, isto kao što nije pravilno ni *ja bi. Pravilno je samo ti bi, ja bih, mi bismo, vi biste.

7. *„Platiću letovanje 400 eura!“

euro
U redu, ako ste, recimo, Hrvati, plaćaćete u *eurima, ali ako govorite srpski, to ipak neće biti *euri nego evri, bez obzira na to šta piše na samim novčanicama. U našem jeziku je za tu valutu normiran jedino naziv evro, ne *euro, ne *juro, ne ... Vi se lepo provedite na letovanju, a ako vam evri baš toliko smetaju, možete ih zvati i evrići – što nije nepravilno. 🙂

6. *„Nemoj to da radiš jel sam ti ja tako rekao! Jer si me razumeo?“

recnik-ms
Ne, ne, nikako se nemojte ovako izražavati. U pitanju su dve potpuno različite stvari.
1. Uzročno-posledična rečca glasi jer.
2. Li je upitna rečca.
Konstrukciju je li, koja se u govoru često krati na je l’, čine skraćeni oblik pomoćnog glagola jesam i ona upravo pomenuta upitna rečca li.
Sve u svemu, reč *jel u srpskom jeziku ne postoji. Postoje reči je, li i jer. Postoji i jeli, to kažemo kad su neki ljudi nešto jeli, pojeli. *Jel ne kažemo nikad. Kažemo je l’ ako postavljamo pitanje, i kažemo jer kada pričamo o nekom uzroku ili posledici.
Je l’ jasno? Pravilno pričamo jer želimo da nas pravilno razumeju.

5. *„Kući sam

kod-kuće
Kada ste u bašti ili u kafiću, kažete li: *„Bašti sam“, *„Kafiću sam“? Ne, ne kažete. Zašto onda govorimo: *„Kući sam“? Zaista ne bi trebalo. Imenice u lokativu se u srpskom jeziku koriste uvek, i bez izuzetka, sa predlogom. Tako da možete reći u kući sam, ili kod kuće sam. *Kući sam je kraće, lakše i brže za izgovor, ali to što je nešto lakše nije dovoljno dobar razlog da se izražavamo nepravilno.

4. *„Ivan je se naljutio.“

ivan-ljut
Ova rečenica je jedan bućkuriš. Možete da kažete: Ivan se naljutio. Možete da kažete i: Ivan je naljutio Anu. Nemojte spajati to dvoje u rogobatne konstrukcije koje ne samo što ružno zvuče nego nisu ni pravilne. Kada se povratni glagol nalazi u perfektu, tu za pomoćni glagol više nema mesta.
Ana se lepo našminkala. Ana je našminkala Maju. – Može.
*Ana je se lepo našminkala. – Ne može.

„Ivan ju samo pogleda i odmah se zaljubi!“

zaljubiška
Svaka čast Ivanu, i živela ljubav! Ali, skraćeni oblik zamenice ona u akuzativu jeste – je. Oblik ju je pravilan samo u slučaju kada se to je nađe pored još jednog je, koje je skraćeni oblik pomoćnog glagola u 3. licu jednine. Zvuči komplikovano, ali je zapravo, zahvaljujući tom pravilu, rečenica mnogo razumljivija.
Dakle, možete reći: „Ivan je pogleda“, ili: „Ivan ju je pogledao.“
Nije dobro reći: *„Ivan ju pogleda“, a naravno ni: *„Ivan je je pogledao.“

3. *„Svo vreme sam tako i mislio!“

sve-vreme
Taj pridev glasi sav (paradajz), sva (paprika), sve (vreme). Oblik svo prosto i jednostavno – ne postoji, a ako ste govornik srpskog jezika, zašto biste koristili reči koje u njemu ne postoje? Sve se po padežima menja: sve, svega, svemu, sve, sve, svim, svemu. A ako nikako ne možete da prevalite preko jezika sve vreme, možete reći i celo vreme, mada se preporučuje upotreba prvog izraza.

2. *„Sumljam u tvoj sud!“

majmun-sumnja
Reč koju želite da upotrebite da biste rekli da niste sigurni u nešto uopšte ne glasi sumlja već sumnja. Mnogi ljudi greše jer su i NJ i LJ nastali stapanjem glasa J sa N i L, koji su vrlo slični jer nastaju istim pokretima jezika (nadzubni su), baš kao što su međusobno slični i LJ i NJ (oni su prednjonepčani). Ali kao što ne kažemo *njunjaška umesto ljuljaška, *ljuška umesto njuška, ni *vonja umesto volja, nema razloga da govorimo ni *sumlja umesto sumnja.

1. *„Trebam da obratim pažnju na to…“

nepismeni
Šta u toj rečenici nije tačno? Čuveni kamen spoticanja i jedan od lakmus-papira pismenosti, njegovo veličanstvo, glagol trebati. „Aha, da, ne kaže se trebam nego treba!“ Ne, ni to nije tačno. Zapravo, taj glagol možete menjati po licima isto kao i svaki drugi, ali samo onda kada ga koristite kao i svaki drugi glagol – samog.
Trebam novu košulju. Ti ćeš trebati ovu knjigu. Trebala sam tvoj zagrljaj.
Međutim, mi se veoma retko tako izražavamo. Glagol trebati se znatno češće upotrebljava zajedno sa još nekim glagolom (modalna konstrukcija: glagol trebati + da + glagol u ličnom obliku). U tom spoju se sporni glagol trebati ponaša potpuno drugačije: obavezno ostaje neutralan – ne menja se po licima. Treba da kupim novu košulju.
Sve u svemu, ipak nije baš toliko komplikovano: kada je sam, menja se po licima, kada je sa još nekim glagolom, ne menja se.
Još samo da napomenemo da ako se modalni glagol trebati ne menja po licima, to ne znači da se uopšte ne menja. Slobodno recite na primer: Trebalo je da te poslušam.
Da utvrdimo. Pravilno je: Trebaće mi nova košulja. Ali nije: *Trebaću da kupim novu košulju.

 

Svideće vam se i Idiomi i zašto se kaže…

Posted on Category:Književnost

Baci pogled na jednu priču

Pre izvesnog vremena napisala sam jednu priču pod nazivom Eduard, koju nigde nisam zvanično objavila. Jedino gde se mogla čuti bila je emisija Put u reči na Radio Beogradu 2, za koju sam pisala gotovo četiri godine. Priča govori o jednoj vrlo čestoj vrsti ljudi u našem društvu. Te ljude će svako ko pročita ovu priču prepoznati jer svaki čovek ima bar po jednog Eduarda u svom okružunju i svi smo mi bar jednom bili Eduard.

EDUARD

Raskrsti sa svim dosadašnjim, Eduarde, govorila mu je majka svakog jutra dok ga je bezuspešno budila.

Iako je svakoga jutra ustajao, pio po čašu mleka, jeo po dva-tri parčeta paštete i kretao nekuda, Eduard je zapravo sve vreme spavao. Nije to bio san, naprotiv – to je bilo pravo spavanje. Da je bilo snova, on bi možda i mogao da prihvati taj život debelokošca, ali snova nije bilo čak ni u obrisima.

Taj majčin magični glas značio mu je sve, ali mu, s druge ili nekakve treće strane, nije značio ništa. Glas njegove majke bio njegov unutrašnji glas koji mu je od kada je prvi put spoznao svet oko sebe i u sebi govorio da manje spava, a da više sanja ili jednostavno da se probudi.

pasteta

Ali, to nije lako, znamo svi mi, pa samim tim, ako sledimo logiku soritesa, zna i Eduard.

Mi smo ljudi.
Mi znamo.
Eduard je čovek.
Dakle, i Eduard zna.

Da je Eduard mogao da shvati jednostavne stvari i da posluša unutrašnje glasove, sve bi bilo potpuno drugačije. Možda ne bi doručkovao paštetu i verovatno bi se više kretao kroz ono što svi mi, i odbačeni, i oberučke prihvaćeni nazivamo životom.

Kako ćemo onda ispričati priču o Eduardu kada Eduard spava?, pitate se vi.

Odgovor je jednostavan i može se reći – uslovljen pitanjem – Da nema uspavanog Eduarda, ne bi bilo ni ove priče, a da nema priče, ne bi bilo ni uspavanog Eduarda.

sleep

Zaspali Eduard krenuo je u dan, sit. Zar to nije dovoljno da bude srećan? Nekome ko je gladan je to dovoljno, ali nekome punog stomaka to je nedovoljno za jednu sreću.

Zaspali i siti Eduard izašao je iz kuće, ali mu je trebalo još nešto da bi bio srećan. Tražio je da zadovolji svoju sledeću potrebu – želju za duvanskim dimom. Izvadio je svoje cigarete iz zadnjeg levog džepa, potom je izvadio cigaretu iz meke paklice, ali mu je užitak uvlačenja duvanskog dima bio uskraćen jer nije mogao da pronađe upaljač. Sledio je drugi zadatak – pronaći upaljač, šibicu… bilo šta čime će zapaliti cigaretu.

cigarette

Eduard je bio stidljiv i nije znao kako da se obrati prolaznicima i zatraži upaljač, pa je zavukao svoju desnu ruku u svoj desni zadnji džep i našao nešto para. Stao je na prvu trafiku i kupio upaljač, nije mu se svidelo što je bio zelene boje, ali ga je ipak kupio jer više nije mogao da čeka, ni on, a ni cigareta. Seo je na klupu, zapalio cigaretu i gledao prolaznike izbacujući velike kolutove dima.

Kada je zadovoljio svoju potrebu za pušenjem cigarete, poželeo je da nauči da pravi kolutove od dima. Pokušavao je, ali mu nije uspevalo. Zapalio je i drugu cigaretu, ali mu nije išlo. Otvarao je usta, ponovo ih zatvarao, krivio na jednu, pa na drugu stranu, ali ništa. Posle treće cigarete je odustao i nastavio svoju uspavanu šetnju.

Nakon nekoliko metara hoda poželeo je da nešto popije sa ženom o kojoj je mislio godinama. Imao je i njen broj telefona. Bilo je 2 po podne, idealno vreme za pivo ili kafu. Idealno vreme i za razgovor. Sunce je grejalo, bilo je 25 stepeni… Baš kako treba, ali Eduard je bio stidljiv, kao što već znate, i nije smeo da pozove ženu o kojoj je mislio.

love

Rešio je da sedne sam u prvi kafić i naruči čašu piva. Imao je para za dva mala ili jedno i po veliko pivo. Ipak je uzeo jedno malo pivo sa ciljem da posle popijenog malog piva naruči još jedno malo. Dok je pio pivo i pušio cigaretu, shvatio je da mu je vrućina, pa je skinuo džemper. U tom trenutku osetio je olakšanje, može se reći i sreću, ali nakaratko … nešto mu je ipak falilo – da li žena, da li drugo malo pivo, nije znao.

Platio je dopola popijeno prvo malo pivo i brzo krenuo dalje. Nakon desetak minuta hoda shvatio je da je zaboravio cigarete, ali ga je mrzelo da se vrati jer mu se spavalo, a stideo se da pita konobara da li ih je možda našao. Tako je nastavio da hoda … bez paklice cigareta.

Clint-Eastwood

Eduard je hodao i hodao, bilo mi je toplo, pa je ponovo skinuo džemper, što mu je olakšalo uspavanu šetnju. Za trenutak je osetio mir, ali mu je onda postalo hladno, pa je ponovo obukao džemper i nastavio da hoda bez bilo kakvih snova i želja.

Njegovu usnulu šetnju prekinuo je zvuk automobilske sirene. Eduard i nije bio svestan da prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Za njega je kolovoz bio trotoar, za njega nije bilo granica, početaka, a ni krajeva. Sve je, baš kao i ceo njegov život, bilo ravno, jednako, bez bilo kakvih razlika i prelaza.

Ugledao je jednu zgradu. Ona je bila produžetak svih ostalih zgrada, nekekakva uspravna ulica. Setio se dana kada je prvi put ušao u nju, kako je prvi dan u toj zgradi bio poslednji dan njegovog boravka u njoj i kako je pobegao glavom bez obzira od svih tih mladih ljudi, ambisioznih, željnih znanja, uspeha i slave… Iako je bio preplavljen sećanjima, Eduard nije osećao ništa, pa je nastavio dalje…

Iconic Buildings and Bridges as They were Being Built (3)

Njegovu šetnju prekinuo je glas čoveka koji je delio reklamne flajere. Pružio je ruku Eduardu, baš kao i svakom drugom prolazniku. Eduard je uzeo papir iako nije imao nikakvu potrebu da pročita to što piše na njemu. Zgužvao ga je i bacio u prvu kantu na koju je naišao i, naravno, nije osetio ništa.

Ali, ubrzo je Eduard ponovo osetio žeđ. Ovoga puta pila mu se voda. Na pivo je zaboravio.

Iako je bio daleko od kuće, rešio je da se vrati da bi se nalio vodom, a onda legao da spava.

Okrenuo se i krenuo kući. Hodao je brzo, bez zastajkivanja. Počeo je ubrzano da diše, potom i da se znoji. Ponovo je skinuo džemper i nastavio svoj ubrzani hod. Sunce mu je bilo pravo u oči, pa je žmirkao, znojio se, mrštio… Prelazio je preko kolovoza, trotoara, kroz parkove, uličice, sokačiće i najzad stigao kući.

tumblr_m158qpMTW61qza249o1_500

Utrčao je u kuću, uzeo čašu sa police iznad sudopere, natočio vode i popio punu čašu naiskap. Onako znojav i umoran, seo je na krevet i zatvorio oči.

Eduarde, ti opet spavaš?, pitala ga je majka i prekinula njegovo razmišljanje bez misli. Pogledao ju je i zatražio da ga pokrije. Iako je negodovala zbog toga, majka ga je pokrila ćebetom i pitala ga da li je gladan. Eduard joj je odgovorio da će jesti kada se probudi…

Na pitanje šta želi za doručak, rekao je: Dva-tri parčeta paštete i čašu mleka.

Gde će Eduard  otići sutra posle doručka, saznaćemo ako budemo uspeli da ga probudimo ili nateramo da više sanja.

Izvor fotografija: fuckyouverymuch