Zaljubljenost je neurološko stanje, kao glad ili žeđ. Samo što ljubav ipak traje nešto duže. Kada volimo, naš mozak daje naređenje telu da proizvodi razne hemikalije: feromone, dopamin, norepinefrin, serotonin, oksitocin i vazoprecin. U prevodu, ljubav ne kreće iz srca već iz mozga.
9. Leptirići u stomaku
Leptirići nastaju kao posledica adrenalina i reakcija su tela na stres koji se javlja zbog pojačanog lučenja kortizola. Kada smo zaljubljeni, telo se ponaša kao u stanju straha: drhtimo, srce ubrzano kuca, zenice se šire…
8. Ljubav jeste slepa
U prvoj fazi zaljubljenosti, čovekov mozak se ponaša kao kod osobe koja ima opsesivno-kompulsivni poremećaj. Kao da to nije dovoljno, kognitivna sposobnost je redukovana. U prevodu, zaljubljenost je stvarno slepa (da ne kažemo: glupa).
Još nešto, surove statistike upozoravaju da zaljubljivanje i ulazak u vezu dovode do gubljenja najmanje dva prijatelja.
7. U koga ćemo se zaljubiti?
Ovaj deo je stvarno komplikovan. Da bismo se zaljubili, osoba prvo treba da nas privuče, a o tome odlučuje leva strana mozga. Zatim se zaljubljujemo desnom stranom. Za procenu da li nam se neko sviđa ili ne je dovoljno samo četiri minuta, a u tom procesu su govor tela i ton glasa bitniji od onoga šta nam neko priča. Naučnici kažu da na privlačnost utiču genetika, izgled, ponašanje, miris, a nekad je dovoljna samo blizina (koja je glavni krivac za romanse na poslu).
Ipak, čak dve trećine ljudi se zaljubi u osobu koju zna od ranije, a ne u nekoga koga su tek upoznali.
6. Ljubav leči sve, samo treba voleti
Maženje ili makar držanje za ruke sa osobom koju volite je toliko blagotvorno da deluje kao prirodni analgetik. To se dešava zbog lučenja hormona oksitocina. Kažu da čak i samo gledanje slike voljene osobe pomaže u smanjenju bolova.
5. Srce
A kada pogledate u osobu koju volite, vaše zenice se šire. Eksperimentalno je dokazano da kada se par koji se iskreno voli gleda u oči, nakon 3 minuta srca im postaju sinhronizovana i kucaju u savršeno istom ritmu. Nauka nije otkrila zašto se ovo dešava, ali je simbol srca još od 13. veka metafora za ljubav.
4. Brak
Ljudi se zaljube u proseku sedam puta pre nego što se venčaju sa nekim. Čak dvoje od petoro ljudi završi u braku sa svojom prvom ljubavlju.
Da bi veza i kasnije brak opstali, potrebno je da budete dovoljno različiti da biste mogli da učite jedno od drugog i da nikad ne postanete jedno drugom dosadni, ali i da budete dovoljno slični da biste mogli da se povežete i zajedno uživate u stvarima koje vas oboje interesuju. Kažu da je ljubav preduslov, ali su isti stavovi o zajedničkom životu uslov da par ostane zajedno. Da, baš je vrlo, vrlo jednostavno…
Ali nije nemoguće. Najduži poznat brak traje od 1925. godine do danas. Izračunajte sami koliko je to godina.
3. Slomljeno srce
U suštini, ljubav je kao droga. Naučnici su otkrili da zaljubljenost i kokain pokreću hemijske procese koji dovode do sličnog stanja euforije, pa se posle raskida mozak ponaša kao krizi kroz koju prolaze kokainski zavisnici. Raskid, razvod ili smrt voljene osobe dovode do tolike tuge da se oseća fizički bol u predelu grudi. U najgorim slučajevima, telo zbog tuge toliko oslabi da može doći do srčanog udara. Slomljeno srce dakle stvarno postoji.
Zabrinjavajuć je podatak da trećina današnjih zahteva za razvod braka sadrži reč »Facebook«.
Ne mislimo sada na strah od vezivanja ni na strah od samoće (jedan od ta dva je svakako povezan sa ljubavlju, a u komplikovanim slučajevima su i oba istovremeno). Postoji prava pravcata fobija od ljubavi i zaljubljivanja – filofobija. To je još jedna od šašavih fobija koje su psiholozi registrovali (više o njima smo pisali ovde).
U vezi sa ljubavlju postoji i poremećaj koji se zove erotomanska deluzija: u pitanju je veoma razvijen osećaj ljubavi i privlačnosti prema osobi koja je ne uzvraća (obično je to neka filmska zvezda, fudbaler…).
1. Cmok!
Ljubljenje je oduvek veoma važno. U srednjovekovnoj Italiji je čak postojao zakon da muškarac koji poljubi ženu u javnosti mora da se oženi njome. Sreća pa je taj zakon i ostao u srednjem veku, ljubite se slobodno! 🙂
Statistike kažu da muškarci koji ljube žene pred odlazak na posao žive u proseku 5 godina duže od onih koji to ne rade. Ljubite se, ljubite kao da vam život zavisi od toga! (Pošto i zavisi.)
Prošlo je više od godinu dana kako ništa na ovome mestu napisala nisam. I ovaj post započinjem onako, ni sama ne znam tačno o čemu ću pisati… Trenutno sedim u restoranu s pogledom na more, pijem čist crnogorski Šardone, čiju oporost ubijam vodom, pa mi se čini da će od ovoga posta ispasti nešto, rekla bih, čitljivo.
Kada god sam na letovanju, osećam izvesnu dozu melanholije (valjda zato što stižem više da razmišljam), koja, ma koliko bila čudnjikavo treperavo teška, u mom slučaju pali kod inspiracije.
Mislila sam da u naslovu umesto ljubavi piše povratak, ali onda sam shvatila da je svaki povratak novi početak i da tu zaista nema neke mudrosti, sem klišea iz Kosmo časopisa … ni manje, a ni više od praznih i golih definicija. Zato sam, eto, mesto povratka ustupila ljubavi iako sa skoro 30 mislim da je i dalje ne razumem baš najbolje … ako reči um uopšte ima mesta kada je ona, ljubav po sredi.
Ovaj post posvećujem svim ljudima (naročito ženama) koji su me vrlo često pitali kada ću se vratiti pisanju bloga. Kada sada saberem dane, ja sam intenzivno ovde pisala svega dva meseca, nakon čega sam rešila da se pomerim od cele ove blogovske priče ne bih li se na pravi način posvetila svim obavezama koje su mi bile i koje su mi i dalje veoma važne, pa mi i nije bilo žao što je blog jedno vreme stajao tako jadan i bedan, bez bilo koje naškrabane reči. Iskreno, nisam očekivala da će me tražiti natrag, ali, eto, bez Internet reklame, kupovine tih šatro lajkova, imala sam neku svoju publičicu koja je volela ove redove slova. S druge strane, bilo je i onih koji su ovo mesto smatrali velikom glupošću, što mi je isto tako dobro došlo, jer i ta negacija pozitivne kritike znači – prosto znam da su bili, videli i otišli. Svima onima koji su me tražili zahvaljujem se što nastavljam – ne znam u kom ritmu, ali nastavljam… kao sve u svom životu.
Podstrek da se vratim ovim stranicama dalo mi je i more u koje sada gledam i koje više volim kao miris i ukus, izgled i osećaj, nego kao ronjenje, prskanje, peskovito glupovanje… Hvala i vinovoj lozi, četinarima i čempresima…
Pre jedno dve godine jedan vrlo važan čovek u mom životu pitao me je: Da li se ikada odmarate?, ja ga pitam: Kako to mislite?, on kaže: Da li u toku dana imate bar pola sata za odmor, bez misli, kovanja planova za sutra?, ja mu odgovorim: Ne. On meni da sam u problemu. Znam da jesam, a ko nije? Evo, i vas da pitam da li imate bar pola sata u toku to malo dana što ostane da se odmorite, a da to ne bude puko spavanje bez snova? Ako imate, blago vama, dajte predlog, sugestiju.
Možda bi sada bilo dobro da pređemo na temu ljubavi. Kako ovo patetično zvuči! Negde, posle raznoraznih iskustava za ovih godinu dana, a bilo ih je, čini mi se kao nikada do sada, samo se, brate, o ljubavi i parama priča. Valjda o onome čega generalno nema. Pune ove slatkaste društvene mreže neke plastične ljubavi. Kako li je vidimo kad je tako otelotvorujemo, kroz autfite dnevne, noćne, kroz uslikanu hranu, klozete, namrštene i lažno iskrivljene face, sa porukom: Mnogo nam je dobro. Nije lako muškarcima, stvarno nije. Nekako sam uvek na njihovoj strani. Da sam muško, pa da sam još i solo, ja ne znam šta bih i gde bih pre. Toliko golih žena na jednoj Mreži. Otvorimo li drugu, treću, svašta bismo mogli da biramo. Instagram je postao pista za žene, prosto da se pitaš kako već nisu u modelingu. Iste su, pravljene s namerom jer neko opasno ume da diktira te trendove tako da pomisliš da su bile na obuci. Kose oči, naduvene usne, velike grudi, tanak struk, duge noge za igranje, vitko telo za svašta. Kako odabrati? Ume li da govori?
Gledaš one tagove ispod fotke, pa pokušavaš da dokučiš da li ume bar da se igra rečima, možda je drugačija, nadaš se… S obzirom na to da svog nisam upoznala preko Žice, pitam se, kao nekakva dosadna žena, kako izgleda dejt posle upoznavanja putem #hashtaga. Videli smo gotovo sve, znam mnogo toga, a znam li išta ja o tebi i želim li da saznam? Koliko vredi prirodna lepota posle još jednog fantastičnog posta na Mreži? Jesmo li to ponovo u inflaciji? Koliko sati će proći do nove, mnogo jače cene svega što se nudi?
U proteklih mesec dana, možda jače, toliko često pričam sa ljudima – na poslu, u kafani, na ulici, da negde reših da počnem malo smislenije sa njima da govorim. Negde prećutno, onako za sebe, počela sam da sprovodim anketu o tome šta je ljubav i koliko ona ljudima danas znači. Ima li je? Jedan odgovor izdvajam: Ljubav je kada neko ume da me pripitomi. Mali princ nas i dalje uči, a opet nikako da ga shvatimo. Ponovo pitam – grešim li ako kažem da mnogo toga razumemo, a ne umemo da sprovedemo u postupke? Neki od odgovora je bio: Ljubav je kada si zadovoljan, kada ne možeš bez te osobe. Pa čekaj, da li sam sebičan ako ne mogu bez tebe? Tražim li ja to zadovoljenje isključivo svojih potreba u ljubavi?
I opet se vraćam na rečenicu koju stalno citiram, više ne znam ni čija je: Ne volim tebe, već sebe dok sam s tobom. Kada to prestajemo da volimo sebe sa nekim – onda kada taj neko ne radi ono što se nama radi? Kada god pišem o ljubavi, setim se i jednog predavanja mog profesora srpske književnosti XX veka koji nas je, dok nam je objašnjavao, čini mi se, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, pitao: Kako biste voleli da umrete? Svako od nas imao je vrlo slične odgovore tipa: među bližnjima, pored dece, uz muža, ženu… On nam nije dao pravi odgovor, već je predavanje završio pitanjem: Jeste li vi to sebični kada zahtevate od tih ljudi da vas gledaju kako odlazite? Pa, ne postoji lepa smrt. Stalno mislim o ovim njegovim rečima i trudim se, koliko god to mogu, da ne tražim od ljudi da uvek budu tu. Ne kažem da mi dobro ide, ali bar se, kao, trudim.
Pre neki dan mi se pripila kafa u sobi. Hotel ima lep restoran, sa još lepšim pogledom, ali ja sam htela da je pijem u krevetu. Rekla sam to naglas – čist ženski bezobrazluk. Od Njega (tako zovem SVOG :)) stiže mi velika kafa s mlekom u keramičkoj šolji. Pomislila sam tada da je, eto, to ljubav – čista, neposredna, bez poze, koju nekada često i ne vidim.
Juče, dok sam se izležavala na avgustovskom suncu, čujem par kako razgovara. Jede mi se sladoled, kaže ona. On momentalno ustaje da ode po traženo. Vidim, nije mu baš do toga, ali čik da pomisli na ne ode, ima da je zaboli glava čim stignu u sobu :). Odgovara ona: Od vanile, čokolade i lešnika. Ode čovek, donese joj, zgrabi ona onaj kornet i poče da ga proždire, bez ijednog komentara, pogleda, ma bilo čega. Sede pored nje na ležaljku, uze i on svoj kornet, pa nastaviše tako da zure u prazno, dok nisu sve potamanili. Umesto da nastavim da mislim o ovoj tako čestoj i dosadnoj bračnoj sceni, setim se Lenija i shvatim koliko dugo nisam pojela ništa od lešnika. Moji režimi ishrane, iscrpljujući treninzi, bojazan da ne pojedem više nego što bi valjalo toliko su me odvojili od nekih slatkih užitaka da sam zaboravila na trenutak kada se porudžbina limunade sa đumbirom ustalila u moje kafanske izbore, a porcija sladoleda postala luksuz, samo u posebnim prilikama.
Bilo je još jedne zanimljive scene koja se ponavljala…
Negde oko 6 uveče baba i unuk iz Rusije čitali su bajke na plaži, tačnije on je slušao, a ona mu je čitala. Ništa posebno, je l’? Ali ako ovaj prizor uporedim sa jednim koji sam videla pre mesec dana u dorćolskom kafiću, kada su mladi majka i otac, sređeni za izlazak na splav, nosili i svoju malu bebu od svega nekoliko meseci, deluje otrežnjujuće. Ništa u toj sceni iz Strahinjića Bana ne bi bilo čudno da nije bilo pola 12 uveče. Beba je plakala poručujući da joj svi smetamo u galami subotnje večeri, ali oni su pili tekile, dok su se sa ušiju sređene mame njihale ogromne minđuše, koje često zovem milje platno sa kićankama. Sigurno znate na koje minđuše mislim, ali nisu sad važne te heklane minđuše, nego činjenica da ćemo ako nastavimo na ovaj način da gajimo osećanja, ipak skliznuti u neukus, pa neće biti važne samo te heklane minđuše, koje su stvarno ogavne, nego to koliko životnih sati košta nekoliko tekila u kafani u ponoć sa detetom od 2 meseca? Da li ćemo se potpuno izgubiti u svojim sitnim strastima ili ćemo stvarati neko lepše vreme, pa bilo to i čitanje stihova na plaži pred smiraj dana, koji će se, čini mi se, pamtiti? Da li je ljubav odricanje?
Malopre iza mojih leđa sede dve žene, pričaju punih usta, viču, šta ću, primorana sam da čujem sve o njihovim životima. A lepo sam planirala da u tišini popijem drugu kafu. Ne vredi. Kaže ona glasnija, sa više hrane u ustima, mumlajući:
Ma bre, veruj mi, nije ti on čovek koji voli ogovaranje, kada god krenem, on neće da komentariše, uvek ima opravdanja za druge, nije mi jasno kako, bre, tako živi, drugo ja sam sto puta rekla da kuvam više neću, dolaziću ovde u restoran i da me Bog vidi, nego nemam s kim, niko nema pare, a ja tim što mi kažu da nemaju kažem oćeš li ti da jedeš ili na po čašicu razgovora, drugo i ona zaova smučila mi se više, šta ja ima njoj da polažem račune kad ću gde, ženo, da idem, ima da idem gde mi se ćefne, što, rodila me, pa ja kada sam bila u njenim godinama nije to moglo tako…
U jednom trenutku sam morala da se isključim. Međutim, prekide mi misao ponovnim urlikom: Dečko, donesi dva bela vina u flašici, kaže i dodade drugarici: da popijemo ti ja po jedno, pa da se okupamo, pa onda na kaficu, ko j..e i nju i njega i sve ovo, bre. Koliko god da me je iritirao nejn ton, nasmeja me na kraju, pa me opet vrati u realnost to: ma ko j..e.
Zašto ne bismo mogli uvek baš to da kažemo? Kada god dođe do neke šatro životne drame, a mi lepo tako sitno opsujemo i odemo na čašu ili šolju nečega. Da li bismo ovo mogli nazvati filozofijom apsurda Albera Kamija ili prosto željom da više cenimo ono što živimo, tj. da osećamo.
Kada god sam probala da pronađem neku misao o ljubavi, teško mi je išlo, obično sam se zadržavala na teoriji nihilizma i na svega dve Ničeove misli. Prva me vezuje za mušku ljubav, a to je: Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem. Druga je pak malo više ženska, koja opet bez muškarca ne bi mogla: Ženа je zаgonetkа čije je rešenje dete.
I ceo ovaj tekst, koji, kako ja volim da kažem, ne daje odgovor ni na jedno pitanje, već predstavlja puko grebanje srećke, posvećen svima onima koje volim, ne bi ni morao da postoji, ništavan je. Cela filozofija života, po mome skromnom muzičkom osećaju, koji je godinama građen, sažeta je u pesmi El Dumo, kojom iz vrlo važnih razloga završavam svoje površno škrabanje.
A sada opet sve ispočetka…
Fotografije preuzete sa sajta: http://fuckyouverymuch.dk/.
Mora da je to u pitanju, hehe, blesava ja, nisam ni poslala poruku. Ili je operater nešto zabagovao, pa sve poruke danas kasne. A možda mu je i telefon pokvaren. Ili ga je ostavio u autu, na poslu, u teretani. Ili ga je izgubio. U svakom slučaju, ne može da odgovori na poruku koju nikad nije ni video, inače naravno da bi.
9. Debela sam
Zašto bi mi iko ikada odgovorio na poruku? Stvarno treba da smršam. Pogled na butine ove veličine bi automatski paralisao bilo čije prste na tastaturi. Momentalno idem na dijetu i krećem da vežbam. Od sutra, sad idem po sladoled.
Biću sama zauvek, trebalo bi da nabavim neke mačke.
8. Nema veze, i onako je odvratan
Loše se oblači, ko još nosi bele čarape i crne patike? Frizura mu je grozna, mogla bih da ispržim jaje na tolikom ulju. Da ne pominjem kako ne ume da se obrije, i bocka me celu noć onim izniklim brčićima. Njegovim glupim vicevima se smejem čisto jer sam lepo vaspitana. Pritom je mukica malko i priglup, a ne bi mu uopšte škodilo da krene da vežba i malo steše onu pivsku stomačinu. Trebalo bi da lupa nogama u dupe što se ovakva ribetina kao ja uopšte udostojila da mu piše. E pa, to je definitivno bio poslednji put!
7. Zaboravio je ko sam
Da li sam se potpisala? Možda je zaboravio ko sam. Ili još gore, možda je zaboravio kako izgledam. Verovatno bi trebalo da mu pošaljem jedan selfi, čisto da ga podsetim. Šta mi je ono beše rekao, da imam divan dekolte? Iz kog ugla se to najbolje vidi? Ovaj brus je cakan, mislim da je sasvim u redu da skinem majicu.
6. Sa njom je!!!
Sigurno je sa nekom droljom sa kojom je u kombinaciji. Jednom od njih. Sada je otišao u wc, ona je dočepala njegov telefon, prevrće inboks, videće moju poruku i naslađivaće se pre nego što je obriše. Užas! Kučka!!!
5. Oteli su ga vanzemaljci.
Nadam se da mu neće skrckati telefon i da će videti moju poruku kada ga spuste nazad na Zemlju. Nadam se i da će to uraditi u dogledno vreme, jer ne planiram da ga čekam večno. Imam ja preča posla!
4. On bi da igra igrice sa mnom
Namerno mi ne odgovara, da bih sad lupala glavu o tome zašto mi ne piše. E pa, neće mu uspeti. Baš me briga, neću uopšte da razmišljam o njemu. Sigurno je to, hoće da se pitam gde li je i šta radi, da li je sa nekom drugom. Taktičar je. Hm! I posle ja treba da crknem od sreće kad se gospodin udostoji da mi odgovori!? E pa neće mu uspeti, nadmudriću ja njega! Ne zanima me više, uopšte!
3. Uplašio se
Znam, pa zaljubio se. Previše i prebrzo, i sad ne zna šta će sa tolikim svojim osećanjima, to mu se nikad ranije nije desilo. Razumem. To je normalno jer me ne poznaje dovoljno dobro i plaši se da li ću umeti da ishendlujem posao, svakodnevno kuvanje, odgajanje naše troje dece i brigu o kući, bašti i dva psa. Naravno da ću moći, ludice. I ja sam se zaljubila u tebe. Ne brini, slobodno mi odgovori na poruku.
2. Ne sviđam mu se
Meni kad se neko sviđa, ja mu odmah odgovorim na poruku. On meni nije odgovorio, stoga, ne sviđam mu se. Iako je rekao da bi sve uradio samo da ja budem srećna, da sam njegova srodna duša, da nikad nikoga nije tako ljubio, da sam savršena, da se oseća kao da me zna ceo život. Sad mu se ne sviđam. Dobro.
Sjajan tekst, realan i urnebesno duhovit. :) Osim liste, mada je i ona duhovita, ali moja bi izgledala ovako: 3,…
Valjevsko pivo u samom vrhu danas, sve ostalo je cista hemudza i reklama a kvalitet nula
Ja vas samo pozdravljam i ovo mi se Svidja
Zna li neko kako se zvala kafana/restoran koji je srušen(a) a na kome mestu je sada Tržni centar Futura na…
Фотографија код прилога о Жани Меркус није њена. Особа на слици је Ребека Вест.