Tag: automobilizam

Automobil je od svog nastanka više bio stvar prestiža nego neophodno prevozno sredstvo, a u bivšoj nam državi svaki radnik/udarnik koji je njivu I livadu zamenio fabričkom halom, želeo je da se u rodni kraj vrati na četiri točka.

Ovo je priča o nekim automobilima toga vremena, o automobilima pravljenim da traju, o automobilima koji su imali dušu I bili članovi porodice.

Fića (Zastava 750)

Da se razumemo , ovaj auto je obeležio auto-industriju SFRJ. Svako je želeo Fiću I svako je nekada seo u Fiću. Počeli smo ga proizvoditi u pogonima Crvene zastave 1962. godine, kao vernu kopiju Fiata 600 D.
Generacije su odrastale uz ovaj automobil, koji je po današnjim merilima tehnički dinosaurus ali u to vreme bio je više manje pristupačan jednostavnom narodu, da ne kažemo radničkoj klasi. Ostao je zabeležen podatak da je 1971. za kupovinu ovog automobila bilo potrebno izdvojiti 13 prosečnih plata a prodavao se I na kredit.
Nije bio bezgrešan po pitanju kvarova, ali se lagano popravljao I svako ko se razumeo u mehaniku I motore mogao je čačnuti ili čuknuti nešto pod haubom (motor mu se nalazio pozadi kao što svi naravno znate) I vožnja se mogla nastaviti.
Zastava 750 proizvodila se sve do 1985. godine, a u standardnoj verziji razvijala je 25 konja, što je bilo sasvim dovoljno za najveću brzinu od 110 km/h. To je bilo vreme paklenih vozača.

Reno 4

Popularni “cipelić” vazio je za domaći auto jer se proizvodio I u Novom Mestu u Sloveniji kao I u raznim drugim zemljama. Proizvodnja je trajala od 1973. do 1992. godine, a proizvedeno je oko 575.000 primeraka. Često se sretao na putevima bivše nam države a malo koga je ostavljao ravnodušnim, dok su se jedni hvalili njegovom pouzdanošću I prostranošću drugi su se smejali njegovom dizajlu I takozvanom “kišobran” menjaču. Važio je za veoma izdržljiv auto koji je mogao da savlada razne terene I preveze veliki teret bez ikakvih problema iako mu to nikako nije bila prvobitna namena.
Osnovni model je imao motor od 750 kubika I 27 konjskih snaga a maksimalna brzina bila mu je oko 120 km/h. Kada se pojavio Renault je mnogo pažnje posvetio reklamnoj kampanj I samoj pristupačnosti ovog modela pa je tako prema nekim proračunima u današnjoj valuti cena novog modela bila oko 5 hiljada evra. Kao njegov naslednik znatno kasnije promovisan je Renault Twingo.

Princ

NSU Princ 1000 se proizvodio od 1963 , a u Sarajevu se od 1967. do 1972. proizvodio model NSU Princ 1200. Nemački auto (verzija 1000) je za to vreme imao zavidne pervormanse kao što su motor do 1000 kubika, 43 konjske snage , maksimalnu brzinu od 135 km/h I potrošnju od 8 do 9 litara. Motor mu je bio smešten pozadi, imao je vazdušno hlađenje ali je bio I nešto nestabilniji zbog dosta lakšeg prednjeg dela automobila, te su snalažljivi vozači često stavljali dodatni teret u prednji prtljažnik.

Ono što je manje poznato jeste činjenica da je nakon bankrota NSU kupljen od strane „Folksvagena“ i spojen sa „Audijem“ a oznaka koju je NSU koristio za svoje sportske modele TT („Tourist Trophy“) se I danas koristi na Audijevim modelima. Pričalo se da su prvi nacrti za Golf-a takođe pronađeni u razvojnom odeljenju fabrike NSU.

Posebno je ostao zapamćen i na našim prostorima, zbog toga što se pored NSU motocikala, proizvodio u Sarajevu, tačnije Vogošći u okviru fabrike Pretis (Preduzeće Tito Sarajevo), što je bio svojevrsni uvod u nastanak mnogo poznatije Volkswagenove proizvodne trake pod imenom TAS (Tvornica automobila Sarajevo).

Wartburg

Legendarni auto koji je grupa Atheist Rap opevala u svojoj pesmi Wartburg limuzina proizvodio se u Istočnoj Nemačkoj I za svoje vreme ( tačnije za vreme u kome su se pojavili prvi modeli ) važio je za prilično ozbiljan auto. Mi svi najviše pamtimo model 353 W koji se još uvek sreće po putevima našeg regiona. Svi koji imaju ne tako lepo mišljenje o dizajnerskim rešenjima ove fabrike , mogli bi da pronađu slike modela 311 I uvere se da su u zabludi. Elem, model 353 W se proizvodio kao limuzina I kao karavan.
Zapremina prtljažnika limuzine bila je 525 l a karavana sa oborenim sedištima čak 1600 l što je bilo za svako poštovanje.
Prema fabričkim podacima pri brzini od 90 km/h trošio je 7.4 litara benzina a potrošnja u gradskoj vožnju kretala se oko 10 litara.
Podmazivanje motora rešeno je tako što je ovaj auto sagorevao mešavinu benzina I 2 % ulja što ga je obeležilo za čitav vek postojanja jer je za sobom ostavljao oblak plavičastog dima I ne tako prijatnog mirisa.

Trabant

Jedan od simbola Istočne nemačke proizvodio se od 1957. pa sve do 1991. I za to vreme je stigao do neverovatne brojke od 3,4 miliona proizvedenih primeraka.Prema nekim podacima od trenutka naručivanja vozila do isporuke čekalo se I po godinu dana. Uprkos velikoj popularnosti u tadašnje vreme sam kvalitet izrade je bio više nego sporan.
Pokretao ga je nedovoljno efikasan dvotaktni motor koji je trošio previše goriva a šasija mu je bila izrađena od vrste plastike (osim krova I haube) što je bilo veoma korisno protiv korozije ali nije pružalo nikakvu zaštitu od svaštojeda kakav je na primer jedna prosečna svinja. (Situacija koja je takođe opevana od strane grupe Atheist Rap).
Pred sam kraj proizvodnje modeli Trabanta su izrađivani sa motorima od 26 KS sa maksimalnom brzinom od 100km/h.
Uprkos svemu rečenom o ovom automobilu, on I danas ima mnogo poklonika kako u zemljama Istočne Evrope tako I na našim prostorima. Ljubav je ponekad zaista slepa.