Tag: proza

Pre izvesnog vremena napisala sam jednu priču pod nazivom Eduard, koju nigde nisam zvanično objavila. Jedino gde se mogla čuti bila je emisija Put u reči na Radio Beogradu 2, za koju sam pisala gotovo četiri godine. Priča govori o jednoj vrlo čestoj vrsti ljudi u našem društvu. Te ljude će svako ko pročita ovu priču prepoznati jer svaki čovek ima bar po jednog Eduarda u svom okružunju i svi smo mi bar jednom bili Eduard.

EDUARD

Raskrsti sa svim dosadašnjim, Eduarde, govorila mu je majka svakog jutra dok ga je bezuspešno budila.

Iako je svakoga jutra ustajao, pio po čašu mleka, jeo po dva-tri parčeta paštete i kretao nekuda, Eduard je zapravo sve vreme spavao. Nije to bio san, naprotiv – to je bilo pravo spavanje. Da je bilo snova, on bi možda i mogao da prihvati taj život debelokošca, ali snova nije bilo čak ni u obrisima.

Taj majčin magični glas značio mu je sve, ali mu, s druge ili nekakve treće strane, nije značio ništa. Glas njegove majke bio njegov unutrašnji glas koji mu je od kada je prvi put spoznao svet oko sebe i u sebi govorio da manje spava, a da više sanja ili jednostavno da se probudi.

Ali, to nije lako, znamo svi mi, pa samim tim, ako sledimo logiku soritesa, zna i Eduard.

Mi smo ljudi.
Mi znamo.
Eduard je čovek.
Dakle, i Eduard zna.

Da je Eduard mogao da shvati jednostavne stvari i da posluša unutrašnje glasove, sve bi bilo potpuno drugačije. Možda ne bi doručkovao paštetu i verovatno bi se više kretao kroz ono što svi mi, i odbačeni, i oberučke prihvaćeni nazivamo životom.

Kako ćemo onda ispričati priču o Eduardu kada Eduard spava?, pitate se vi.

Odgovor je jednostavan i može se reći – uslovljen pitanjem – Da nema uspavanog Eduarda, ne bi bilo ni ove priče, a da nema priče, ne bi bilo ni uspavanog Eduarda.

Zaspali Eduard krenuo je u dan, sit. Zar to nije dovoljno da bude srećan? Nekome ko je gladan je to dovoljno, ali nekome punog stomaka to je nedovoljno za jednu sreću.

Zaspali i siti Eduard izašao je iz kuće, ali mu je trebalo još nešto da bi bio srećan. Tražio je da zadovolji svoju sledeću potrebu – želju za duvanskim dimom. Izvadio je svoje cigarete iz zadnjeg levog džepa, potom je izvadio cigaretu iz meke paklice, ali mu je užitak uvlačenja duvanskog dima bio uskraćen jer nije mogao da pronađe upaljač. Sledio je drugi zadatak – pronaći upaljač, šibicu… bilo šta čime će zapaliti cigaretu.

Eduard je bio stidljiv i nije znao kako da se obrati prolaznicima i zatraži upaljač, pa je zavukao svoju desnu ruku u svoj desni zadnji džep i našao nešto para. Stao je na prvu trafiku i kupio upaljač, nije mu se svidelo što je bio zelene boje, ali ga je ipak kupio jer više nije mogao da čeka, ni on, a ni cigareta. Seo je na klupu, zapalio cigaretu i gledao prolaznike izbacujući velike kolutove dima.

Kada je zadovoljio svoju potrebu za pušenjem cigarete, poželeo je da nauči da pravi kolutove od dima. Pokušavao je, ali mu nije uspevalo. Zapalio je i drugu cigaretu, ali mu nije išlo. Otvarao je usta, ponovo ih zatvarao, krivio na jednu, pa na drugu stranu, ali ništa. Posle treće cigarete je odustao i nastavio svoju uspavanu šetnju.

Nakon nekoliko metara hoda poželeo je da nešto popije sa ženom o kojoj je mislio godinama. Imao je i njen broj telefona. Bilo je 2 po podne, idealno vreme za pivo ili kafu. Idealno vreme i za razgovor. Sunce je grejalo, bilo je 25 stepeni… Baš kako treba, ali Eduard je bio stidljiv, kao što već znate, i nije smeo da pozove ženu o kojoj je mislio.

Rešio je da sedne sam u prvi kafić i naruči čašu piva. Imao je para za dva mala ili jedno i po veliko pivo. Ipak je uzeo jedno malo pivo sa ciljem da posle popijenog malog piva naruči još jedno malo. Dok je pio pivo i pušio cigaretu, shvatio je da mu je vrućina, pa je skinuo džemper. U tom trenutku osetio je olakšanje, može se reći i sreću, ali nakaratko … nešto mu je ipak falilo – da li žena, da li drugo malo pivo, nije znao.

Platio je dopola popijeno prvo malo pivo i brzo krenuo dalje. Nakon desetak minuta hoda shvatio je da je zaboravio cigarete, ali ga je mrzelo da se vrati jer mu se spavalo, a stideo se da pita konobara da li ih je možda našao. Tako je nastavio da hoda … bez paklice cigareta.

Eduard je hodao i hodao, bilo mi je toplo, pa je ponovo skinuo džemper, što mu je olakšalo uspavanu šetnju. Za trenutak je osetio mir, ali mu je onda postalo hladno, pa je ponovo obukao džemper i nastavio da hoda bez bilo kakvih snova i želja.

Njegovu usnulu šetnju prekinuo je zvuk automobilske sirene. Eduard i nije bio svestan da prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Za njega je kolovoz bio trotoar, za njega nije bilo granica, početaka, a ni krajeva. Sve je, baš kao i ceo njegov život, bilo ravno, jednako, bez bilo kakvih razlika i prelaza.

Ugledao je jednu zgradu. Ona je bila produžetak svih ostalih zgrada, nekekakva uspravna ulica. Setio se dana kada je prvi put ušao u nju, kako je prvi dan u toj zgradi bio poslednji dan njegovog boravka u njoj i kako je pobegao glavom bez obzira od svih tih mladih ljudi, ambisioznih, željnih znanja, uspeha i slave… Iako je bio preplavljen sećanjima, Eduard nije osećao ništa, pa je nastavio dalje…

Njegovu šetnju prekinuo je glas čoveka koji je delio reklamne flajere. Pružio je ruku Eduardu, baš kao i svakom drugom prolazniku. Eduard je uzeo papir iako nije imao nikakvu potrebu da pročita to što piše na njemu. Zgužvao ga je i bacio u prvu kantu na koju je naišao i, naravno, nije osetio ništa.

Ali, ubrzo je Eduard ponovo osetio žeđ. Ovoga puta pila mu se voda. Na pivo je zaboravio.

Iako je bio daleko od kuće, rešio je da se vrati da bi se nalio vodom, a onda legao da spava.

Okrenuo se i krenuo kući. Hodao je brzo, bez zastajkivanja. Počeo je ubrzano da diše, potom i da se znoji. Ponovo je skinuo džemper i nastavio svoj ubrzani hod. Sunce mu je bilo pravo u oči, pa je žmirkao, znojio se, mrštio… Prelazio je preko kolovoza, trotoara, kroz parkove, uličice, sokačiće i najzad stigao kući.

Utrčao je u kuću, uzeo čašu sa police iznad sudopere, natočio vode i popio punu čašu naiskap. Onako znojav i umoran, seo je na krevet i zatvorio oči.

Eduarde, ti opet spavaš?, pitala ga je majka i prekinula njegovo razmišljanje bez misli. Pogledao ju je i zatražio da ga pokrije. Iako je negodovala zbog toga, majka ga je pokrila ćebetom i pitala ga da li je gladan. Eduard joj je odgovorio da će jesti kada se probudi…

Na pitanje šta želi za doručak, rekao je: Dva-tri parčeta paštete i čašu mleka.

Gde će Eduard  otići sutra posle doručka, saznaćemo ako budemo uspeli da ga probudimo ili nateramo da više sanja.

Izvor fotografija: fuckyouverymuch