Od dana kada su dobili svoju državu, Izrael je trn u oku svih arapskih zemalja u okruženju. Izrael je 2009. godine izdvojio 18,7 posto svog ukupnog budžeta za vojsku. Vojni budžet Izraela iznosi 15 milijardi dolara. Veliki procenat vojnog budžeta se odvaja za odbrambenu tehnologiju. Tome u prilog govori i protivraketna odbrana koja može da presretne projektile koji dolaze iz pravca Palestine. Neizbežno je reći da veći deo savremenog naoružanja nabavljaju od SAD.
9. Japan
U Drugom svetskom ratu, Japan je zauzeo pogrešnu starnu i to ga je mnogo koštalo. Jedina zemlja na koju je bačena atomska bomba jeste Japan. Japan je prvi put u poslednjih 11 godina odlučio da poveća izdatke za vojsku, prevashodno zbog nesuglasica s Kinom. Posle 40 godina došlo je do vojne ekspanzije, pa je nova baza izgrađena na jednom od japanskih ostrva. Ova zemlja troši 49,1 milijardi dolara godišnje na vojsku. Japan ima 247.000 aktivnih vojnika i dodatnih 57.900 koji se nalaze u rezervnom sastavu. Osim toga, on ima avijaciju koja broji 1.595 aviona, petu u svetu, i 131 brod.
8. Južna Koreja
Nije baš jednostavno imati Severnu Koreju za prvog suseda, te se tako Južna Koreja našla na mestu broj 8. Južna Koreja je povećala izdvajanja za vojsku, kako zbog većeg naoružavanja Kine i Japana, tako i zbog stalnih pretnji Severne Koreje. Južna Koreja troši trenutno 34 milijarde dolara na odbranu. Ova zemlja u aktivnom sastavu ima 640.000 vojnika, dok rezervni sastav broji neverovatnih 2.900.000 ljudi. Osim toga, Južna Koreja ima 2.346 tenkova i 1.393 aviona. Ne treba spominjati da je aktivno podržavaju SAD.
7. Nemačka
Dva rata su vodili i dva rata izgubili, ali nemački narod je takav da će uvek izgraditi moćnu ekonomiju svojim radom. Snaga nemačke vojske leži u ekonomskoj snazi zemlje. Nedavno je Nemačka ponudila vojnu pomoć istočnim evropskim zemljama članicama NATO-a. Inače, Nemačka na vojsku troši 45 milijardi dolara. Poslije Drugog svetskog rata nemačko stanovništvo je pretežno bilo antiratno nastrojeno, dok su vojne snage prevashodno bile ograničene na odbranu. Ipak, posle raspada Jugoslavije Nemačka uzima aktivniju međunarodnu ulogu. Nemačka ima 183.000 aktivnih vojnika, a rezervni sastav broji 145.000 ljudi.
6. Francuska
Francuska je zamrznula izdvajanja za vojsku još tokom 2013. godine, a usledila su i smanjenja zaposlenih od 10 posto u samoj vojsci kako bi se uštedelo za naprednu tehnologiju. Ova zemlja troši 43 milijarde dolara godišnje na vojsku, što je manje od propisanog standarda koje je uveo NATO za zemlje članice. Međutim, posle terorističkih napada u Parizu nismo sigurni da će bilo koja vlada dodatno kresati budžet vojske ove zemlje.
5. Velika Britanija
Velika Britanija planira reduciranje oružanih snaga za 20 posto u periodu između 2014. i 2018. godine, i određene rezove u mornarici i avijaciji. Mislim da treba spomenuti i da Britanija želi da istupi iz EU. Budžet za vojsku iznosi 54 milijarde dolara. I pored toga, Britanija ima velike planove. Oni planiraju da nosač aviona “Kraljica Elizabeta”, čija paluba ima površinu 4,5 hektara, stave u službu tokom 2020. godine. Ovaj nosač aviona moći će da nosi 40 F-35B. Uzimajući u obzir njihovu istoriju , ovo mesto joj se nikako neće svideti.
4. Indija
Jeste li primetili kako se u sukobe Indije i Pakistana, koji su sve češći, niko ne meša i jeste li se zapitali zašto? Vrlo je jednostavno, ima ih mnogo na obe strane i obe zemlje poseduju nuklearno naoružanje. Indija poseduje balističke projektile koji mogu da pogode svaku tačku u Pakistanu, i većinu mesta na teritoriji Kine. Za sada Indija troši samo 46 milijardi dolara na izdvajanja za vojsku, ali se očekuje povećanje budžeta u skladu s modernizacijom vojske. Prema dugoročnim procjenama, do 2020. godine trebalo bi da bude četvrta zemlja po izdvajanjima za vojsku. Za sada je najveća zemlja po uvozu vojne opreme.
3. Narodna republika Kina
Ako ćemo da budemo iskreni, njima ni ne treba vojska, jer kad bi svi Kinezi organizovano ušli u more potopili bi ostatak civilizacije. Ali, kako im to nije jedan od boljih planova, počeli su sa nemilosrdnom politikom potrošnje za vojni budžet koja poslednjih godina iznosi oko 12,2 posto BDP-a. Prema zvaničnim podacima, Kina ima vojni budžet od 126 milijardi dolara, ali bi nezvanično mogao biti i veći. Veličina kineske vojske je zastrašujuća. Naime, aktivnih vojnika ima 2.285.000 dok rezervne snage broje 2.300.000 ljudi. Kina je, kako se navodi, veoma uspešna u “krađi” osetljive i moderne tehnologije poput njihovog skorog “interesovanja” za F-35. Ko zna – zna, ko ne zna- ima špijune!
2. Rusija
Nama uvek dragi Rusi drže drugu poziciju. Posle nešto više od dve decenije nakon raspada SSSR-a, ruska vojna sila ponovo raste. Budžet za vojsku se, ako se pogleda u odnosu na 2008. godinu, povećao skoro za trećinu. Očekivani rast u naredne tri godine bi trebalo da bude za 44 posto veći nego danas. Sadašnji vojni budžet Rusije iznosi 76,6 milijardi dolara. Rusija trenutno ima 766.000 aktivnih vojnika, plus rezervni sastav koji broji 2.485.000 vojnika. Rusija poseduje najveću tenkovsku armadu koja broji 15.500 vozila. Nemojmo zaboraviti da ni oni sami ne znaju koliko nuklearki imaju i sve je to u rukama jednog Vladimira Putina, koji, hteli to neki da priznaju ili ne, jeste pravi vođa zemlje i naroda. U poslednjih 5-6 godina su jasno pokazali da neće trpeti strane uticaje u svom komšiluku, što dodatno jača njihov vojni potencijal, jer džaba vam vojska ako ne smete da je upotrebite.
1. Amerika
OK, svi znamo da je Amerika u ovome bez premca. Kako stvari stoje, biće tako još neko vreme. Budžet Amerike za vojsku iznosi 612 milijardi dolara. Poređenja radi, budžet Srbije za 2015. godinu iznosio je oko 24 milijardi evra, ali za sve, ne samo za vojsku naravno. I pored svih rezanja budžeta SAD troše više nego ostalih 10 zemalja zajedno, pa kako i neće biti na prvom mestu. Najveća prednost u konvencionalnom naoružanju je zapravo u mornarici. Tačnije, Amerika ima 19 nosača aviona dok ostalih 10 zemalja ima “samo” 12. Ovo Americi omogućava da svoju vojnu moć širi po celom svetu, jer kad pošaljete nosač sa 20 i kusur aviona nekome u komšiluk, taj neko će prilično da se potrudi da vas ne naljuti. Njena snaga leži i u moćnoj i brojnoj avijaciji, koja je najveća na svetu. Tu je svakako i velika, dobro obučena ljudska sila, a SAD imaju i najveći nuklearni arsenal na svetu.
Kako je ovaj tekst posvećen kolegama zavisnicima od ovakvog načina života (jer, nemojmo se lagati, biti biciklista jeste način života i svojevrsna životna filozofija), moram reći da bez 200 evra nećete kupiti ništa dobro. Da, jeste mnogo i kriza je i sve to razumem, ali ako planirate da svoj bajs vozite skoro svakoga dana u periodu od marta do novembra, a da ne dajete novac na servise, pomirite se sa ovim izdatkom. Bajkovi jeftiniji od toga su sastavljeni od komponenti kojima trajnost nije jača strana i razliku u novcu ćete vrlo brzo potrošiti na servisiranje.
9. Nov ili polovan
Zavisi od situacije, ali treba znati da je u velikom broju slučajeva na našem tržištu polovan bicikl zaista bolje rešenje. Naravno, vodite računa o preprodavcima koji će vam bajk proizveden u Kini, a kupljen u Mađarskoj, prodavati kao poslednju reč tehnike. Ali ako nađete polovan, kvalitetan bajk, vožen oprezno i servisiran redovno, nećete pogrešiti. Ako pričamo o kupovini novog bicikla, ljudi koji imaju novca jednostavno kupe nešto što je lepo na oko i najčešće marke Capriolo (nemamo nikakvu nameru da blatimo ovog proizvođača, ali jednostavno smatramo da najčešće nije kvaliteta koji pravi zaljubljenici očekuju). Tu nema ničega spornog ako model koji odaberu može odgovoriti na njihove zahteve.
8. MTB, City ili trkački
Ranije je sve bilo lakše, Ponika ili BMX i to je to, retko ko je vozio „brzinca“. Vremena i standardi se menjaju, pa je sad pored obilja proizvođača i nekoliko vrsta bicikala u igri. Glavno pitanje koje ćete postaviti sebi jeste GDE I KADA ĆU VOZITI SVOJ BICIKL? U skladu sa odgovorom kupite i model. Ako izuzmemo one koji se spremaju pored stadiona u Humskoj, vozeći svoje trkalice do besvesti, mereći prolazno vreme, čuvaju ih pored kreveta i svakoga dana glancaju… Dakle, ako izuzmemo njih, za koje je trkački bajk idealan, ostaju MTB i City modeli. Svi koji imaju nameru da im bicikl služi kao prevozno sredstvo do posla i rekreacija vikendom po gradskim stazama (oni koji imaju gradske staze), nemaju šta mnogo da misle. Neka od verzija City modela je njihov izbor. Ime mu sve kaže: namenjen je gradskoj umerenoj vožnji i uživanju. Pravi ljubitelji prirode i planinskog biciklizma znaju da dobar MTB emotivno vredi više nego prosečan porodični automobil. Opet sve zavisi od čoveka, pa se tako trudite da vaš mezimac bude u skladu sa vašim željama i namerama. Da se razumemo, postoje i mnoge podkategorije tipa TREKKING, CRUISER, ROAD… Ali ne želimo da vas zamaramo detaljima.
7. Ram
Što se vaše visine tiče, ona je osnova za izbor adekvatne veličine rama. Nekada su bicikli bili standardizovani u smislu da ste na osnovu visine rama znali koji Vam bicikl odgovara. Početkom ovog veka ta tradicija je prekinuta, tako da danas svaki proizvođač radi na svojoj geometriji i visina rama nema apsolutno nikakvu važnost. Dakle, svi bicikli se, poput odeće, mogu razvrstati u nekoliko osnovnih veličina: XS, S, M, L, XL, XXL. Uopšteno gledano, ako kupujete rekreativni bicikl koji ćete za rekreaciju i koristiti, onda se možete voditi sledećim dimenzijama:
– XS za visinu ispod 160cm;
– S 155-172cm;
– M 165-182cm;
– L 175-192cm;
– XL 185-202cm;
– XXL za visinu iznad 195cm.
Kao što vidite, dimenzije se preklapaju u nekim visinskim opsezima (recimo ljudima visine 175-182 cm odgovara i M i L veličina). To ne znači da ako se nalazite upravo u tim zonama visine vama podjednako odgovaraju obe veličine. Koja vam u tom slučaju veličina tačno odgovara zavisi od vaše konstitucije (dužine ruku i nogu) i stila vožnje.
6. Nije zlato sve što sija!
Verujte mi da je proizvođaču najlakše da bicikl oboji u neku drečavu boju, stavi pokretnu vilu, malo plastike svud redom i eto svemirskog broda za samo 250 evra. Ali to ne mora biti to. Ne padajte na izgled olako već malo bolje posmatrajte same komponente, jer bicikl… to su lego kockice. Gomila delova koji se pravilno rasporede i povežu da daju igračku. I nemojte živeti u zabludi da ako je neki deo iz Kine onda je nekvalitetan. Sve se sada pravi u Kini (bicikl koji se ne pravi tamo košta koliko i dobar polovan automobil, pa njih i ne spominjemo). Poenta je samo u kontroli procesa proizvodnje, tako da, jeste, postoji i prvoklasna kineska roba. Dobra kombinacija rama i ostalih komponenti je bitnija od samog izgleda bicikla.
5. Amortizeri
Poželjan je prednji amortizer zbog ivičnjaka i eventualnih rupa, a zadnji vam, ukoliko ne vozite „cros country“ trke ili ne jurite niz vertikalne strmine, uopšte ne treba. Oni sa federima služe samo da bi se vaša deca zalepila za njih, i da bi se pokvarili. Najbolji amortizer ste vi sami i zato dižite dupe iz sedišta na ivičnjacima, ležećim policajcima i eventualnim šinama. Naravno, ima nas koji smatramo da amortizeri uopšte nisu potrebni za uličnu i gradsku vožnju, te da samo oduzimaju nešto od potpunog ugođaja vožnje i participacije u istoj, ali opet, to dosta zavisi od samog vozača.
4. “Šimano menjači su extra!”
Ne, nisu! Neke klase šimano menjača su extra, neke su krš. Ovaj mit verovatno korene vuče iz perioda 90-ih, kada su se brzinci tek počeli masovno pojavljivati među svetom i kada je bilo svakakvih kopija, pa oznaka šimano i jeste bila kakav-takav garant kvaliteta. Po mom veoma subjektivnom sudu, apsolutno najslabija klasa opreme koju je prihvatljivo imati na biciklu je TOURNEY. Posle Tourney-a idu Acera i Altus; šatro malo bolje rade od Tourney-a. Zatim ide Alivio. Alivio je do skora bio granica ekonomske klase, dok se sad računa u nižu srednju klasu opreme. Ako mahom terate bicikl po drumovima, ništa vam bolje ne treba. Ozbiljna igra počinje s Deore opremom. Ovo je srednja-srednja klasa opreme i za ljude koji ne voze offroad završava 99% posla. Ovde prelazimo u domen opakih zaljubljenika i većeg novca. Viša srednja klasa; Deore LX i Deore SLX (u redovnom govoru ono „Deore“ se izostavlja, koriste se samo ovi „pridevi“, čisto da vas uputimo u sleng :)). Visoka klasa: Deore XT; 95% ozbiljnih bajkera na svom biciklu ima bar jednu stvar iz XT klase, zahvaljujući crnom tržištu. Prejaka stvar, samo je pitanje treba li vam.
3. Točkovi
Ubrzanju vašeg bicikla više može doprineti ušteda nekoliko stotina grama po obimu točkova (obruči, gume…) nego nekoliko kilograma u centralnom delu bicikla. Takođe, nemojte se zanositi da se sve gume bez krampona kreću brže od guma sa većim kramponima. Često su “ćelave” gume drastično teže od kvalitetnih “kramponki”, te jedino što ostaje hendikep guma sa kramponima jeste zvuk brujanja po asfaltu koji vas podseća da vozite “traktor” a ne “sportski auto”. Imajte u vidu da često možete biti daleko brži ako na bicikl stavite široke ali lake nego uske gume. Uske gume, da bi dodirna površina ostala mala i kada je vozač na biciklu, često moraju biti napumpane daleko više nego što i guma i obruč to dozvoljavaju. Sa druge strane široke balonke, na malom pritisku mogu odlično držati oblik čak i uz vrlo teškog vozača. Zato nije retka pojava da teži ljudi brže mogu voziti sa širokim gumama nego sa uskim. Na kraju krajeva – kramponi ili ne, odlučite sami !
2. Sedište
Često ljudi zanemare važnost ovog dela bicikla. I to ih skupo košta već na prvoj ozbiljnoj vožnji, pa posle tri dana ne možete da sednete ni na fotelju. Znajte da ne postoji udobno sedište, i ne tražite ga. Udobnost se stiče satima provedenim na biciklu. Vremenom će vaši mišići leđa i nogu ojačati, pa će vam se težina prenositi na pedale a ne na zadnjicu. Tog trenutka će vam sedište postati udobno, a potražite u lokalnoj radnji ili u servsu biciklističke gaće na kojima je ušiven antibakterijski sunđer, tamo gde već treba. Vrede svaki dinar 🙂
1. Izgled
Zvuči romantično ili nekome bolesno, ali kada nađete bicikl koji je idealan za vas, znaćete. Ljubav na prvi pogled u ovom slučaju jeste najvažnija, ako ste obratili pažnju na sve gore navedene detalje. Uživajte!
wikipedia.org
Nosilac Karađorđeve zvezde, koju je dobio zbog učešća u borbama na Kajmakčalanu u Prvom svetskom ratu. Tokom Aprilskog rata boravio je u oblasti oko Skoplja, nakon čijeg pada se povlači preko Niša i skriva u reonu Toplice. Na leto 1941. godine, stavlja se pod komandu Dragoslava Mihajlovića i dobija zadatak da organizuje odrede na prostoru Trstenika i Vrnjačke Banje, a, kako se istakao kao vrhunski organizator, već par meseci kasnije dobija pod svoju komandu prostor cele Srbije. U leto 1943. okupatori su u dve odvojene akcije pokušali da zarobe i njega i njegov štab, ali bezuspešno. Godine 1944. je kao Mihajlovićev izaslanik učestvovao u pregovorima sa Ljotićem oko formiranja jedinstvenog fronta protiv komunista, ali, pošto do dogovora nije došlo, dolazi u Mihajlovićev štab i sa njim ostaje do kraja. Poginuo je u bici na Zelengori 13. maja 1945. godine. Ostalo je zabeleženo da je sahrana obavljena uz sve vojne počasti dok je borba još trajala.
9. Dragoslav Miletić – Račić i Jezdimir Dangić
krstarica.com
Dragoslav Miletić – Račić i Jezdimir Dangić su posle sloma Vojske Kraljevine Jugoslavije, kao pripadnici Ravnogorskog pokreta, držali oblasti sa obe strane reke Drine. Račić se pod Mihajlovićevu komandu stavio posle svog povlačenja iz Slovenije. Kao osnovne zadatke dobio je organizaciju odreda u Podrinju i pomaganje Dangiću u Bosni. Major Dangić je komandovao Jugoslovenskom vojskom u otadžbini na prostoru istočne Bosne sve do aprila 1942. godine. Dangić je ratovao protiv ustaša i Nemaca, sa promenljivim uspehom. Njegovi ustanici su preživeli dve ofanzive protiv njih, nakon čega su ugovoreni pregovori sa Nedićem kao posrednikom. Kako su se Hrvati usprotivili bilo kakvom primirju i podeli teritorije NDH, usledila je i treća ofanziva protiv Dangića, u kojoj je on zarobljen i poslat u logor u Poljskoj. Kasnije ga je Crvena armija isporučila komunističkoj vlasti FNRJ, koja ga je i streljala 1947. u Sarajevu. Račić je sa druge strane Drine u Srbiji, za to vreme, obnavljao svoje jedinice i oformio Cerski korpus. U leto 1943. godine, tada već major po činu, Račić učestvuje u četničkoj ofanzivi ka primorju, gde se očekivalo savezničko iskrcavanja. Oslobodio je Bajinu Baštu i Višegrad, a na Sokolcu se sukobio i sa Nemcima i sa partizanima. U proleće 1944. predvodio je gonjenje partizana ka Goču i Kopaoniku i sa promenljivom srećom branio im prolaz ka Šumadiji. Krajem 1944. i 1945. godine, Račić se povlačio kroz Bosnu, odakle je planirao upad u Srbiju i dizanje ustanka protiv komunista. Posle Sutjeske, prešao je Drinu i došao u selo Savkoviće, gde ga otkrila jedna partizanska jedinica i posle kraće borbe likvidirala. Grob mu ni danas nije poznat.
8. Pop Momčilo Đujić
youtube.com
Sveštenik koji je u julu 1941. predvodio ustanak srpskog naroda protiv NDH, kao odgovor na ustaške zločine na području tromeđe Like, Bosne i Dalmacije, i osnovao Dinarsku četničku diviziju, koja se već 1942. i formalno stvalja pod komandu Draže Mihajlovića. Zbog udaljenosti od vrhovne komande i slabih komunikacija, često je dolazilo do razilaženja u mišljenjima, pa i međusobnih sukoba među četničkim prvacima. Đujić nije bio za borbu protiv Italijana, sa kojima nije imao većih problema, već samo protiv ustaša, koje su činile svakojaka zlodela po toj oblasti. Zzbog takvog stava rano dolazi u sukob sa komunistima i protiv njih se bori jednakom žestinom kao protiv Hrvata. Đujićev jedini cilj tih dana jeste bio da sačuva srpski narod od bespotrebnog stradanja do trenutka koji bude povoljan za opšti ustanak. Dagoljub Mihajlović, pa i sam kralj, imali su razumevanja za tešku situaciju u kojoj se Dinarska divizija nalazila, te Đujiću miran život sa Italijanima nisu zamerali, a više puta su pohvalili njegove uspehe u borbi protiv ustaša i komunista. Padom Italije 1943. godine, Nemci u Dalmaciju šalju dodatne snage i tako Đujiću još više komplikuju situaciju. Đujić u izvesnoj meri saradnju sa Italijanima zamenjuje saradnjom sa Nemcima, u cilju nastavka borbe protiv komunista i ustaša. Kako se partizanska snaga u Bosni povećavala, Đujić planira povlačenje ka Sloveniji, u čemu mu dosta, političkim uticajem kod Nemaca, pomaže Dimitrije Ljotić (o Ljotiću, Nediću, Pećancu i drugim oficirima koji nisu bili pod komandom Dragoljuba Mihajovića ćemo pisati drugom prilikom). U Italiju se sa svojim borcima povukao tek 1945. godine. Tamo su ih saveznici razoružali. Nastanio se u okolini Čikaga, i bio je vođa četničke emigracije sve do svoje smrti, 1999. godine.
7. Pavle Đurišić – Vojvoda durmitorski
Aprilski rat ga zatiče u okolini Plava, odakle napadom prelazi albansku granicu i stupa u borbu protiv Italijana. Brza kapitulacija Kraljevine Jugoslavije nije ga oterala u zarobljeništvo već u ilegalu, u kojoj je čekao šansu za novi ustanak. Pre ustanka imao je kontakte i sa komunistima, ali se od njih iz više razloga brzo razišao, te je u Trinaestojulskom ustanku učestvovao sa svojim snagama. Veliki uspeh Đurišićevih boraca bio je oslobađanje Berana 18. jula. Posle slamanja ustanka, povlači se u planinu, gde osniva svoj Gorski štab. Već u novembru 1941. na Goliji se sreće sa Mihajlovićem i stavlja se pod njegovu komandu. Kada su se tokom 1942. partizanske jedinice povukle u Crnu Goru, dolazi do čestih i velikih sukoba sa njima. Godine 1943. oslobađa Kolašin, i tu smešta svoj štab. Zbog sve većih sukoba sa komunistima, sklapa pakt o nenapadanju sa italijanskom komandom. Učestvovao je u borbama na Neretvi i nešto kasnije u krvavim borbama za Nevesinje, gde ga partizanski odredi teraju na povlačenje. Posle pada Italije, nemačka vojska 1943. ulazi u Crnu Goru i kreće da uništava četnike. Napadom na Kolašin, zarobljavaju Đurišića i manji deo njegovih boraca. Đurišić je prvo prebačen u Berlin, u kom je mučen i pokazivan kao jedan od Mihajlovićevih komandanata, da bi potom bio prebačen u logor u Poljskoj. Odatle uspeva da pobegne i kroz Mađarsku se probija ka Srbiji. Opet biva otkriven i uhapšen, i tek se na Nedićevu molbu pušta na slobodu. Nedić i Ljotić pokušavaju da ga uvuku u formiranje Srpskog dobrovoljačkog korpusa, što on koristi kako bi se domogao Crne gore i kontakta sa generalom Mihajlovićem. Tokom 1944. godine, sa albanskim prvacima dogovara stvaranje slobodne teritorije na primorju, gde bi se iskrcali kralj i saveznici, ali i obezbedio pravac odstupanja ka Grčkoj. Ipak, na poziv Mihajlovića se sa svojim borcima upućuje ka Bosni, njemu u susret. Tu dolazi do razilaženja Mihajlovića i Đurišića, koji kreće ka Kozari. Izdajom od strane Sekule Drljevića, Đurišić pada u obruč okruzen i ustašama i partizanima. Ugovara nove pregovore sa Drljevićem u Staroj Gradiški, gde ga ustaše zarobljavaju. Likvidiran je u logoru Jasenovcu 1945. godine.
6. Radomir Petrović – Kent
pogledi.rs
U Aprilskom ratu je bio u jedinici pod komandom generala Draškića, na Kalni, gde mu je bio ratni raspored. General Draškić poslao je potporučnika Petrovića da odnese važan izveštaj generalu Cukavcu, u Niš, gde su ga Nemci zarobili. Međutim, Petrović uspeo je da iskoristi nesmotrenost Nemaca i da im pobegne, pridružio se ponovo Jugoslovenskoj vojsci u Sokobanji, obavestivši komandu da su Nemci već u Nišu. General Milovanović ga je, sa ratnim materijalom, 16. aprila 1941. godine poslao na front u Bovanskoj klisuri, tu je učestvovao u borbi protiv Nemaca, nanevši im poraz. Petrović je počeo da organizuje seljake da skupljaju oružje i municiju koje su ostavili vojnici pri povlačenju, i ubrzo započinje gerilu, najpre samostalno, a od juna 1941. godine u okviru pokreta sa Ravne gore, kome se priključuje sa svojim Ozrenskim četničkim odredom. Petrovićev odred je sredinom 1942. godine prerastao u brigadu i preuzeo je komandu nad Boljevačkom brigadom, sa kojom učestvuje u borbama protiv Bugara i Nemaca. Početkom 1944. godine, nemačka protivvazdušna odbrana uspela je da obori dva borbena aviona u oblasti Borskih rudnika. Svih 30 američkih avijatičara uspelo je bezbedno da se spusti padobranima na teritoriju Boljevačke brigade. Do avgusta 1944. godine, Kent je uspeo da organizuje prebacivanje američkih avijatičara u zapadnu Srbiju, odakle su poslati u Italiju sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, tokom operacije Vazdušni most. Tokom jula 1944. godine, 23. Partizanska divizija se vratila u istočnu Srbiju i vođene su krvave borbe između četnika i partizana, Petrović biva ranjen i prebačen na lečenje u Beograd, a zatim kanalom za ranjenike odlazi u emigraciju. Umro je u Ženevi 2006. godine.
5. Zaharije Ostojić
krstarica.com
Kao bliski saradnik Bore Mirkovića, učestvovao je u puču 27. marta 1941. godine. Lično je ispratio kneza Pavla u Grčku posle puča, da bi se podmornicom vratio u Jugoslaviju i iste godine pridružio Dragoljubu Mihajloviću kao načelnik Operativnog odseka. U avgustu 1942. pokrenuo kontranapad protiv ustaša koji su se vraćali u Foču. Tokom 1942. godine je rukovodio svim većim operacijama protiv partizanskih jedinica u predelu Raške i Crne gore. Tokom 1943. godine i bitke na Neretvi, imao je velikih problema zbog razjedinjenosti četničkih komandira, te svoj plan za uništavanje partizana i oslobađanje obale za iskrcavanje saveznika nije uspeo da sprovede. Do 1944. je unapređen u komandanta istočne Bosne, odakle je pokušavao da organizuje dalju borbu, ali je, posle proglasa kralja Petra da se svi borci stave pod komandu Tita, Mihajlovića izvestio da u jedinicama nastaje rasulo. Pokušao je da izdejstvuje predaju četnika saveznicima u Italiji, u čemu nije uspeo. Nakon susreta sa Đurišićem, Mihajlovićem i ostalim četničkim vođama u Bosni, napušta Mihajlovića i sa Đurišićem se povlači ka Italiji. Zajedno sa Đurišićem je zarobljen i pogubljen u Jasenovcu.
4. Dragutin Keserović
facebook.com
Ranjen je u Aprilskom ratu prilikom pružanja otpora upadu Bugara na istoku zemlje. Izbegavši zarobljeništvo, pristupa četničkoj organizaciji Koste Pećanca i dobija zadatak da organizuje oblast Župe i Kruševca. U jesen 1941. stupa u kontakt sa Mihajlovićem, koji naređuje opšti ustanak. Keserović napada Kruševac, a zatim se pridružuje opsadi Kraljeva, gde se stavlja pod Mihajlovićevu komandu. Posle propasti ustanka, dobija zadatak da organizuje kopaonički kraj, gde stupa u borbe sa Nemcima, Bugarima, partizanima i ljotićevcima. Tokom 1942. godine, protiv njega i njegovih ljudi bezuspešno je pokrenuta nemačka ofanziva na području Kopaonika. Posle Neretve, usiljenim maršem preko Peštera pritiče Mihajloviću u pomoć i kreće probijanje na sever, nakon čega se vraća na Kopaonik. Tokom 1943. godine je porazio ljotićevce i Bugare, a zatim i izbegao zarobljavanje od strane Nemaca koji su im pritekli u pomoć. Kako je rat odmicao, a komunisti napredovali, 1944. godine se više borio protiv partizana nego protiv Nemaca. Pred ulazak Crvene armije u Srbiju, pokušao je da se stavi na stranu saveznika učešćem u oslobađanju Kruševca, ali su Rusi bez obzira na to krenuli sa hapšenjem četnika odmah po ulasku u grad. Keserović uspeva da pobegne i sa svojim borcima, uz stalne borbe sa ustašama i partizanima, kreće ka Bosni, gde se sastaje sa ostatkom Mihajlovićevih snaga. Uhapšen je prilikom pokušaja četnika da pređu Drinu iz Bosne i u Srbiji podignu ustanak protiv komunista. Sproveden je u Beograd i streljan avgusta 1945. godine, na još nepoznatoj lokaciji.
3. Velimir Velja Piletić
gradjanin.rs
U Aprilskom ratu je bio načelnik Štaba Dunavske divizione oblasti, kojoj je pripadao i Beograd. Prilikom povlačenja vojske iz prestonice, Piletić je dobio zadatak da sruši mostove i spali zalihe sena, što i čini. Nakon kapitulacije je krenuo ka Beranu, ali se usled njegovog pada vratio u Beograd, gde se u prvi mah od Nemaca krio u bolnici. Nakon što je odbio predlog komunista da im se pridruži, vrbovali su ga i ljotićevci i nedićevci, ali je Piletić prihvatio samo poziv Dragoljuba Mihajlovića, videvši u njemu legitimnog predstavnika vojske Kraljevine Jugoslavije. Dobio je zadatak da organizuje istočnu Srbiju, u koju do tada nije zalazio, te je zadatak samim tim bio teži. Za sredšte svojih akcija odabrao je Homoljske planine, koje su tada bile pune raznih vojski. Pored pećančevih četnika, na planinama su se nalazili i komunisti pod vođstvom Veljka Dugoševića, sa kojim je Piletić pokušao sa ostvari saradnju, ali bezuspešno. Ubrzo je došlo i do sukoba, kada su komunisti napali mesta koja su Piletićevi borci oslobodili. Najveći je bio u Petrovcu na Mlavi, posle čega se otvoreno stupa u neprijateljstvo sa partizanima. U borbama oko Žagubice potukao je partizane, a mnoge i zarobio. Piletić ih pušta na slobodu, govoreći da po svaku cenu treba izbeći građanski rat. Taj postupak mu je doneo veliku popularnost u narodu. Tokom 1942. godine je preživeo veliku nemačku ofanzivu na njegove odrede. Iste godine, komunisti su videli svoju priliku i pokrenuli opšti napad na Piletića i njegove borce. U kontranapadu je došlo do potpunog uništenja partizanskih četa na tom području, te je gotovo čitava istočna Srbija bila pod komandom Piletića. Tokom cele 1943. godine se sukobljavao sa bugarskim odredima na tom prostoru, da bi 1944. dobio naređenje od Mihajlovića da pređe u Rumuniju i stupi u kontakt sa Crvenom armijom. To je i uradio. Oko tog postupka mnogo se pričalo i lagalo, pominjana je i izdaja. Kod Piletića tim pričama nema mesta. I na bojištu i van njega bio je čestit čovek, sam Mihajlović je na svom suđenju nekoliko puta rekao da se Piletiću ne može pripisati nijedan zločin. Nakon njegovog prelaska u Rumuniju i stupanja u kontakt sa Crvenom armijom, Piletić sa svojom pratnjom biva uhapšen. Koliko je to doprinelo bržoj propasti četnika u istočnoj Srbiji, toliko je možda samom Piletiću spasilo glavu. On nije predat komunistima u Jugoslaviji niti je pogubljen. Posle rata je bio istaknuti politički disident, i umro je 1972. u Francuskoj.
2. Nikola Kalabić
pogledi.rs
Najintrigantnija ličnost četničkog pokreta. Nakon kapitulacije, Kalabić se pridružuje Kosti Pećancu, ali njega napušta zbog saradnju sa Nedićem. Na leto 1941. se stavlja pod komandu Mihajlovića na Ravnoj gori, gde će imati važnu ulogu pri organizovanju Dražinog bega od okupatora i premeštanje u Rašku. Kako pred kraj 1941. dolazi do razlaza sa komunistima, Kalabićev odred stupa u otvorene sukobe sa partizanima tokom čitave 1942. godine. U to vreme, Kalabić je već komandant Gorske garde koja operiše na području Oplenca i Orašca. Sama disciplina Gorske garde je bila diskutabilna, ali je Kalabić u njoj imao ostatke raznih ranije raspuštenih četa, te je pitanje koliko je uspevao da u svakom trenutku drži svoje borce pod komandom. To je naročito došlo do izražaja krajem 1943. godine, prilikom inspekcije saveznika. Iako je ta 1943. prošla bez ozbiljnijih sukoba sa okupatorom, sve se drastično menja 1944, kada u martu Nemci sprovode ofanzivu protiv Kalabića i njegovih boraca. Sve do avgusta 1944. učestvuje u svim sukobima protiv partizana u Srbiji, braneći i sam prilaz Crnoj Gori. Posle poraza na Jelovoj Gori, povlači se ka Beogradu i dolazi do osetljivije saradnje sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom i samim okupatorom. U Bosnu se povukao preko preko Sjenice, i bio u grupi onih oficira koji su Mihajlovića nagovarali da krene na zapad, ali je ipoak ostao uz njega kada je ovaj to odbio i odlučio da ode u Srbiju i podigne ustanak protiv komunista. Tokom 1945. godine, proboj ka Srbiji odneo je glavninu Kalabićevih boraca, sin od 15 godina mu je streljan od strane partizana, a veći deo porodice uhapšen. Uhapšen je i sam, januara 1946. u Beogradu, u koji ga je namamila OZNA. Datum Kalabićeve smrti, i njegovo učešće ili neučešće u hapšenju Dragoljuba Mihajlovića, ostavljamo istoriji i istoričarima da utvrde.
1. Zvonimir Vučković – Vojvoda takovski
telegraf.rs
Zvonimir Vučković, zvani Feliks, bio je jedan od najbližih oficira Dragoljuba Mihajlovića. U martu 1941. godine, na sam nagoveštaj da će Kraljevina Jugoslovija pristupiti silama Osovine, kreće put Grčke kako bi se tamo kao dobrovoljac borio protiv Italije. U zemlju se vraća nakon demonstracija 27. marta, u Beograd stiže nakon bombardovanja, i zatiče užas i rasulo. Izbegavši zarobljavanje, u julu stiže na Ravnu goru i stavlja se pod komandu Dragoljuba Mihajlovića. Godine 1941. vodi udruženi partizansko-četnički napad i oslobađa Gornji Milanovac, a napada Čačak, Rudnik i okolna mesta. U znak odmazde za ove akcije, 21. oktobra 1941. godine, okupator vrši ratni zločin i u Kragujevcu strelja 7.800 civila (broj žrtava uzet iz zvanične statistike). Krajem 1941. dolazi do razilaženja sa partizanima i, iako nevoljno, Vučković stupa u neprijateljstvo i sa njihovim odredima. Tokom 1942. godine, kada Draža prelazi u Crnu Goru, Vučković ostaje u Srbiji, te je pitanje koliko je bio upoznat sa sadejstvom četnika i okupatora protiv komunista na Neretvi 1943. godine. Zbog velikog ugleda koji je Vučković imao u Srbiji, Mihailović upravo njemu prepušta organizaciju zbora narodnih predstavnika iz cele zemlje koji se održao u selu Ba, na Svetog Savu 1944. godine. Pred kraj rata leti za Italiju kako bi bio Mihajlovićeva veza sa saveznicima, ali ga tu zatiče okončanje rata. Prelazi u Francusku, a zatim u Ameriku, u kojoj živi sve od 2004. godine. Umro je 21. decembra, na dan kada je Narodna skupština Republike Srbije usvojila zakon o izjednačavanju prava partizana i ravnogorskog pokreta.
Sjajan tekst, realan i urnebesno duhovit. :) Osim liste, mada je i ona duhovita, ali moja bi izgledala ovako: 3,…
Valjevsko pivo u samom vrhu danas, sve ostalo je cista hemudza i reklama a kvalitet nula
Ja vas samo pozdravljam i ovo mi se Svidja
Zna li neko kako se zvala kafana/restoran koji je srušen(a) a na kome mestu je sada Tržni centar Futura na…
Фотографија код прилога о Жани Меркус није њена. Особа на слици је Ребека Вест.