10 NATO zločina tokom bombardovanja SRJ 1999. godine

Mnogo se zločina zbilo te godine. Ratove započnu političari, vode ih generali ali najčešće strada nedužan svet. Bilo – ne ponovilo se!

nato-agresija

10. Kasetne bombe

Upotreba kasetnih bombi bila je suprotna Pravilniku o zakonima i običajima rata i te 1999. godine, ali su one svejedno padale sa neba po celoj teritoriji SRJ. Mnoge kasetne bombe odnosile su i odnose živote širom zemlje godinama posle završetka agresije, ali o tome se ćuti. Nije nam u interesu da to zovemo agresijom, zvaćemo je ratom. Kasetnih bombi nije bilo, ljudi su verovatno pomrli od žutice… Tako se i 9. maj na ovim prostorima više ne spominje kao Dan pobede nad Nemačkom, već kao Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Nekima je novac mnogo bitniji od obraza.

9. Osiromašeni uranijum

NATO je priznao da je izručio 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Koliko god da ih je bilo, naša zemlja je zatrovana zauvek, jer zvanično vreme poluraspada U238 je 4,5 milijardi godina! Dokazano je da je osiromašeni uranijum kancerogen. Ali iako se Srbija suočava sa tihom epidemijom malignih bolesti, niko za to zvanično u ovom trenutku ne može da okrivi NATO i o tome se ne priča. Iako nema studija koje bi povezale porast obolelih od raka sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom, onkološka statistika, međutim, neosporno pokazuje da su u Srbiji u porastu i učestalost obolevanja, i smrtnost od svih malignih tumora, osim raka želuca. One koje Milosrdni anđeo (ironiji nema kraja) nije ubio u direktnom napadu, polako uklanja zatrovanost vode,vazduha i zemlje….

8. Novosadski mostovi

Stariji ljudi kažu da su ih vazda učili da se čovek Bogu može umiliti kroz tri građevine : crkvu, česmu ili most. Srpska Atina, Novi Sad te 1999. godine imao je tri prelepa mosta preko Dunava. Njima je Vojvodina bila povezana sa ostatkom zemlje. Kad je agresija počela, poučeni iskustvom iz ranijih zločina NATO alijanse, građani su svakoga trena gledali na te mostove. Neko je rekao da su to legitimni vojni ciljevi. Neko je rekao da je legitimno rušiti veze između ljudi. Pa se to tako i desilo – ’’legitimno’’. Prvi se na udaru našao Varadinski most koji je sa nekoliko projektila srušen 1. aprila 1999. Nedugo zatim , već 3. aprila bombardovan je i srušen Most Slobode koji je povezivao Novi Sad i Sremsku Kamenicu, a poslednji preostali most , Žeželjev most, teško je oštećen u granatiranju 6. aprila da bi 23. aprila u novom napadu bio potpuno razoren. Grad poznat po svojim mostovima ostao je bez njih, odsečen od ostatka zemlje. Dugo se pričalo, da je iz nama nepoznatih razloga, tadašnji predsednik Francuske, Žak Širak, lično insistirao da se mostovi u Beogradu ne ruše u napadima.

7. Kineska ambasada

Bombardovanje ambasade Kine u Beogradu jedan je od najzagonetnijih događaja  te 1999. godine.  Uništenje ambasade Narodne Republike Kine tokom bombardovanja Beograda dugo je bila jedna od glavnih prepreka u normalizovanju odnosa između Pekinga i Vašingtona. Reč je o slučaju koji se dogodio 7. maja 1999. za vreme intenzivnog bombardovanja Beograda. NATO je na čelu sa SAD planirao da bombardovanjem potpuno uništi sistem komande i snabdevanja Vojske Jugoslavije. Jedna krstareća raketa tipa BGM-109 Tomahavk, lansirana sa bombardera B-2, umesto vojnog objekta pogodila je — ambasadu Kine. U ambasadi su se u tom trenutku nalazili novinar agencije “Sinhua” Šao Junhuan, novinar časopisa “Ženmin žibao” Sin Sing i njegova žena Đi Đing. Svi su poginuli. Bombardovanje diplomatskog predstavnišva treće zemlje je protivno svakom običaju i zakonu ratovanja ali, avaj, protivno je i bombardovanje bez rezolucije UN-a. Mnogo je teorija zavere na ovu temu ispričano, mi ne želimo da ulazimo u te vode, ovde ćemo se zadržati isključivo na zločinu.

6. Masakr u Varvarinu

NATO avioni su 30. 05. 1999. godine kod Varvarina s četiri projektila, ispaljena za manje od pet minuta, srušili most preko Velike Morave i ubili 11 civila, među kojima i Sanju Milenković (16), jednog od najtalentovanijih mladih matematičara u svetu. Napad je otpočeo u 13.25 časova, pri vedrom vremenu, a toga dana je SPC praznovala Duhove ili Svetu trojicu, pa je most zbog prazničnog i pijačnog dana u Varvarinu bio pun ljudi. U istom napadu ubijen je i protojerej stavrofor Milivoj Ćirić, nezvanično prva žrtva NATO agresije među sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. On je usmrćen na pragu obližnjeg hrama Uspenja Presvete Bogorodice. Džejmi Šej je ispred NATO-a ovaj zločin nazvao „legitimnom vojnom akcijom“ a civilne žrtve „kolateralnom štetom“. Tu frazu bez imalo smisla slušali smo često tih dana.

5. Bombardovan autobus kod Lužana

Prvog maja 1999. godine , NATO avijacija granatirala je u 13 časova autobus „Niš-ekspresa’’ koji se kretao iz Niša preko Podujeva ka Prištini. Autobus je od granate koja ga je pogodila prepolovljen. Očevici su na samom mostu i oko njega mogli da vide veliki broj ugljenisanih i masakriranih tela. Nikada nije utvrđen tačan broj žrtava jer se prilikom granatiranja mašinica za izdavanje karata potpuno istopila, ali se pretpostavlja da ih je bilo oko 70, mahom žena i dece. Prilikom napada poginuo je i vozač Vukadin Jelić (dobrovoljno se prijavio za rad tog dana). Već u 13:50 NATO alijansa se još jednom obrušila na okolinu Lužana i tom prilikom pogodila ambulantno vozilo koje je došlo da pomogne unesrećenim putnicima iz autobusa. Taj događaj, zvaničnici su komentarisali kao „nezgodu koja se slučajno dogodila u nameri da se spreči snabdevanje srpskih vojnih snaga koje su operisale u unutrašnjosti Kosova i Metohije“. Napominjemo da je autobus bio jarko crvene boje, a ambulantno vozilo bele boje sa crvenim krstom na sebi.

4. Bombardovan voz u Grdeličkoj klisuri

Putnički voz broj 393 gađan je iz aviona 12. aprila 1999. godine (na drugi dan Uskrsa) dok je prelazio preko mosta i pretpostavlja se da je u napadu poginulo najmanje 15 civila. U moru drugih zločina počinjenih u tom periodu, ovo je još jedan koji ne sme da se zaboravi. Dva projektila pogodila su međunarodni voz dok je prelazio preko mosta u Grdeličkoj klisuri. U prvi mah, kada su eksplozije zatresle okolne kuće, narod je znao da je meta bio železnički most, ali ono što niko nije mogao da pretpostavi jeste da se u tom trenutku na mostu nalazio voz. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu, i prva kola gurnula napred nekih stotinak metara. Deset sekundi kasnije, drugi projektil srušio je drumski most. Treća je pala na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most. Treba li reći da su se zločinci opet pravdali „greškom“ i „kratkim vremenom za reagovanje“?

3. Bombardovanje Aleksinca

Tog dana, 5. aprila 1999, samo u jednom naletu NATO aviona, srušeno je više od 700 stambenih objekata u širem centru grada. U srpskoj „Hirošimi“, kako je svet nazvao Aleksinac posle katastrofe koju je tad doživeo, samo te noći poginulo je 12, a teško povređeno preko 40 građana. Pod bombama i raketama NATO-a u prah i pepeo pretvoreno je 35 porodičnih kuća i 125 stanova, uništeni su Konfekcija „Morava“, „Betonjerka’’, autobuska stanica… Sedam razornih projektila bačeno je na grad u kome nije bilo vojnih objekata . Neko je rekao „greška“, mi kažemo zločin!

2. Granatiranje RTS-a

23. aprila 1999. godine, u 2:06 časova desilo se granatiranje zgrade RTS-a. Mesec dana nakon početka agresije NATO-a na jednu suverenu državu, bez odobrenja UN-a, bombe su pale na na zgradu državnog medija u Abardarevoj ulici. Novinari RTS-a su tih dana radili po ceo dan i noć tako da je i u to vreme noći zgrada bila puna novinara. U tom granatiranju život je izgubilo 16 radnika RTS-a a još mnogi su povređeni.. Za taj ratni zločin do sada je jedino odgovarao tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je izdržao kaznu zatvora od 10 godina, jer nije preduzeo mere da se zaposleni RTS-a zaštite i evakuišu posle pretnji da će zgrada biti bombardovana. Čelnici NATO-a tvrdili su da je napad bio opravdan iznoseći kontradiktorna objašnjenja. Specijalna komisija Haškog tribunala, koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu u Hagu da pokrene krivični postupak. Da li je u zgradi bilo vojnih lica u tom trenutku, zašto novinari nisu danima pre napada evakuisani i još mnoga druga pitanja ostavljamo drugima, mi se zadržavamo na zločinu i njegovim žrtvama u čiji znak sećanja je podignut spomenik „Zašto?“ u Tašmajdanskom parku.

1. Milica Rakić

Svake godine u ovo doba , ime ove nesrećne devojčice se spominje češće nego inače. Svi mi bismo najviše voleli da nikada nismo saznali ko je ona ali nažalost jesmo. Mala Milica Rakić (3) poginula je 17. aprila 1999. godine u Batajnici tokom NATO bombardovanja kada je geler od rasprskavajuće bombe uleteo u kupatilo i pogodio devojčicu u glavu dok je sedela na noši. Zvuči neverovatno , ali desilo se. Zbog tragičnog načina na koji je stradala Milica je ostala simbol svih nevinih žrtava tog ludila koje je pogodilo našu zemlju 1999. godine. Spomenik u Tašmajdanskom parku „Bili smo deca“ u svom sastavu ima i bistu ove nesrećne devojčice. Freska male Milice nalazi se u manastiru Tvrdoš kod Trebinja, tačnije u manastirskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u jednom medaljonu, slikana zajedno s ostalim mučenicima i mučenicama. Na fresci piše: „Sv. n. muc. od NATO. Milica dete“.

Zabranjeno preuzimanje i kopiranje sadržaja bez dozvole autora.
Kontakirajte nas na office@zabaviste.com ako želite da postavite naš text na vašem sajtu.

Ako želite još ovakvih textova - podržite naš rad.

zabavistance

Autori B.B. & D.U.

5 Responses

  1. stojko says:

    Covece… jako sam tuzan sada…

  2. uzas!!! says:

    “Monika, stisni zube!!!”

  3. p.zrnov says:

    Žak Širak je insistirao da se mostovi u Beogradu ne ruše zato što su bili osigurani kod francuskih osiguravajućih društava.

Leave a Reply

Your email address will not be published.