Autobiografija: Prva i poslednja pesma – Branislav Nušić

Napisao sam svega dve pesme u životu i sa obema sam toliko stradao da sam se zarekao čak i da ne čitam više stihove, a kamoli još i da ih pišem. O, koliko me...

Napisao sam svega dve pesme u životu i sa obema sam toliko stradao da sam se zarekao čak i da ne čitam više stihove, a kamoli još i da ih pišem. O, koliko me je puta gonilo i golicalo nešto u duši, koliko puta me je dražila inspiracija, koliko puta mamila kakva prilika, ali sam se uvek junački uzdržavao.

Zar može, na primer, biti uzvišeni je inspiracije do kad vam kakva gospođa, sanjalačka pogleda i topla osmeha, podnese svoju lepo ukoričenu “spomenicu”, na kojoj zlatnim slovima piše:

“Poesie”, a koja predstavlja tako raskošnu kolekciju ljudskih gluposti. Ah, ta knjižica, koja je ispunjena sa bezbroj lepih želja i nakaznih stihova, u kojoj kipte “ah” i “oh”, i u kojoj se ritmovi tako milozvučno slikuju na reči: mojim – tvojim, neću – sreću i rujna – bujna.

Koliko sam puta bio već i zamočio pero u mastilo, pa se ipak uzdržao.

– Ali zapišite, molim vas, zapišite makar jedan stih! – šapću vam njena usta “rujna”.

Ja ponovo umačem pero u mastilo i ponova se uzdržavani.

– Molim! – ponavlja ona.

– Izvinite, ali ja sam na dijeti! – pravdam se.

I odista, to je bila jedna vrsta dijete koju sam ja izdržavao.

Doduše, ja nisam odlazio lekaru da mu isplazim jezik i da mu se požalim na rđavo varenje, jer bi mi on u tom slučaju najpre prepisao da ne čitam stihove naših poeta; već sam izdržavao sasvim suprotnu dijetu, – nisam pisao stihove, što je neobično dobro činilo i meni i mojim čitaocima.

Napisao sam svega dve pesme u životu, i obe su mi toliko škodile da sam morao pribeći merama koje bi me okrepile i oporavile. Moja prva pesma bila je uvreda jedne žene, a moja poslednja pesma bila je uvreda jednoga kralja, a kad se uzme u obzir da su kraljevi i žene najosetljivija i najosvetljivija stvorenja, onda već možete misliti kako sam prošao. Moj jedan drug, koji je također napisao svega dve pesme u životu, mnogo je bolje prošao, ali je on prvom pesmom čestitao sedamdesetgodišnji rođendan jednoj svojoj vrlo bogatoj tetki i poželeo joj je još “mnogo, mnogo leta”, a drugom pesmom čestitao je jednome ministru naimenovanje, završavajući stihove sa: “Takvi sinci ponos su roda svoga”. Taj moj drug nije morao izdržavati nikakvu dijetu, već je uspešno nastavio pisanje stihova, te eno ga i danas još piše stihove za nadgrobne spomenike i natpise na opštinskim slavolucima prilikom velikih svečanosti.

Prvu sam pesmu napisao još vrlo rano, još kad sam ponavljao prvi razred gimnazije.

Ja ne znam kako se kod mene javio taj nagon da pišem pesme.

Jedni vele da se to javi kod čoveka kao svrab, što kod mene nije bio slučaj, jer sam ja osetio svrab i češao sam se tek pošto sam napisao prvu pesmu i shvatio njene posledice. Drugi kažu da je poetski nagon jedna vrsta kijavice koja je vrlo prilepčiva. Možda, samo što kod obične kijavice kad kineš, a ti izvadiš maramicu i ubrišeš nos, a kad iskijaš rđavu pesmu, onda ti kritičari tako izbrišu nos, da ti kijanje nikada više i ne pada na um. A čuo sam da vele i to kako mladi poeta oseti u duši neko nadahnuće, otprilike kao što žena oseća začeće u četvrtom mesecu. Stvar se i dalje, izgleda, razvija kao i kod porodilje. Bremeni mladić počne osećati izvesne teškoće, gađenje, pa zatim i bolove, i najzad leže u postelju i porađa se.

Upoređenje bi moglo biti tačno s obzirom na pojedine pesme u našoj literaturi, pa ipak neće biti da tako postaju prve pesme.

Pisanje pesama se javlja kao kolektivna bolest čitavih razreda gimnazijskih, koji se na prvom mestu inspirišu onim stihovima koje su njihovi prethodnici napisali na zidovima skrivenijih odeljenja. O, kolika i kolika zbirka nežnih lirskih pesama, izdanih docnije u životu, ima svoj zametak u toj dalekoj, u toj prvoj inspiraciji. Taj se trag od pojedinih pesama u našoj literaturi čak i oseća. Pa onda te se mlade poete inspirišu takođe i sa korica starih knjiga, jer tradicionalni je običaj u našim školama, čim svršiš jedan razred, ti prodaješ knjige onima koji u taj razred stupaju, a ti kupuješ knjige od onih koji su stupili u stariji razred. A na koricama tih knjiga, pa često i na unutarnjim listovima, gde ima samo malo više mesta, leže dragoceni tragovi nekolikih generacija.

Ima tu stihova, ima mudrih izreka, ima aforizama i ima vrlo korisnih zapisa. Ima kraj pojedinih lekcija, iz kojih je nekoliko prethodnika, imalaca dotičnih knjiga, palo na ispitu, i vrlo korisnih opomena, sličnih onim tablicama na ulici koja je raskopana zbog kanalizacije, na kojima piše: “Pazi, ne idi levo!” Eto, tu leže prve inspiracije, koje zaraze ceo gimnazijski razred te propeva. Razume se ima ih koji se već kod prvog pokušaja zaustave, ima ih koji šaraju stihovima ne samo svoje no i tuđe knjige, a ima ih i koji se navrzu pa uporno nastave pisanje stihova i onda kad već svi ostali te zaludice napuste, te đaci dotičnoga proglase za pesnika svoga razreda. Ako ovaj u upornosti ustraje i dalje, on postaje pesnik dotične gimnazije, i onda već pušta dugu kosu, počne se aljkavo nositi, simulira rasejanost i tako postaje poeta sa svim kvalifikacijama.

Interesantno je ipak da se još kod tih prvih pojava gimnazijskog pevanja često naglašava kako pravac kome će dotični, ako ostane pesnik, pripadati, tako i sredina koja pesmu inspiriše.

Zar, recimo, ovaj stih, kojega se tako dobro sećam, ne ukazuje jasno i precizno kako na poetski pravac tako i na sredinu koja je mladoga poetu, moga tadanjega druga, inspirisala:

Volem i sutlijaš i kiselo mleko,
A volem i kiseo kupus sa slaninom.
Volem i rezance a i pitu s mesom.
Al’ najviše volem đuveč s govedinom.

Na unutražnjoj strani korica jedne latinske gramatike koja je po svoj prilici pripadala nekome popovskome sinu sa sela, sećam se da sam pročitao ovakav stih:

Gospode nebeski, koji vladaš svetom,
Milošću okrepi celu našu naciju,
I pomozi meni u nevolji teškoj
Da naučim treću konjugaciju.

Tako isto sećam se moga druga, sviračevog sina, koji je pred kraj školske godine često puta pevao:

Opa cupa, kolo igra,
Momak do devojke.
Opa cupa, ispit ide,
A ja imam dvojke.

Oni koji su ponavljali razred, obično su pevali guslarskim desetercem. Ne znam da li zato što se njime bolje izražava nacionalni bol. Tako je, na primer, onaj Živko, inače Užičanin, saznavši da mora ponavljati treći razred, ovako zacvileo:

Lele mene otsad pa doveka
Đe pogibo, za boga miloga,
Ni u boju niti na megdanu,
Nit od puške, niti ljuta noža,
Već od ruke profesora Luke,
Sa prokleta latinska jezika!

I ja sam svoju prvu pesmu napisao desetercem. Ne znam samo da li sam je zato napisao desetercem što sam ponavljao razred, ili sam ponavljao razred zato što sam napisao tu prvu pesmu.

I kao što se onaj što ga maločas navedoh inspirisao kuhinjom kao svojom sredinom, jer je verovatno gdegod posluživao; kao što se onaj popov sin inspirisao psalmima, a sviračev poskočicama, izvesno sam se i ja morao inspirisati ogovaranjem, kao sredinom u kojoj sam se kretao između mojih tetaka i strina. Moja prva pesma, koje se ja ne sećam dovoljno, rekonstruisana bi otprilike glasila:

Poranila gospođa Anica
U nedjelju prije jarka sunca,
Na kući je otvorila prozor,
Na prozor se mlada isturila,
Glavom šeta i levo i desno,
Očekuje Paju sekretara,
Jer će tuda u Načelstvo proći.

Pesma je napravila senzaciju, kao što je uostalom i red kad se jedan nov i mlad talenat javlja. Najviše su se u mojoi kući zgranuli i počeli uzvikivati: “Iju, iju, iju!” Ti uzvici nisu značili divljenje, već pre jednu preneraženost, kao kad bi, recimo, razbio veliko ogledalo u sali.

– Kako si mogao tako što napisati! – uzvikivale su sve tri tetke u jedan glas.
– Što da ne pišem kad je istina? – branio sam se ja.
– Iju, a otkud ti znaš da je to istina?
– Pa vi ste govorili.
– Ali, zaboga dete, ono što mi govorimo ne mora biti istina! – brani se srednja tetka.
– Iju, iju! Sad će još izići da smo mu mi kazali da napiše pesmu! – uzvikuje najstarija tetka, koja je inače u duši bila zadovoljna pesmom i koja će izvesno tu pesmu pustiti u cirkulaciju, starajući se da dopre i do ruku same gospođe Anice.

I, odista, pesma je doprla do gospođe Anice pre no što sam ja i slutio, i načinila čitav lom u dotle mirnoj apotekarovoj kući.

Gospođa je vriskala i valjala se po podu, čupala je kose, prevrnula je divan, razbila lampu, gađala je cipelom kućnog momka, ujela je apotekarskog pomoćnika i, najzad, ispila je čitav sifon sode da bi se otrovala. Apotekar je morao da se zakune pred ikonom svetoga Arhanđela Mihajla, svoje kućne slave, da će me kao mačku isprebijati.

Znajući da su apotekari uopšte krvožedni, a imajući pritom na umu da je gospodin Sima još i zakletvom na to vezan, ja sam morao uložiti sav trud i sve napore da izbegnem ove batine.

Zaobilazio sam ulice odlazeći u školu, preskakao plotove da bih izbio na drugu ulicu, provodio po čitave sate skriven na tavanu, i uopšte činio sve čime bi se mogao spasti nevidovne bede. Sedeći tako pogdekad satima na tavanu, razmišljao sam o zloj sudbini literata kod nas. Mesto da jednoga mladoga poetu okolina podrži i ohrabri, a ono, eto, ta ista okolina ga juri da ga bije. Zamislite, kada bi to bila opšta pojava, kada bi poete za svaku svoju pesmu morali izvlačiti batine! Verovatno bi u tom slučaju bilo vrlo malo pesama, ali ono što bi bilo, bar bi vredilo batina.

Kada je apotekar iscrpeo sve moguće načine da otkupi svoju zakletvu, kada je već počeo bio da postavlja i zasede, da se krije u razne kapije, da se iznenadno pojavljuje po ulicama koje nikako ne vode njegovoj kući, i kada je, najzad, uvideo da ja svaku njegovu poteru vešto izbegavam, da mu svaku zasedu pažljivo obilazim, rešio se on na druge i drukčije korake. Optužio me je direktoru gimnazije.

Izveli su me pred čitavo profesorsko veće, kao da sam u najmanju ruku spalio aleksandrijsku biblioteku. Svi ozbiljni, natmureni i brižno oborili glave, tako da sam ja dobio utisak kao da će me osuditi da budem živ spaljen na lomači, i već sam video masu sveta kako se skupila oko lomače, video sam moje tri tetke kako leže onesvešćene na zemlji, video sam Maricu, poštarevu ćerku, kako gorko plače, i video sam apotekara kako časti narod sirupom za pokoj duše moje.

Uze najpre reč direktor, obraćajući se ostaloj gospodi profesorima oko zelenog stola:

– Gospodo, u našoj se školi zacarila jedna ružna pojava, kojoj treba svim silama stati na put. Đaci su počeli da pišu stihove, i to ih pišu gde stignu, po knjigama, po školskim tablama i po zidovima.

Naročito su ispisani stihovima od vrha do dna zidovi u intimnim odeljenjima ove zgrade i ti su stihovi često bezobzirni. Eto, pre neki dan naredio sam famuluzu da izgrebe jedan stih koji se odnosio na vas, gospodine profesore, – obrati se direktor profesoru latinskog jezika – i u kome se odvratno govori o vašoj već poznatoj navici da popijete koju rakiju više no što vam dostojanstvu odgovara.

– A bove maiori discit arare minor! – gunđa u sebi latinac, hoteći kao da prebaci kolegama da su đački stihovi posledica njihovih ogovaranja.

– Pa onda, – nastavi direktor, – već sam ove godine dvaput krečio ta odeljenja zbog stihova koji se odnose na vas, gospodine katiheto, i na neku Rosu udovicu.

– To su oni iz trećeg razreda, da im… i – sasvim zaboravljajući da sam i ja prisutan sednici profesorskog veća, katiheta opsova kolektivnu majku trećem razredu gimnazije.

– Pa onda – nastavlja direktor i fiksira profesora zemljopisa – ne mogu da se setim, ali bilo je stihova i o drugoj gospodi nastavnicima…

– Ja ih se sećam – priskače profesor zemljopisa, osećajući šta je direktor hteo. – Bilo je, na primer, i ovakvih stihova:

Škola hladna k’o štenara.
Peći nikad tople nisu,
Mrznemo se na hemiji, istoriji, zemljopisu.
Mrznemo se isto tako i na matematiki,
A direktor školska drva šalje svojoj svastiki.

– Pre svega, to nije pravilno, moralo bi biti: matematici i svastici, jer slovo k pred i pretvara se u c, – objašnjava profesor srpskog jezika.
– A zatim, – dodaje gnevno direktor – nije ni istina, niti je uopšte bilo takvih stihova na zidu, no ste ih vi sami izmislili.
– Bilo je, i zbog tih stihova ste i naredili da se okreče ona odeljenja.
– Dabome, – dobacuje katiheta, – a ne zbog Rose udovice.

I nastaje jedna paklena gužva i podvikivanje, i lupanje pesnicom o sto, i jedva se na kraju krajeva setiše da sam i ja prisutan sednici i izguraše me iz kancelarije. Bura je i dalje trajala, kroz opštu larmu čule su se pogdekad reči: drva, Rosa, rakija, a po svemu sudeći, izgleda da je i onaj globus silazio sa direktorovog ormana i uzimao učešće u objašnjenjima. Najzad, kad se bura stišala, pozvan sam ja opet unutra, gde sam zatekao ozbiljna sva lica, kao da su do maločas raspravljali o nastavnim metodama.

Direktor opet poče:

– Gospodo, u našoj se školi zacarila jedna ružna pojava … – ali njegov uvod sad već nije bio dug, već je odmah prešao na samu stvar – … I pred nama je, evo, jedan od tih što piskaraju pesme, a koji je inače, prema školskom dnevniku, vrlo traljav, ili, bolje reći, rđav đak.

Svi profesori digoše glave, pogledaše me i svima im se razvukoše usne, kao da bi hteli reći: “Jest, znam ga, i kod mene je rđav đak”

– Jesi li ti napisao ovu pesmu? – otpoče isleđenje direktor i pokaza parče hartije, koje mu je verovatno apotekar dao.

U meni se toga trenutka pojavi očajna borba između dva bića, čoveka i poete. Čovek me uze savetovati da se prosto odričem pesme, da kažem da nije moja, već sam je od drugog čuo, recimo od moje najstarije tetke, i da izjavim svoju odvratnost prema tako ružnim pojavama: poeta uze da golica moju sujetu, uze me savetovati da se ne odričem svog prvenčeta, jer preda mnom leži velika budućnost. I kao što uvek u borbi između čoveka i sujete, ova druga pobeđuje, tako je i ovde bilo, te ja priznadoh direktoru da sam pisac pesme.

– Eto, gospodo, on priznaje! – okrete se direktor profesorskom kolegijumu.

– To mu može poslužiti kao olakšavajuća okolnost! – reći će profesor geografije, koji već četiri godine tera brakorazvodnu parnicu sa ženom, te pretenduje da je ušao u duh našega zakonodavstva.

– Pred nama je dakle jedan autentičan slučaj, i prema njemu treba primeniti što strožiju kaznu, kako bi ista poslužila kao primer i svima ostalima anonimnim piscima stihova po anonimnim mestima! – reče direktor, i ja ponovo sagledah lomaču i osetih plamen kako me liže, i videh tri onesvešćene tetke prostrte po zemlji, i videh Maricu uplakanu, i videh apotekara kako služi narod sirupom, za pokoj duše moje.

– Ja bih želeo da čujem i mišljenja gospode nastavnika po ovoj stvari! – nastavi direktor, i počeše da se nižu profesorska mišljenja, koja su otprilike ovako glasila:

Katiheta: Treba ga isterati iz škole, nek ide u tamburaše, pa nek izmišlja pesme! Ili, ako ne to, onda ga bar osuditi na jednonedeljni post.

Istoričar: On je učinio dva zločina. Jedan, manji, što je uvredio jednu apotekarsku porodicu, i drugi, veći: što je stih kojim je opevan Kraljević Marko, Sinđelić i Hajduk Veljko, oskrnavio opevajući Paju sekretara. Za ovo drugo ga treba kazniti.

Prirodnjak: Čovek se uzvišenošću osećaja razlikuje od životinje. Otuda, na primer, kod čoveka svih stupnjeva poezije, dok je magarac nema. Kao što je poznato magarci ne pišu pesme.

Ali biva pogdekad da ljudi pišu takve pesme da bi se moglo pomisliti da su ih magarci pisali. Prema takvim poetama treba primeniti iste metode koje se prema magarcima upotrebljavaju, tj.

treba im izvući uši. To bi se moglo i prema ovome mladome poeti učiniti.

Matematičar: Ja bih iz ove pojave izvukao koren, odnosno ne koren, nego bih ja izvukao jednu korist. Mi imamo ovde dve poznate količine: uvređenu apotekarsku porodicu, i pisca pesme, plus samu pesmu. Mi bismo iz tih poznatih mogli dobiti nepoznatu količinu, tj. saznati koji su oni ostali što pišu pesme o svojim profesorima.

Geograf: Ja bih njega u apsu, u školski podrum, pa da se potpuno uveri o pomračenju sunca. Jer takve su pesme kadre da bace ugarak u domaći život, i onda nije nikakvo čudo što kod nas ima toliko brakorazvodnih parnica.

Latinac: Mada Horacije veli: Pictoribus atque poetis quidlibet audendi semper fuit aequa potestas, ipak ovaj đački bezobrazluk premaša sve granice. Ja sam za vrlo strogu kaznu.

Nastavnik srpskog jezika: Njega na prvome mestu treba kazniti što nije zapetama odvojio sporedne rečenice koje se nalaze u glavnoj, a zatim: što nije na kraju druge strofe stavio tačku. Inače je stih, može se reći, dosta tečan; misao je u svemu izražena, i s obzirom na to, mogla bi se na njega primeniti i blaža kazna.

Posle ovako pribranih stručnih mišljenja, direktor mi se okrete, i posle nekoliko roditeljskih saveta, dočepa se mojih ušiju i poče ih tegliti (prirodnjakovo mišljenje), a zatim mi izreče kaznu: tri dana školskog zatvora (geografovo mišljenje).

Tako me je prva pesma oterala u aps, a to će me isto postići i sa poslednjom pesmom. Punih sedam godina ja sam se, mada me je to grdnih muka stalo, uzdržavao da pišem pesme, pa ipak sam jednog dana podlegao onome nagonu po kome se čovek rado vraća svome prvom grehu. Kada sam ovu drugu, odnosno poslednju pesmu napisao, ponovilo se gotovo isto što je bilo i kod prve. Nije me doduše jurio nikakav apotekar, ali su me jurili žandarmi; nisu me izveli pred direktora gimnazije, ali su me izveli pred predsednika prvostepenog suda.

– Jeste li vi pisac ove pesme? – pitao je predsednik onako isto kao i direktor.

– Jesam! – odgovorio sam, pošto je u meni opet sujeta pobedila čoveka. – Ali, molim vas, to je jedna šaljiva pesma, nema smisla shvatiti je tako ozbiljno.

– To je tačno, – veli predsednik – ali, vidite, krivični zakon za optužbu, – odgovara mi predsednik.

– Pa onda, – branim se ja dalje – ta pesma i ne odgovara potrebnim uslovima za jednu pesmu.

– Ali ona potpuno odgovara uslovima koje traži krivični zakon za optužbu, – odgovara mi predsednik.

– Pa onda, vidite, gospodine predsedniče, ja se u neku ruku osećam nevin, jer tu mi pesmu nije diktovala nikakva namera, već više jedan nagon.

– Da, da, razumem vas ja, prekide me predsednik – ali krivični zakon, vidite, baš taj nagon kažnjava.

– Čudnovato! – iznenađujem se ja.

Pošto me je na taj način predsednik upoznao sa svima dobrim stranama krivičnog zakona, izjavio mi je da me taj isti krivični zakon kažnjava sa dve godine tamnice za uvredu “Veličanstva”.

Eto, tad sam se zarekao da nikad više ne napišem pesme, i od tada pa do danas uporno održavam tu dijetu i da vidite, dobro mi zdravlju čuni!

Zabranjeno preuzimanje i kopiranje sadržaja bez dozvole autora.
Kontakirajte nas na office@zabaviste.com ako želite da postavite naš text na vašem sajtu.

Ako želite još ovakvih textova - podržite naš rad.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Izabrani textovi