Autobiografija: Suđaje – Branislav Nušić

Razume se da su ti moji podvizi u spoljnjem svetu imali odjeka ne samo na mome turu, već i u duši mojih roditelja i cele moje porodice. Zavladala je među njima nekakva neopravdana briga o mojoj budućnosti, kojoj je otac davao izraza često ponavljanim uzvikom: “Taj će na vešalima svršiti”, a majka uzvikom: “Bolje da sam ga rođenim rukama zadavila čim je zapištao, nego što sam zadojila razbojnika!” Ja se nisam slagao sa takvim roditeljskim mišljenjem, a nisu bile istog mišljenja sa njima ni moje tetke, koje su me branile – naročito ona što je uvrtela u glavu da ja ličim na nju – i tvrdile da sam ja vrlo napredno i bistro dete.

Kako je već poznata stvar da obično napredna i bistra deca zadaju roditeljima glavobolje, nije ni čudo što su moji roditelji pitanje moje budućnosti smatrali kao jednu od najtežih briga.

Tu brigu pokušala je moja tetka da ublaži time što bi zavirivala u moju budućnost, i stoga je jednoga dana otkinula končić sa moje košulje, dala ga vračari, ova ga bacila u pun tanjir vode, promešala vodu štapićem i zadubila se duboko, čitajući moju sudbinu:

– Preležaće tešku bolest, ali će se spasti; pašče u jednu tešku bedu, ali će se spasti; pašče u ruke ljudi koji bi da ga ubiju, ali će se spasti; doživeće tešku buru na moru, ali će se spasti; oženiće se, ali se neće spasiti! – Izgleda da su bile proročne reči vračarine koje su se sve odista i obistinile u mome životu.

– Biće bogat, te će mu se prelivati, biće srećan te će mu ceo svet zavideti – izgleda da su bile proročke reči vračarine koje se nisu obistinile u mome životu.

Ako je majku takvo proročanstvo i umirilo, oca nije moglo, i zbog toga su u porodici vrlo često vođeni razgovori o toj temi.

Time se uostalom svi roditelji vrlo rado zanimaju, određujući unapred sudbinu detinju. Sećam se jednoga moga kuma koji je imao tri sina, moje drugove, kako je vrlo često govorio:

– Ovaj mi je mudrica, njega ću u profesore – ukazujući na najstarijega; ovoga drugoga ću u trgovce, a ovoga najmlađega, đidu, u oficire!

Da li sudbina nije čula te njegove želje, ili je došao u kakav nesporazum sa sudbinom, ne znam, tek znam da je onaj najstariji, profesor, postao bakalin, onaj mlađi, trgovac, postao podnarednik u vojnoj muzici a treći je doduše obukao uniformu, samo ne oficirsku već onu sa dvadesetim slovom iz azbuke na leđima.

A kao god što roditelji imaju svojih želja za budućnost svoje dece, imaju ih tako isto i deca, samo što su deca mnogo skromnijih pretenzija od roditelja Tako, na primer, dvadeset od sto dece želi da bude; vatrogasac, odžačar, žandar, kolačar i muzikant, dok istovremeno devedeset od sto roditelja žele da im deca budu: ministri, đenerali, mitropoliti, direktori banaka i tome podobno. I možete misliti kako se u svakoj porodici nezgodno sretaju želje: otac želi da mu sin bude mitropolit, a sin želi da bude odžačar; otac želi da sin bude ministar, a sin želi da bude žandar; otac želi da mu sin bude đeneral, a sin želi da bude kolačar. Sudbina, međutim, obično ide po sredi, između želja dječjih i roditeljskih i retko kad zadovoljava roditeljske želje, a vrlo često dečje.

Biva, razume se, da se u sukobu roditeljskih i dečjih želja sudbina prosto zbuni, te ispunjavajući pogdekad roditeljske želje ne propusti da zadovolji bar donekle i dečje želje. Otuda često sretate u životu ministre koji potpuno liče na žandarme, mitropolite koji potpuno liče na muzikante, i đenerale koji potpuno liče na kolačare.

Pa još kad roditelji sami dosuđuju sudbinu svojoj deci, to se da nekako trpeti. Ali se stvari često komplikuju što se u rešavanju obično upletu i oni koji su najmanje nadležni za to. Najpre sve tetke, i strine, a zatim i oni besplatni porodični savetnici od kojih gotovo svaka porodica pati. Razume se da je kod mene stvar komplikovala i okolnost što sam u detinjstvu imao tako raznolike sklonosti da je to moralo dovoditi u zabunu kako roditelje, tako i sve one koji su hteli da se unesu u to pitanje svojim savetom.

O mojoj sudbini vođen je naročito jedan opširan razgovor, posle jednoga burnoga dana, kada me je opštinski pandur, zbog neke sitnice, doveo za uši kući, pa majka tri puta očajno uzviknula:

“Šta ga nisam zadavila čim je zapištao, nego sam još zadojila razbojinka!” To je, razume se, bio strašan udar za sve u kući kad je već i policija počela da se meša u moje vaspitanje, te pošto sam dobio propisne batine i pošto su me i bez večere strpali u krevet, – iskupili su se, kako moji tako i mnogi gosti, u drugu sobu, da provedu ne znam čiji rođendan.

Dok su oni mislili da ja ugušen suzama spavam, dotle ja nisam mogao mirno zaspati sve dok se ne osvetim zato što sam isključen sa večere na kojoj ima i kolača. I dok je gospodin prota držao zdravicu, – a znajući koliko je on uvek opširan – izvukao sam se ja iz kreveta, uvukao se neopažen u kuhinju i zamazao šakama sve šare i ukrase na torti, koju je ona tetka što ličim na nju celo posle podne strpljivo šarala, pa pošto sam još i prstom napravio četiri rupe u torti, pošto sam sručio pola kile soli u sladoled, pošto sam sipao sirće u već skuvanu kafu, i pošto sam petroleumom iz lampe zalio salatu, – vratio sam se mirne duše i savesti, kao čovek koji je neki važan posao svršio, i legao u krevet žmureći, kao da najdubljim snom spavam.

Razume se da je za mene to bila sjajna satisfakcija i neobično zadovoljstvo kada sam zatim iz druge sobe slušao očajne vriske:

“Iju! Iju! Iju!” pa zatim objašnjenja i izvinjenja, i najzad padanje u nesvest one tetke što je celo posle podne šarala tortu.

Odmah zatim, što sam uostalom ja i očekivao, ušla je čitava komisija u moju sobu da se uveri da li ja spavam. I tu, kraj moga kreveta, otpočela je komisijska polemika o pitanju, da li me treba ovako u snu istući, ili treba stvar odložiti za sutra ujutru. Ja sam se slagao sa većinom u komisiji da je bolje istući me sutra, računajući, razume se, na to da se ujutru pre zore izvučem iz kreveta.

Na taj način stavio sam ja svoje pitanje na dnevni red pred suđaje, te je u onoj drugoj sobi gde se večeralo prekinut svaki dalji razgovor o udaji jedne moje sestre od tetke, koji je dotle vođen.

Diskusiju su otvorili moji roditelji na taj način što je otac ponova izjavio: “Taj će na vešalima svršiti!” i što je majka ponova rekla: “Što ga nisam zadavila čim je ciknuo, nego sam još zadojila razbojnika!” Gosti su, razume se, kao što je i red, utešili sa nekoliko reči ojađene roditelje. Tako, na primer, naš komšija, inače bakalin, rekao je: “Malo je nestašan, ali to ne mari. Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam što stigao, pa evo danas sam gazda i ništa mi ne fali. Sve je to u božjoj ruci!” Prota je sa svoje strane potvrdio to navodeći kao primer svoga mezimca: “Nema mu više od tri i po godina, tako psuje boga kao da je svršio potkivačku školu. A ja, eto što kažu, nisam opsovao boga sve dok nisam stupio u bogosloviju. I molim vas, to je svešteničko dete, pa eto tako. Al’ takva su današnja deca, napredna su i bistra, pa moramo s tim da se izmirimo!” I pošto su se svi složili s tim da su današnja deca “napredna i bistra”, otpočelo je rešavanje o tome šta bi najprobitačnije bilo da budem. Sednici je predsedavao sam prota, a u kraju jednom sedele su tri tetke, kao tri mitološke parke koje predu sudbinu, i mešale su se u svačije mišljenje. Klota, ona parka koja drži povesmo, bila je moja najstarija tetka, koja je imala nečega mitološkog na sebi i već po tome što je pod nosem imala brkove kao devetnaestogodišnji mladić; Hezis, ona što ispreda konac, neobično je odgovarala mojoj srednjoj tetki, jer je ona i u životu umela ne samo da ispreda no i da mrsi konce, a Atropa, ona što drži makaze da odseče dužinu veka, moja najmlađa tetka, bila je kadra i inače skratiti čoveku vek, te su joj makaze bile sasvim izlišno oruđe.

Debatu je otpočeo moj otac izjavom:

– Ja ću njega u kovačke šegrte, pa kad previje leđa, smiriće se! Na tu izjavu vrisnuše sve tri parke i odmah izneše svaka svoje mišljenje:

– Ja mislim, najbolje je da ide u oficire, – izjavila je Klota. – Ima lepu platu, ima posilnog i ima oficirsku čast. Komanduje, svira mu muzika i ide na parade.

– A rat? – uzvikuje komšija bakalin sa izvesnim urođenim osećanjem odvratnosti prema ratovima.

– Pa ako i bude rata, zašto je oficir nego da se zavuče u kancelariju i čita depeše sa bojišta. A posle, rat je prilika da dobije i orden! – brani svoje gledište Klota.

– Ja mislim da bi bolje bilo kad bi bio činovnik! – stavlja svoj predlog Hezis. – Ne mora se bar mučiti da svrši škole.

– Da, ali kakav činovnik, ima svakojakih struka, a nisu sve jednake! – upada komšija bakalin. – Eto na primer, carinik, a, to, čast i poštovanje. To je struka za moj račun. Pregleda tuđe stvari, hvata šverc i zadrži sve što se njemu dopada. Posle tek vidiš: on nosi šešir uhvaćen u švercu, a njegova žena svilenu haljinu opet uhvaćenu u švercu. To priznajem, to je dobra struka, a dobro je i poštar.

– Oh, to nije ništa, – primjećuje Hezis – po ceo dan lepi marke, pa mu se jezik uštirka kao kragna.

– To jeste, lepi marke i guta tutkalo – brani svoje mišljenje bakalin – priznajem, ali mu, brate, prolaze kroz ruke tolika novčana pisma.

– Jes’ ali zatvorena pisma, – upada moj teča – a ako pismo otvoriš, oni onda tebe zatvore. Pa biraj, hoćeš pismo da bude zatvoreno ili da budeš zatvoren. Neko mora biti zatvoren, onda bolje da radi s otvorenim parama, na primer blagajnik. Eto, to je dobro da bude blagajnik.

– Blagajnik ne može! – dodaje odlučno prota. – Za to treba da se rodi, to je naročiti dar. Po ceo dan pipaš tuđu paru, a ne možeš da je uzmeš. To je, bože me prosti, kao kad neko po ceo dan pipa tuđu ženu a ne može… – i tu prota prekine svoje tako sretno upoređenje, jer sve tri parke, Klota, Hezis i Atropa, povikaše jednoglasno: “Iju!” pre no što je čovek mogao i završiti misao.

Treća parka, ona što skraćuje čoveku vek, bila je za to da ja budem profesor:

– Ništa lepše od toga! – uzvikivala je ona.

– Pa jest! – dodao je na to prota, sa tradicionalnom pakošću crkve prema prosveti. – Jest, to je dobro, jer što je glavno ako si profesor, ti ne moraš ni da znaš predmet koji predaješ. Ja, na primer, ne mogu prilikom venčanja da pevam posmrtno opelo, je l’? A profesor može; dođe na čas računice pa govori o hrišćanskoj nauci, dođe na čas crtanja pa govori o pomračenju sunca, i nikakva vlast ne može tome stati na put. A onako, lepo je biti profesor, to priznajem; deca mu skidaju kapu; roditelji čija deca uče školu, ljubazni s njime, a kakav god odbor da se bira, mora i profesor da bude član odbora. Pa onda, ima ferije; deset meseci ne brine ništa, ne misli ništa i dva meseca se odmara. Šta ćeš lepše!

Majka je moja bila za to da budem ili doktor ili mitropolit.

– Doktor je odista zgodna stvar, – dodaje teča. – Isplaziš mu jezik, naplati ti tri dinara; zavuče ti dršku od kašike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko treba za deset dinara; a ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara, a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod bogom ne može pročitati, on ti uzme dvadeset dinara. I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli: ozdravio od njegovih medecina, a ako umre, on veli: umro od prirodne smrti.

I pored ovih primamljivih reči za lekarsku profesiju majka je u stvari više naginjala da budem mitropolit.

– Poštuje ga ceo svet i svi ga ljube u ruku, – govorila je ona. – Pa onda, ne radi ništa, zapeva koji put o velikoj nedelji “amin”, i to mu je sav posao.

– Bojim se, mnogo je živ, a mitropolit treba da je smeran! – reći će prota, kao najnadležniji da o tome da svoje mišljenje.

– Pa ako! – teši se majka. – Baš ako i pogreši što, mantija sve to pokrije!

Moj teča, onaj što o doktorima ima dobro mišljenje, bio je odlučio za to da budem ministar.

– Ništa lepše od toga, – tvrdio je on. Imaš vlast u rukama pa radiš šta hoćeš, a ne odgovaraš nikome. Lakše je biti ministar no berberin. Berberin prvo mora znati brijati, a drugo: mora paziti da koga ne poseče, a ministar, brate, niti mora znati brijati, niti mora paziti hoće li koga poseći, jer i ako poseče, nije kriv.

Komšija bakalin, koji je dosad govorio samo o tuđim predlozima, tek sad stiže da iznese svoje sopstveno mišljenje:

– Ja bih njega u trgovce, ali ne da bude bakalin kao ja. To su sitna posla; kilo pirinča četiri groša, zakineš mušteriji na meri nekoliko grama, pa šta, jedva mu zakineš deset i dvadeset para. A tako ti je i šećer i brašno i sve ostalo. Metneš u brašno malo peska, pomešaš sa pirinčom malo ovsa, dodaš u kafu malo sitnih šljunaka, sipaš u petroleum malo vode, – što je sve to, ne zaradiš ni nekoliko dinara dnevno. A ne vredi mu ni galanterista da bude. Jer meri na metar, a mušterija ovolike oči. Kad se na kantar meri, može pogdešto i da se zajede, ili zadebljaš olovom onu stranu na kantaru gde stavljaš espap, ili udariš malim prstom, ili… ali na metar ne možeš baš ništa, ne možeš skratiti metar. Nego ako će da bude trgovac, da bude angro, pa kad zakine, da zakine angro. A po mome mišljenju, od svih trgovina je najbolja apoteka. Eto, neka bude apotekar!

– Ah, apotekar! – uzdahnu Atropa. – To je odista divno! Živi među samim parfemima!

– Dabome da je divno! – nastavi bakalin osetivši se potpomognut. – Prodaje: prašinu, suvo lišće, paučinu i sve tako nešto. Niko mu ne razume espap, može ti dati što hoće. Napiše ti doktor nešto budibogsnama, salvatus purtatus ili porkalija omalija, a ti odeš kod apotekara i on ti da šta hoće, meri kako hoće i naplati pošto hoće. Šta mu možeš! Ne poznajem espap pa, recimo, da mu primetiš: “Ovaj vam salvatus purtatus kao da je malo prokisao” ili recimo: “Ova vaša porkalija omalija kao da se užegla”. Jok, ne možeš da mu primetiš. A ne možeš mu ni ceni zameriti; otkud mu ti znaš šta košta. Ne možeš tek reći: “Slušajte, vi ste skupi, Mita bakalin prodaje mnogo jevtinije salvatus purtatus!” Bakalinova tirada naišla je manje više na opšte odobravanje.

Jedino je moj otac vrteo glavom, baveći se uporno svojom prvašnjom idejom: da bi me trebalo dati na kakav zanat koji bi me smirio. Ja ne znam dokle je cela ta debata trajala, jer me je, posle velikih dnevnih napora, uhvatio bio san i zaspao sam slatko, kao što čovek mirne savesti, svestan da je sve svoje dužnosti ispunio, može zaspati.

Razume se da sam te noći sanjao čudnovate snove. Sanjao sam kao da sam ministar, pa dohvatio našega okružnog načelnika, uglavio mu glavu među kolena i brijem ga. On vreči kao jare, pršte mu varnice iz obraza, ali ja, svestan svoje ministarske neodgovornosti, brijem i dalje. Pa onda, sanjao sam kao dalje, kako sam mitropolit, pa uhvatio protu za bradu i psujem sto bogova, kao da sam svršio potkivačku školu, pa onda kao sipam brašno u pesak, a u petroleum vodu, i uopšte sanjam takve neke čudnovate snove, kao čovek koji je zaspao pod utiscima najlepših perspektiva za budućnost, a koga će probuditi očeve batine.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.