Baci pogled na operaciju umnjaka

Nisam imala baš ovakav plan. Trebalo je ovo da bude post o nečemu sasvim drugom, ali s obzirom na to da se mnogo toga izdešavalo, mislim da je najbolje da idem baš ovim redom....

Nisam imala baš ovakav plan.

Trebalo je ovo da bude post o nečemu sasvim drugom, ali s obzirom na to da se mnogo toga izdešavalo, mislim da je najbolje da idem baš ovim redom.

Zapravo, mnogo toga se i ne dešava nekim redom, jer ništa i ne ide po redu. Da nije tako, ovaj post bio bi objavljen još pre nekoliko meseci…

I baš zato mislim da treba odmah da pređem na stvar!

Rešila sam da pišem na ovu temu, jer znam mnogo ljudi koji imaju problem da se osmele na operaciju umnjaka iz mnogo opravdanih i neopravdanih razloga, te se nadam da će im ovaj post bar malo pomoći.

Evo kako se sve dogodilo…

Krajem maja otišla sam kod zubara da izbelim zube (jer mi kao bivšem pušaču smeta svaka tačkica), kao i da vidim da li moram nositi donju protezu.

Dr Veroslav Dabić (odličan zubar) odmah mi je, bez okolišanja, rekao da moram prvo uraditi snimak cele vilice da bi video o čemu se radi. Otišla sam opušteno da smimim zube, a usput sam maštala o tome kako ću ih još tog dana izbeleti… Čim je doktor video snimak, čula sam:

“Au, ovaj desni donji umnjak treba odmah izvaditi, pa on pravi čitav problem. Sačekaćemo još protetičara iako ja mislim da je hitno, jer umnjak gura sve donje zube.”

“Ali ja sam desni izvadila još pre dve godine. Ovaj me ne boli, sve je kako treba. Može li to nekako da se ne uradi?”

tumblr_n0eirhsDzt1qchv5wo1_500

Izvor: Funnymemes.org

“Ne može. Proteza neće značiti ništa, a džaba izbeljivanje kad će se zubi sve više kriviti, a umnjak sve više oslanjati na njih.”

Nažalost, i protetičar je mislio tako.

Računam kada bih mogla da odem da ne bih izostajala s posla, prebiram se, sabiram, naravno, strahujem. Sećam se onih katastrofalnih julskih večeri te 2012. godine kada mi je otok na levom obrazu bio kao pesnica. Zar opet da prolazim kroz to?

“Mala, moj predlog je da odmah rešimo ovo. Možda već u petak”, kaže meni zubar u sredu.

“Ok. Javiću vam se. Samo malo da razmislim.” (Kalkulišem u glavi, smišljam razloge da ne odem:)

“Preporučiću ti fantastičnog hirurga. Ništa ne brini. Operacija neće biti baš laka, jer je umnjak i malkice kriv, ali rešićemo.”

Vraćam se kući potpuno smorena. Znam da mi prokleti umnjak pravi gluposti i da će biti sve gore, a ja, takva kakva sam, ne mogu sebi da dozvolim da ostanem imuna na to i da ignorišem problem. Ostavim ja nekako problem po strani. Međutim, sve vreme mi odzvanjaju rečenice i reči koje me upozoravaju i pozivaju na akciju.

Pročitala sam negde: “Tajna mog uspeha je u tome što sam sve stvari u životu radio odmah.” Možda će zvučati kao kliše, ali ja mislim da je ovo najtačniji citat koji sam ikada pročitala.

umnjak operacija

Izvor: wikihow.com

Kao tinejdžerka koja se vodi rečima pesama, savetima drugarica i pismima gledalaca, tako i ja, vođena mojim naprasno omiljenim citatom, rešim da zakažem pregled kod hirurga, profesora Vukadinovića, i konsultujem se sa njim oko svega, sve vreme potajno se nadajući da će reći da umnjak ne treba vaditi i da ću ja lepo polagano svojoj kući.

Odlazim u njegovu ordinaciju. Ponosna sam što sam tako brzo odlučila da odem, ali ipak očekujem da će mi reći da sačekam još malo, da neće baš odmah da zakazuje tu strahotu.

MEĐUTIM!

Čim sam ušla u ordinaciju, osetila sam pozitivnu energiju svih zaposlenih. I sestre, i zubari ulivali su mi sigurnost, što mislim da je najbitnije kada je taj odnos doktor-pacijent u pitanju. Prosto, da poželiš da izvadiš umnjak.

Sedam na zubarsku stolicu, oni uzimaju snimak. Zubar mi govori da ga treba skloniti što pre i da pravi smetnju. Sve to dešava se u sredu. Ja nekako pokušavam da mu kažem da ću biti zauzeta, da bih možda mogla sada za vikend, ali…

Zakazuje mi operaciju za petak u 18.00 h. Nisam ni stigla da izustim bilo šta. Iako sam se sledila, ipak sam bila srećna što će sve to ubrzo da krene, prođe  i ode … zauvek. Ali, koliko će mu trebati?

“Računajte da ne radite ništa za vikend, možda i duže. Nećete biti u funkciji.”

Šta ću, bolje što pre nego da čekam leto… Kao lisica koja se teši da je grožđe kiselo i sladi se  limunom, tako i ja brojim sate, računam minute, trudim se da ne mislim unapred, ali ne ide baš to tako lako.

Konačno dođe i taj petak. Odlazim tamo, nervozna, uplašena, da ne kažem sj….. Ako na sve to dodamo moju hipohondriju, postaje opasno. Pokušavam da u očima tih  sestara pronađem nadu, sapatništvo…

I, gle čuda, iako nisam baš tako mala, sestre me ohrabruju … da ne kažem bodre.

Iskreno, nisam navikla na takav tretman. Čim vide matoru i razmaženu, krenu da se ljute. I treba! A ovim divnim sestrama valjda bilo žao. Prevario ih je moj “pitomi” pogled ili su, jednostavno, ok.

zubar

Sedam na stolicu, tačnije ležem. To je ona velika, u kojoj je super! Dve sestre i jedan anesteziolog koji drži ogroman špric, konjski. Znam da ništa ne boli, ali ta prokleta igla jednostavno mnogo smeta.

“Sada ću ja, nažalost, da obavim najgori deo posla”, kaže.

” Zar posle nije gore?”

“Ma, kakvi. Posle ne osećate.”

Znam da me malo farba, ali mi se sviđa kako to radi. 🙂

Završeno. Dok je delovala anestezija, ja sam već u mislima bila u svom toplom domu.

Dve sestre, doktor Vukadinović, anesteziolog (zubar). Sve četvoro oko mene. Sećam se da sam za vreme vađenja prvog umnjaka sve vreme osećala krv u ustima i grlu. To mi je bilo najgore. Ovde se to nije dogodilo, jer toliko ljudi oko mene zbog jednog jadnog, bednog, užasnog umnjaka…

Bilo je mnogo burgijanja, osetila sam  seckanje desnih, ali bola nigde. Kažem sebi da će tek da krene da boli. Međutim, sve je to išlo veoma dobro. Lako je meni da pričam kako je bilo super, a kako je bilo njima, to valjda samo oni znaju.

umnjak

Agonija se završila za 15-ak minuta. Bar taj prvi deo. Dobila sam odmah injekciju protiv otoka, malo sedenja, onda Nimulid, pa opet sedenje. Na kraju mi se nije ni išlo iz ordinacije.

Kada mi je doktor zakazao kontrolu za sutra ujutro, odmah mi je noć koja sledi bila lakša. Posle dejstva leka protiv bolova sve je nekako išlo dobro. Znala sam da me čeka otok, pa sam odmah po operaciji počela da držim vlažnu krpu na licu. Nemojte slučajno koristiti led! Ja sam to radila nakon što sam izvadila prvi umnjak i pokazalo se kao veoma pogrešno.

Subota je prošla poprilično dobro. Ot0k se povećao negde predveče, ali bol nije bio jači od Nimulida. Pila sam svega jedan dnevno. I u nedelju se otok još malčice povećao, u ponedeljak dostigao svoj vrhunac da bi u utorak počeo da se smanjuje. Baš tako mi je profesor i rekao.

Već u utorak sam mogla normalno da funkcionišem. Jeste da su konci malkice zatezali, ali radovala sam se dok sam mislila kako ću ih izvaditi u petak. I stigao je! U petak sam izvadila konce i stvarno mi je bilo lakše.

 Nakon petka, kada sam mislila da je zaista kraj i da neće više biti nikakvih problema, počelo je da me buni to što rana nikako nije zarastala. Morala sam neprekidno da je ispiram i brinem na koji način žvaćem. To me je iz dana u dan sve više opterećivalo, pa sam otišla ponovo u ordinaciju. Ispostavilo se da je sve u redu, da prolazim kroz jedan sasvim normalan proces, kao i da je situacija vrlo prihvatljiva s obzirom na težinu operacije.

Na kontrolama sam, po mojoj slobodnoj računici, bila sedam ili osam puta, što stvarno zvuči totalno idiotski, ali pošto nisam imala mogućnosti da sama ispiram tzv. ranu, morala sam da idem na ordinacijsko ispiranje.

ordinacija Vukadinovic

Trenutno je sve kako treba i slobodno mogu da kažem da je gotovo. Iako sam na sve to već zaboravila i iako čitavu zavrzlamu posmatram kao davnu prošlost, priznajem da sam ponosna i srećna što sam rešila stvar, ali i stekla stalne zubare.

I za kraj … da nekako upotpunim ovaj vitalni post, na koji sam tako dugo čekala, jedno malo zubarsko sećanje, za mene veoma bitno.

Pitam ga ja doktora Vukadinovića posle npr. pete kontrole:

“Šta da radim ja sada? Kada će rana zarasti?

On šaljivo: “Mislim negde oko Nove godine. A sad lepo uzmite i popijte … jedan francuski konjak.”

Ja srećno: “Smem li?”

“Naravno. Mislite da se ne sećam šta ste mi rekli pred operaciju!”

“Podsetite me.”

“Ja vam iz šale rekao da popijete jedno alkoholno piće pred početak, a vi meni kažete: Eh jes, kad bih ja mogla da se zaustavim na jednom. Sad vam kažem: slobodno nemojte da se zaustavite.”

Priznajem da tada nisam popila konjak, kao ni da ga još uvek nisam probala… Ali, značile su te šale jednog od, prema proceni mnogih, najboljih maksilofacijalnih hirurga. Nije tu stvar samo u umeću nego i pristupu… Kad doktor ume da savlada tvoj strah tako da pomisliš kako se nikad nisi ni plašio.

I ako se ikada desi da mi neko ponudi taj čuveni francuski konjak, popiću ga sa slašću u čast svih fantastičnih zubara i svih tih prokletih umnjaka!

Ukoliko se odlučite da krenete na put do ordinacije, više informacija možete pronaći OVDE.

Više detalja o takođe odličnom zubaru Veroslavu Dabiću, koji je i moj stalni zubar: OVDE.

Fotografije nisu autorske.

Zabranjeno preuzimanje i kopiranje sadržaja bez dozvole autora.
Kontakirajte nas na office@zabaviste.com ako želite da postavite naš text na vašem sajtu.

Ako želite još ovakvih textova - podržite naš rad.

sofija_baci_pogled

Sofija Milićević

4 Responses

  1. Sanja says:

    Konacno vise post!

  2. petra says:

    Ja sam dosad izvadila samo jedan umnjak jer nije mogao izrasti do kraja, sve je super prošlo
    Zubar Rijeka

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Izabrani textovi