Baci pogled na trenutak

Nekako se uvek ispostavi da dobijem želju da ovde dođem kada god sam na nekom dužem odmoru ili kada dobijem prehladu, što je sasvim ok. Prihvatljivo je naročito zbog toga što se moj posao, između ostalog, sastoji od pisanja, pa mi je nekada stvarno jako mučno da posle minimum 8 sati rada otvorim kućni laptop i ponovo sednem da pišem. Ipak, 23. decembra 2015, u trenucima dok je sat potpuno nonšalantno otkucavao 7.50, kao da ga zabole što punim trideset, rekla sam sebi da ću se ozbiljno – ovoga puta profi – naoružana svakojakim reklaminim ludilima – vratiti održavanju kondicije i jačanju čitave figure ovoga što se zove Bacipogled! Ono što sam sebi obećala kada je sat otkucao 7.51 bile su još neke vrlo važne stavke i nekako sam sigurna da ću ih ispuniti.

Dok se instant maska ovog bloga potpuno ne oformi, pisaću malo o trenucima, koje traćimo po ceo bogovetni dan.

Ako malo bolje pogledate ovaj nesretni prvi pasus moga teksta, videćete kako se ja jadna koprcam u vrtlogu svega onoga što nam nameće neko ili nešto što se i dalje naziva modernim društvom. Tačnije, savremenim društvom – ako ćemo pratiti sociološke definicije. Ako uzmemo u obzir sve definisano, savremeno društvo o kojem govorim jeste potrošačko – pre svega, a onda u uslužno. Pod naletom informatičke revolucije, ono je proprimilo nove oblike, koji, kao što znamo, nisu stalni, već se neprekidno menjaju, baš kao i mi.

promene

Ok – jesu socijalne mreže umešale svoje prljave prste u sve to što želimo da postanemo u očima drugih koji se istovremeno trude da budu što bolji u našim očima, ali da se ne lažemo (a lažemo se po ceo dan) – Svi mi koji se vodimo ovakvim načelima i dalje smo čist estradni plod i nosimo haljine koje mirišu na maline. Ipak, hajde da sve to nazovemo modernim društvom koje nameće nekakve postulate. Da ih ne nameće, možda ne bismo ni vi, a ni ja sada džuprili ovde.

Ako još jednom malo bolje pogledate ovaj prvi nesretni pasus, videćete da po ko zna koji put obećavam i sebi i onima koji čitaju ove postove da ću se definitivno vratiti pisanju, ali neprekidno mi ponestaje #ternutaka da to uradim… Da li zaista treba da prevršiš svaku moguću meru ne bi li nešto rešio, sa sve čuvenom rečenicom koja počinje konstrukcijom: Od danas…? Mora se izgleda uložiti neka određena količina love ne bi li se rešilo da se krene u nešto. Ili je dovoljno da nešto stvarno želiš?

Iskrena da budem, muka mi je i od jedne i od druge konstatacije. Kad čujem ove konstrukcije Od danas…, stvarno mi se digne kosa na glavi, a tek ovo da je samo i isklučivo ljubav dovoljna za sve u životu. Ipak, ne… Nemojte samo to, molim vas! Stvarno se ne slažem sa svima njima koji kažu da ih je ljubav održala, dok vrte svoje tek ondulirane lokne i prolaze prstima kroz stanjene šiške.

tea

Može ljubav, ali ne samo ona. U mom slučaju, nikako samo ljubav… organizacija mi je pomagala da ostvarim isplanirano i stvarno mi nije bilo strano da u februaru planiram april, a u aprilu mislim o decembru. Čudili su se svi oko mene toj količini želje da organizujem svaki korak, ali nekako mi je taj odokativni plan pomagao da ostvarim gotovo sve što sam želela. E sada, ima jedna začkoljica – Meni se vrlo često događalo da prekršim plan. U tome i jeste fora, svim tim sitnim prekršajima prethodila je velika odlučnost, koju ne ispoštujem, jer, kako ono beše: Jedan je život! Potom se vratim na staru stazu i nastavim još bolje. Na ovaj način uspevala sam da uhvatim životne trenutke, da ih okamenim, uslikam (bez objave na mreže), jer nisu reprezentativni :), pa onda idem ponovo onuda gde ne piše: Samo za pešake.

Da nisam kršila planove, mogla bih slobodno reći da je ono gde sam do sada živela bila sterilisana soba sa pokojim detaljem, bez cveća, kaktusa, mirišljavih sveća, ponekog indijskog štapića, otvorenih i naravno netaknutih knjiga, neurednog kreveta… svega onoga što smo mi sve dok se ne razbudimo i shvatimo da nešto treba uraditi. Odmah!

Nije lako da sedneš i staviš sve te zatrpane stvari na sto. Bude ponekad stvarno mučno kada shvatiš da za godinu dana nisi uradio ništa specijalno! Ipak, to specijalno moje nije isto što i tvoje. Ko me je to naučio da zbrajam životne događaje, a potom ocenjujem sebe nekakvim bodovima, na osnovu kojih merim je li godina bila plodna? Odavno je, bre, prošlo to vreme tromesečja i nekakvih zbrajanja, glupog bolonjskog programa. Dobro, sad ni školski raspusti ne idu više u cugu.

Gledam te žene koje su zaista srećne kad izbroje 30 dana bez gaziranog i šećera! Stvarno su srećne! Bude mi drago, ali znam da će u maju, tamo oko Uskrsa, da cvile, jer su opustile kaiš, baš kao i režim, pa im bude frka kad hoće da se uvuku u Leviske iz srednje. Ti podočnjaci i taj enormno tanak struk dok cepamo po režimu daje nam zaista lažnu nadu da će tako zauvek ostati, sve dok ne kažemo: E sad je vreme da se opustim! Taman sam se lepo doterala!

dijeta

Onda se krene rke-koke po svemu i taman kad treba da se folira tim tzv. #summerbody telom, frka! Pihtije na butine izlaze, onda oni jadni treneri ginu da stanje ta čuda od nogu, ali džaba. Kreće se da se vadi na godine, ode se na to nesretno more, malo se pocrni trećeg dana i onda zaluđivanje kako je ipak sve kako valja… Ako je svetlo najveća tužibaba (rekao mi jedan arhitekta), onda ono ima i svoju sjajnu sunčanu stranu – koja ume da prekrije nedostatke.

Sećam se moje prve spoznaje svoga debeloga tela pre više od 8 godina. Nije bilo lako suočiti se sa viškom. Morala sam dobro da se pogledam u ogledalo ne bih li videla ko sam (u fizičkom smislu). Nije bilo lako to suočavanje, ali mi je zaista pomoglo da rešim. Eto, moralo je da dotera do kraja da bih kampanjski rešila. Bilo je teško, ali sad sam navučena. Ta prva godina nikad teža. Počni-stani… Ali, da nisam kršila, bilo bi dosadno. U svakom slučaju, počela sam da se bavim sportom, a i da manje žderem i kad sam videla te tzv. rezultate, mogla sam dokle hoćeš i to još traje. Kršila sam ja ponovo, ali to sam i htela, mada bez oscilacija koje sam pomenula u prethodnom pasusu.

Koliko teksta o prokletoj kilaži! Ode jedno 10 minuta pisanja na #trenutke haosa u našim ženskim glavama, dok od #trenutka kada pojedemo 200 gr ovoga i 200 gr onoga ne dođe trenutak kada se pokolebamo, odemo u teratnu i ponovo crkenmo.

I tako mi se ponekad čini da mi se dani sastoje od konstantnog kršenja i odluke da se više ne krši zacrtano. Kao da iznova pišem po zidu čuvenu rečenicu, koja je, setiće se Kragujevčani koji ovo čitaju, stajala na jednoj erdoglijskog pumpi, a glasi: Džaba ste krečili!

I kada god sednem s nekim da razgovaram – smisleno, ispadne da se i taj smisleni čovek naspram mene stalno nešto kaje, on stalno krši pravila, počinje ispočetka, kasni iako je rekao da više neće, zaspi kada treba da spremi prezentaciju, ode u izlazak kada treba u pozorište, otputuje iako mu stan vapi za krečenjem, kupi sat i kada mu ne treba. Ponekad se pitam mogu li provesti bar jedan jedini dan da ne radim ništa i da ne zbrajam po svojoj tako teškoj glavi: Šta treba, šta je trebalo i šta će trebati! Odgovor je lak i vrlo kratak: Ne! Što bi se reklo u nekim citatima po otrovnim društvenim mrežama: Nauči da kažeš ne, a da se ne pitaš zbog čega si to rekao!

razgovori

Ponekad poželim da zbrojim sve te zaleđene #trenutke u jedan film, odgledam ga, odživim, isplačem se, odsmejem se i pustim ponovo, ali samo još jednom. Pitam se samo da li je moguće da bi se na tom mom nekom filmu našli #trenuci koji nisu planirani, već oni prekršeni, oni improvizovani, nespremljeni. Tužno je. Tolike godine provedosmo planirajući i onda se taj trenutak ipak svede na onaj neplanirani.

A može i ovako… Šta ako su ti neplanirani #trenuci posledica svega onoga što smo radili da bi se oni dogodili, a dogode se u nekom promenjenom obliku, maskirani u tzv. slučajne #trenutke. Možda smo ih mi sve vreme planirali, a oni se dogodili baš onda kada želimo, pod maskom i izgovorom da su trenutni i da su deo prekršenih planova.

Jer svaki plan i svaka prekršena odluka istiniti su za svaku kombinaciju parametra životne formule. Jednostavnije, i plan i prekršaj su izrazi koji su uvek tačni, bez obzira na okolnosti. #Vitgenštajn je o ovome pisao još 1921. godine. Ako ovo moje napisano pretvorimo u račun, biće da smo svi mi u pravu.

To što ćemo dok zbrajamo šta smo mislili, šta smo rekli, šta je broj, a šta slovo, izgubiti #trenutke, nema veze… Ionako je ovaj odavno prošao, a sledeći zasigurno, paniran ili prekršen – stiže ili nas čeka.

Ja se sad pitam hoću li ostvariti planirano ili prekršiti zacrtano. U svakom slučaju biću u pravu.

Sve fotografije su preuzete sa sajta: http://fuckyouverymuch.dk/

sofija_baci_pogled

Sofija Milićević

6 Responses

  1. Marina says:

    Bravo za povratak!

  2. Sanja says:

    Svidja mi se taj deo o tautologiji! Poz

  3. moj omiljeni film <3
    Odlican vam je blog, samo napred.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.