U jestastvenicu, ili kao što drukčije zovu: prirodne nauke, spadaju: mineralogija, botanika i zoologija. Sve ostale nauke, kao: matematika, istorija, zemljopis, hrišćanska nauka, spadaju verovatno u neprirodne nauke.

Što se mineralogije tiče, svima su nam se dopadale one pregrađene kutije sa lepo poredanim i numerisanim kamenicama, koje je profesor unosio u razrede za vreme časova i iz kojih bi kutija uvek nestao po jedan egzemplar u toku predavanja.

Botanika je još i mogla biti simpatičan predmet, da nisu profesori i tu, bez ikakve potrebe, utrpali latinski jezik. Po ceo dan učiš napamet: Spinacia olaracea, Raphanus sativus, Curcubita mole, i kad ih izgovaraš, a ono izgledaju u najmanju ruku kao natpisi Horacijevih epistola, dok te reči ne znače ništa drugo već: spanać, rotkva, bundeva. Badava su nam objašnjavali da je to naučno ime toga zelja, to nas je objašnjenje još više bunilo.

Okružni načelnik pa se zove prosto gospodin Jakov Marković, i nema nikakvo naučno ime, a jedna rotkva pa da ima naučno ime. A okružni načelnik, to će svako priznati, predstavlja ipak nešto više od jedne rotkve.

Naročito je mene lično bunilo pitanje: što će mi to da znam kako se rotkva zove latinski? Ja ne mogu doći na pijacu pa reći seljaku: “Pošto, prijatelju, jedna pišla raphanus sativus?”, a ne mogu ni u restoraciji tražiti da mi se donese jedna porcija raphanus sativus, jer kad bih tako tražio, restorater bi tu porciju naplatio četiri puta skuplje no kad bi mu potražio rotkve. Ne bi mogao te reči upotrebiti ni kao citat u kakvom političkom govoru, kao što je to red da se u političkim govorima navede kakav latinski citat, jer kad bih rekao, na primer: “Gospodo, vama koji verujete da u demokratiji leži moralna snaga jednoga društva, raphanus sativus…” onda bi to još moglo značiti: “Gospodo, vama koji verujete da u demokratiji leži moralna snaga jednoga društva, rotkve vam strugane!” Dakle, kad su te latinske reči toliko neupotrebljive, ne razumem zašto ih učiti. Možda samo zato da đacima omrzne tako simpatičan predmet kao što je botanika.

Uostalom i sam profesor, koji nam je predavao jestastvenicu, kao da nije bio naklonjen botanici, a još manje mineralogiji. On je bio pasioniran za zoologiju, te smo stoga taj predmet najpredanije učili, i mogu slobodno reći: iz zoologije sam pobrao mnoga korisna znanja.

Tako, na primer, iz zoologije sam izneo kao pouzdano znanje: da čovek ima dve noge, a životinja četiri, što ipak ne znači da je ćuran čovek. Zatim sam naučio šta su to debelokožari, koje sam saznanje tek docnije u životu razumeo. Saznao sam još: da je magarac strpljiv, jagnje pitomo, konj plemenit, tigar krvožedan, lisica lukava, pas veran, zec plašljiv, tvor podao, majmun smešan i da čovek ima sve te osobine sabrane u sebi, te se stoga i smatra višim bićem od životinje.

A kad sam već poneo toliko korisnih znanja iz toga predmeta, pravo je da ovde, sećanjem na njega, odam i dostojnu poštu profesoru zoologije.

Jeste li primetili da je čovek često puta svojom fizionomijom, ponašanjem, držanjem i pokretima, već opredeljen za izvestan poziv u životu? I te se osobine, koje opredeljuju čoveka za dotični poziv, opažaju kod njega još od malena, još od ranog detinjstva.

Tako, na primer, ako je neko opredeljen da bude kaluđer, on već od malena ima pritvornu fizionomiju, dobar apetit i naviku da meri tuđe zalogaje; ako je opredeljen da bude policijski činovnik, već od malena prisluškuje tuđe razgovore i optužuje drugove učitelju, ili ako je opredeljen da bude profesor, on već od malena zaboravlja da ponese knjige u školu, uzima u rasejanosti tuđ nov mesto svoga staroga šešira, i rđavo uči predmet koji će docnije u životu predavati.

Otuda se u životu i smatra kao najveća komika obrnuta situacija, to jest kad je neko predestiniran da bude poeta, a on postane kasapin, ili što je kod nas mnogo češći slučaj, kad je neko predestiniran da bude kasapin, a on postane poeta.

Često je komika tu, čak i kad neko ima sve podobnosti za poziv kome se odao ali ne i fizionomiju, držanje ili pokrete.

Zamislite, na primer, jednoga krojača ženskog odela, sa svim manirima koje ta profesija nameće, pa vam kažu da je to komandant puka u penziji, ili zamislite čoveka s dobrim apetitom i ovome odgovarajućim trbuhom sa mesnatim, klempavim ušima, zadriglim vratom i kasapskim rukama, pa vam kažu da je to kompozitor.

Moj profesor zoologije, bio je bogom opredeljen da bude to i ništa drugo. Kao da je usud onoga trenutka kad se rodio spustio ruku na nj i rekao: “Ti ćeš biti profesor zoologije!” Bio je krupan, koščat, uznetih ramena i unapređ opuštenih dugačkih ruku, te je izgledao kao da je dosad išao na četiri noge i maločas se propeo, kad je govorio, podvriskivao je nekako, te je izgledao kao da, bože me prosti, rže, a kad se smejao, on je prosto njakao. Jednom rečju, pljunuti konj sa cvikerom.

Kada nam je predavao o pojedinim životinjama i njihovim osobinama, plemenitostima konja, marljivosti mrava, vernosti psa, oštroumnosti lisice, filozofskoj strpljivosti magarca, – on je sve to sa takvim oduševljenjem govorio, toliko nam je gustirao, da čovek čisto dobija volju da postane životinja.

Uostalom mi smo đaci to i bili za njega. Nikoga od nas on nije zvao krštenim imenom: svakome je pridenuo po jedno ime iz zoologije i tim nas je imenom i zvao i prozivao, tako da za njega nije ni postojao prozivnik sa našim krštenim imenima. On bi doduše zagledao u prozivnik i povlačio pisaljkom po imenima, ali kada bi se na kome ustavio rekao bi:

– Izađi ti, vepre, i odgrokći nam što znaš o…! A vepar bi se digao iz klupe, opuštena repa, izašao bi pred tablu i počeo groktati lekciju. Drugome bi opet rekao:

– Ja ću tebi, orangutanu moj, zabeležiti jedinicu: neka ti bude malo duži rep, da možeš njome pokriti revolucionarnu zadnjicu!

Orangutan bi trepnuo i zažmirkao očima, počešao bi se hitro iza uveta, iskezio se na nas i uvukao se na svoje mesto.

Ovakav profesorov način ophođenja sa nama imao je tu korisnu stranu što smo se, gotovo mimogred, mnogo čemu naučili.

Tako, na primer, naučili smo da svinja grokće, da orangutan ima crveno zadnje lice, da krava teli (“Jedva si otelio trojku!”), da tvor smrdi, da kukavica podmeće jaja i mnoge druge korisne stvari.

No taj njegov način ophođenja sa đacima imao je i drugi uticaj na nas. Svako od nas počeo je polako, neosetno i postepeno da se privikava imenu koje je nosio, pa ne samo imenu, već i svima osobinama dotične životinje. U početku se, razume se, svako bunio, ali se zatim navikao, pa onda izmirio i najzad podao, dok nije navika već postala tako jaka da je počela da prelazi u prirodu.

Tako, na primer, Ljuba Slon, koji je u početku školske godine bio živahan i okretan dečko, poče polako, neosetno i postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da leno misli i da dobroćudno žmirka očima, pa čak poče i koža da mu postaje neosetljiva, a nos da mu se pušta u surlu. Jovica Orangutan poče takođe da stiče neke čudne pokrete koje dotle nije imao. Svaki čas bi se češao rukom po leđima, žmirkao bi očima i kezio bi se na drugove, pa čak poče, naročito pri tučama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoćom preskače školske klupe, iskače kroz prozor, da se prevrće preko stolica tako da ti je sve izgledalo kao da bi mu trebalo metnuti lanac oko vrata. Sredoje Tvor nije baš morao da ulaže neki naročiti trud da bi se prilagodio osobinama životinje čije je ime nosio; a Jova Magarac, koji je doduše, dolazeći u školu, već bio doneo izvesne magareće osobine, neobično se izvežbao u strpljenju. Ne samo ceo profesorski kolegijum, već ga je i ceo razred tukao, i dok je ranije donekle i reagirao, docnije se potpuno izmirio sa sudbinom i odista je stoički podnosio.

Taj uticaj zooloških imena koje smo nosili bio je opšti, te smo mu se svi, voljno ili nevoljno, potčinjavali i prilagođavali se karakteru koji tome imenu odgovara.

A interesantno je: docnije kad smo već ušli u život, ma koliko da smo se starali da te utiske izgladimo i uništimo, ipak smo sačuvali nešto od onoga karaktera i onih navika i potražili sebi u životu puteve i pozive koji su nam odgovarali i kojima smo mogli da poslužimo osobinama stečenim u detinjstvu. Tako, na primer, Sima Ćuran je otišao u diplomatiju i postigao je tamo lepe i znatne uspehe; Jova Magarac je postao ministar prosvete, i izvršio je mnoge i mnoge korisne reforme u toj struci; Pera Som je postao član Akademije nauka gde i danas ćuti kao riba; Spira Preživar je postao okružni prota i već je odavno odlikovan crvenim pojasom; Toša Kameleon se bacio sav na politiku i neobično je uspešno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju, i gde god je bio sa službom, osećao se njegov trag; Andra Krokodil je, kao tutor, progutao čitavu jednu masu, veliku dvospratnu kuću i sedam hektara zemljišta. I svi redom tako: svako je pošao još u detinjstvu određenim putem.

Stoga što sam bio najmanji u razredu, profesor zoologije mi je dao ime: miš. To je ona domaća životinja koju žene kad spaze vrište i zadižu suknje uvis, i to je ona domaća životinja što gricka mrvice bačene sa tuđeg stola. I najzad, da mi je sudbina dodelila u životu samo to da žene kad me spaze vrisnu i zadižu suknje, to bi se još dalo trpeti, ali izgleda da je sudbina iskoristila samo onu drugu osobinu ove životinjice. Na osnovu toga što životinjica gricka mrvice bačene sa tuđega stola, sudbina mi je odredila da budem – srpski književnik.

Razume se da su ti moji podvizi u spoljnjem svetu imali odjeka ne samo na mome turu, već i u duši mojih roditelja i cele moje porodice. Zavladala je među njima nekakva neopravdana briga o mojoj budućnosti, kojoj je otac davao izraza često ponavljanim uzvikom: “Taj će na vešalima svršiti”, a majka uzvikom: “Bolje da sam ga rođenim rukama zadavila čim je zapištao, nego što sam zadojila razbojnika!” Ja se nisam slagao sa takvim roditeljskim mišljenjem, a nisu bile istog mišljenja sa njima ni moje tetke, koje su me branile – naročito ona što je uvrtela u glavu da ja ličim na nju – i tvrdile da sam ja vrlo napredno i bistro dete.

Kako je već poznata stvar da obično napredna i bistra deca zadaju roditeljima glavobolje, nije ni čudo što su moji roditelji pitanje moje budućnosti smatrali kao jednu od najtežih briga.

Tu brigu pokušala je moja tetka da ublaži time što bi zavirivala u moju budućnost, i stoga je jednoga dana otkinula končić sa moje košulje, dala ga vračari, ova ga bacila u pun tanjir vode, promešala vodu štapićem i zadubila se duboko, čitajući moju sudbinu:

– Preležaće tešku bolest, ali će se spasti; pašče u jednu tešku bedu, ali će se spasti; pašče u ruke ljudi koji bi da ga ubiju, ali će se spasti; doživeće tešku buru na moru, ali će se spasti; oženiće se, ali se neće spasiti! – Izgleda da su bile proročne reči vračarine koje su se sve odista i obistinile u mome životu.

– Biće bogat, te će mu se prelivati, biće srećan te će mu ceo svet zavideti – izgleda da su bile proročke reči vračarine koje se nisu obistinile u mome životu.

Ako je majku takvo proročanstvo i umirilo, oca nije moglo, i zbog toga su u porodici vrlo često vođeni razgovori o toj temi.

Time se uostalom svi roditelji vrlo rado zanimaju, određujući unapred sudbinu detinju. Sećam se jednoga moga kuma koji je imao tri sina, moje drugove, kako je vrlo često govorio:

– Ovaj mi je mudrica, njega ću u profesore – ukazujući na najstarijega; ovoga drugoga ću u trgovce, a ovoga najmlađega, đidu, u oficire!

Da li sudbina nije čula te njegove želje, ili je došao u kakav nesporazum sa sudbinom, ne znam, tek znam da je onaj najstariji, profesor, postao bakalin, onaj mlađi, trgovac, postao podnarednik u vojnoj muzici a treći je doduše obukao uniformu, samo ne oficirsku već onu sa dvadesetim slovom iz azbuke na leđima.

A kao god što roditelji imaju svojih želja za budućnost svoje dece, imaju ih tako isto i deca, samo što su deca mnogo skromnijih pretenzija od roditelja Tako, na primer, dvadeset od sto dece želi da bude; vatrogasac, odžačar, žandar, kolačar i muzikant, dok istovremeno devedeset od sto roditelja žele da im deca budu: ministri, đenerali, mitropoliti, direktori banaka i tome podobno. I možete misliti kako se u svakoj porodici nezgodno sretaju želje: otac želi da mu sin bude mitropolit, a sin želi da bude odžačar; otac želi da sin bude ministar, a sin želi da bude žandar; otac želi da mu sin bude đeneral, a sin želi da bude kolačar. Sudbina, međutim, obično ide po sredi, između želja dječjih i roditeljskih i retko kad zadovoljava roditeljske želje, a vrlo često dečje.

Biva, razume se, da se u sukobu roditeljskih i dečjih želja sudbina prosto zbuni, te ispunjavajući pogdekad roditeljske želje ne propusti da zadovolji bar donekle i dečje želje. Otuda često sretate u životu ministre koji potpuno liče na žandarme, mitropolite koji potpuno liče na muzikante, i đenerale koji potpuno liče na kolačare.

Pa još kad roditelji sami dosuđuju sudbinu svojoj deci, to se da nekako trpeti. Ali se stvari često komplikuju što se u rešavanju obično upletu i oni koji su najmanje nadležni za to. Najpre sve tetke, i strine, a zatim i oni besplatni porodični savetnici od kojih gotovo svaka porodica pati. Razume se da je kod mene stvar komplikovala i okolnost što sam u detinjstvu imao tako raznolike sklonosti da je to moralo dovoditi u zabunu kako roditelje, tako i sve one koji su hteli da se unesu u to pitanje svojim savetom.

O mojoj sudbini vođen je naročito jedan opširan razgovor, posle jednoga burnoga dana, kada me je opštinski pandur, zbog neke sitnice, doveo za uši kući, pa majka tri puta očajno uzviknula:

“Šta ga nisam zadavila čim je zapištao, nego sam još zadojila razbojinka!” To je, razume se, bio strašan udar za sve u kući kad je već i policija počela da se meša u moje vaspitanje, te pošto sam dobio propisne batine i pošto su me i bez večere strpali u krevet, – iskupili su se, kako moji tako i mnogi gosti, u drugu sobu, da provedu ne znam čiji rođendan.

Dok su oni mislili da ja ugušen suzama spavam, dotle ja nisam mogao mirno zaspati sve dok se ne osvetim zato što sam isključen sa večere na kojoj ima i kolača. I dok je gospodin prota držao zdravicu, – a znajući koliko je on uvek opširan – izvukao sam se ja iz kreveta, uvukao se neopažen u kuhinju i zamazao šakama sve šare i ukrase na torti, koju je ona tetka što ličim na nju celo posle podne strpljivo šarala, pa pošto sam još i prstom napravio četiri rupe u torti, pošto sam sručio pola kile soli u sladoled, pošto sam sipao sirće u već skuvanu kafu, i pošto sam petroleumom iz lampe zalio salatu, – vratio sam se mirne duše i savesti, kao čovek koji je neki važan posao svršio, i legao u krevet žmureći, kao da najdubljim snom spavam.

Razume se da je za mene to bila sjajna satisfakcija i neobično zadovoljstvo kada sam zatim iz druge sobe slušao očajne vriske:

“Iju! Iju! Iju!” pa zatim objašnjenja i izvinjenja, i najzad padanje u nesvest one tetke što je celo posle podne šarala tortu.

Odmah zatim, što sam uostalom ja i očekivao, ušla je čitava komisija u moju sobu da se uveri da li ja spavam. I tu, kraj moga kreveta, otpočela je komisijska polemika o pitanju, da li me treba ovako u snu istući, ili treba stvar odložiti za sutra ujutru. Ja sam se slagao sa većinom u komisiji da je bolje istući me sutra, računajući, razume se, na to da se ujutru pre zore izvučem iz kreveta.

Na taj način stavio sam ja svoje pitanje na dnevni red pred suđaje, te je u onoj drugoj sobi gde se večeralo prekinut svaki dalji razgovor o udaji jedne moje sestre od tetke, koji je dotle vođen.

Diskusiju su otvorili moji roditelji na taj način što je otac ponova izjavio: “Taj će na vešalima svršiti!” i što je majka ponova rekla: “Što ga nisam zadavila čim je ciknuo, nego sam još zadojila razbojnika!” Gosti su, razume se, kao što je i red, utešili sa nekoliko reči ojađene roditelje. Tako, na primer, naš komšija, inače bakalin, rekao je: “Malo je nestašan, ali to ne mari. Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam što stigao, pa evo danas sam gazda i ništa mi ne fali. Sve je to u božjoj ruci!” Prota je sa svoje strane potvrdio to navodeći kao primer svoga mezimca: “Nema mu više od tri i po godina, tako psuje boga kao da je svršio potkivačku školu. A ja, eto što kažu, nisam opsovao boga sve dok nisam stupio u bogosloviju. I molim vas, to je svešteničko dete, pa eto tako. Al’ takva su današnja deca, napredna su i bistra, pa moramo s tim da se izmirimo!” I pošto su se svi složili s tim da su današnja deca “napredna i bistra”, otpočelo je rešavanje o tome šta bi najprobitačnije bilo da budem. Sednici je predsedavao sam prota, a u kraju jednom sedele su tri tetke, kao tri mitološke parke koje predu sudbinu, i mešale su se u svačije mišljenje. Klota, ona parka koja drži povesmo, bila je moja najstarija tetka, koja je imala nečega mitološkog na sebi i već po tome što je pod nosem imala brkove kao devetnaestogodišnji mladić; Hezis, ona što ispreda konac, neobično je odgovarala mojoj srednjoj tetki, jer je ona i u životu umela ne samo da ispreda no i da mrsi konce, a Atropa, ona što drži makaze da odseče dužinu veka, moja najmlađa tetka, bila je kadra i inače skratiti čoveku vek, te su joj makaze bile sasvim izlišno oruđe.

Debatu je otpočeo moj otac izjavom:

– Ja ću njega u kovačke šegrte, pa kad previje leđa, smiriće se! Na tu izjavu vrisnuše sve tri parke i odmah izneše svaka svoje mišljenje:

– Ja mislim, najbolje je da ide u oficire, – izjavila je Klota. – Ima lepu platu, ima posilnog i ima oficirsku čast. Komanduje, svira mu muzika i ide na parade.

– A rat? – uzvikuje komšija bakalin sa izvesnim urođenim osećanjem odvratnosti prema ratovima.

– Pa ako i bude rata, zašto je oficir nego da se zavuče u kancelariju i čita depeše sa bojišta. A posle, rat je prilika da dobije i orden! – brani svoje gledište Klota.

– Ja mislim da bi bolje bilo kad bi bio činovnik! – stavlja svoj predlog Hezis. – Ne mora se bar mučiti da svrši škole.

– Da, ali kakav činovnik, ima svakojakih struka, a nisu sve jednake! – upada komšija bakalin. – Eto na primer, carinik, a, to, čast i poštovanje. To je struka za moj račun. Pregleda tuđe stvari, hvata šverc i zadrži sve što se njemu dopada. Posle tek vidiš: on nosi šešir uhvaćen u švercu, a njegova žena svilenu haljinu opet uhvaćenu u švercu. To priznajem, to je dobra struka, a dobro je i poštar.

– Oh, to nije ništa, – primjećuje Hezis – po ceo dan lepi marke, pa mu se jezik uštirka kao kragna.

– To jeste, lepi marke i guta tutkalo – brani svoje mišljenje bakalin – priznajem, ali mu, brate, prolaze kroz ruke tolika novčana pisma.

– Jes’ ali zatvorena pisma, – upada moj teča – a ako pismo otvoriš, oni onda tebe zatvore. Pa biraj, hoćeš pismo da bude zatvoreno ili da budeš zatvoren. Neko mora biti zatvoren, onda bolje da radi s otvorenim parama, na primer blagajnik. Eto, to je dobro da bude blagajnik.

– Blagajnik ne može! – dodaje odlučno prota. – Za to treba da se rodi, to je naročiti dar. Po ceo dan pipaš tuđu paru, a ne možeš da je uzmeš. To je, bože me prosti, kao kad neko po ceo dan pipa tuđu ženu a ne može… – i tu prota prekine svoje tako sretno upoređenje, jer sve tri parke, Klota, Hezis i Atropa, povikaše jednoglasno: “Iju!” pre no što je čovek mogao i završiti misao.

Treća parka, ona što skraćuje čoveku vek, bila je za to da ja budem profesor:

– Ništa lepše od toga! – uzvikivala je ona.

– Pa jest! – dodao je na to prota, sa tradicionalnom pakošću crkve prema prosveti. – Jest, to je dobro, jer što je glavno ako si profesor, ti ne moraš ni da znaš predmet koji predaješ. Ja, na primer, ne mogu prilikom venčanja da pevam posmrtno opelo, je l’? A profesor može; dođe na čas računice pa govori o hrišćanskoj nauci, dođe na čas crtanja pa govori o pomračenju sunca, i nikakva vlast ne može tome stati na put. A onako, lepo je biti profesor, to priznajem; deca mu skidaju kapu; roditelji čija deca uče školu, ljubazni s njime, a kakav god odbor da se bira, mora i profesor da bude član odbora. Pa onda, ima ferije; deset meseci ne brine ništa, ne misli ništa i dva meseca se odmara. Šta ćeš lepše!

Majka je moja bila za to da budem ili doktor ili mitropolit.

– Doktor je odista zgodna stvar, – dodaje teča. – Isplaziš mu jezik, naplati ti tri dinara; zavuče ti dršku od kašike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko treba za deset dinara; a ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara, a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod bogom ne može pročitati, on ti uzme dvadeset dinara. I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli: ozdravio od njegovih medecina, a ako umre, on veli: umro od prirodne smrti.

I pored ovih primamljivih reči za lekarsku profesiju majka je u stvari više naginjala da budem mitropolit.

– Poštuje ga ceo svet i svi ga ljube u ruku, – govorila je ona. – Pa onda, ne radi ništa, zapeva koji put o velikoj nedelji “amin”, i to mu je sav posao.

– Bojim se, mnogo je živ, a mitropolit treba da je smeran! – reći će prota, kao najnadležniji da o tome da svoje mišljenje.

– Pa ako! – teši se majka. – Baš ako i pogreši što, mantija sve to pokrije!

Moj teča, onaj što o doktorima ima dobro mišljenje, bio je odlučio za to da budem ministar.

– Ništa lepše od toga, – tvrdio je on. Imaš vlast u rukama pa radiš šta hoćeš, a ne odgovaraš nikome. Lakše je biti ministar no berberin. Berberin prvo mora znati brijati, a drugo: mora paziti da koga ne poseče, a ministar, brate, niti mora znati brijati, niti mora paziti hoće li koga poseći, jer i ako poseče, nije kriv.

Komšija bakalin, koji je dosad govorio samo o tuđim predlozima, tek sad stiže da iznese svoje sopstveno mišljenje:

– Ja bih njega u trgovce, ali ne da bude bakalin kao ja. To su sitna posla; kilo pirinča četiri groša, zakineš mušteriji na meri nekoliko grama, pa šta, jedva mu zakineš deset i dvadeset para. A tako ti je i šećer i brašno i sve ostalo. Metneš u brašno malo peska, pomešaš sa pirinčom malo ovsa, dodaš u kafu malo sitnih šljunaka, sipaš u petroleum malo vode, – što je sve to, ne zaradiš ni nekoliko dinara dnevno. A ne vredi mu ni galanterista da bude. Jer meri na metar, a mušterija ovolike oči. Kad se na kantar meri, može pogdešto i da se zajede, ili zadebljaš olovom onu stranu na kantaru gde stavljaš espap, ili udariš malim prstom, ili… ali na metar ne možeš baš ništa, ne možeš skratiti metar. Nego ako će da bude trgovac, da bude angro, pa kad zakine, da zakine angro. A po mome mišljenju, od svih trgovina je najbolja apoteka. Eto, neka bude apotekar!

– Ah, apotekar! – uzdahnu Atropa. – To je odista divno! Živi među samim parfemima!

– Dabome da je divno! – nastavi bakalin osetivši se potpomognut. – Prodaje: prašinu, suvo lišće, paučinu i sve tako nešto. Niko mu ne razume espap, može ti dati što hoće. Napiše ti doktor nešto budibogsnama, salvatus purtatus ili porkalija omalija, a ti odeš kod apotekara i on ti da šta hoće, meri kako hoće i naplati pošto hoće. Šta mu možeš! Ne poznajem espap pa, recimo, da mu primetiš: “Ovaj vam salvatus purtatus kao da je malo prokisao” ili recimo: “Ova vaša porkalija omalija kao da se užegla”. Jok, ne možeš da mu primetiš. A ne možeš mu ni ceni zameriti; otkud mu ti znaš šta košta. Ne možeš tek reći: “Slušajte, vi ste skupi, Mita bakalin prodaje mnogo jevtinije salvatus purtatus!” Bakalinova tirada naišla je manje više na opšte odobravanje.

Jedino je moj otac vrteo glavom, baveći se uporno svojom prvašnjom idejom: da bi me trebalo dati na kakav zanat koji bi me smirio. Ja ne znam dokle je cela ta debata trajala, jer me je, posle velikih dnevnih napora, uhvatio bio san i zaspao sam slatko, kao što čovek mirne savesti, svestan da je sve svoje dužnosti ispunio, može zaspati.

Razume se da sam te noći sanjao čudnovate snove. Sanjao sam kao da sam ministar, pa dohvatio našega okružnog načelnika, uglavio mu glavu među kolena i brijem ga. On vreči kao jare, pršte mu varnice iz obraza, ali ja, svestan svoje ministarske neodgovornosti, brijem i dalje. Pa onda, sanjao sam kao dalje, kako sam mitropolit, pa uhvatio protu za bradu i psujem sto bogova, kao da sam svršio potkivačku školu, pa onda kao sipam brašno u pesak, a u petroleum vodu, i uopšte sanjam takve neke čudnovate snove, kao čovek koji je zaspao pod utiscima najlepših perspektiva za budućnost, a koga će probuditi očeve batine.

Kao knjige za izučavanje geografije služe korisno bedekeri i red vožnje na željeznicama. Svi oni koji su propustili da ovaj predmet savladaju u školi, služe se ovim korisnim knjigama, iz kojih se mogu saznati ne samo granice država, veličine gradova, brda, reke, no i mnoga druga korisna znanja. Tako, na primer, iz tih se knjiga mogu saznati cene fijakerske vožnje, cene hotela, pa čak i to gde se nalaze granične carinarnice, kako bi putnik mogao za vremena skloniti predmet koji ima nameru da švercuje. Sva ta znanja međutim nedostaju geografiji koju učimo u gimnaziji.

Ali, da se čovek može pravilno koristiti ovim lepim knjigama, valja mu izneti iz gimnazije bar ona prva, osnovna znanja, koja će mu služiti kao osnova za razumevanje pojedinih pojava. U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je zemlja udaljena od meseca toliko isto koliko je mesec udaljen od zemlje; da su planine uvek više no doline; da jezera, bila ona plitka i duboka, moraju sa svih strana biti opkoljena zemljom, i mnoga druga korisna znanja.

U ta osnovna znanja spada i to da je zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušavao da nas ubedi.

Deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji. A deca i religija ispleli su zajedno divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije bila kadra da razbije čak ni ona priča o čoveku koji je stigao na kraj sveta, stao na ivicu, spustio noge u ništa i zadovoljno pljucnuo u to ništa. I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve moguće načine! U to nas je profesor pokušao da ubedi, pozivajući se na veliki broj dokaza, koje smo mi ipak s nepoverenjem primali.

– Prvi je dokaz – ubeđivao nas je profesor – da je zemlja okrugla taj što su sunce, mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te prema tome i zemlja mora biti okrugla.

Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama, deci, to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: “Pošto su lađa, čamac i kriška od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika”.

Drugi i treći dokaz o okruglini zemljinoj također su nam bili vrlo jasni. Kad putuješ lađom morem, ti na dogledu kopna prvo sagledaš vrhove planina, i obratno: kad stojiš na obali pa zapaziš lađu na moru, ti ćeš prvo sagledati njenu katarku, a tek će se docnije javiti i njen trup.

– Jeste li videli, deco, more? – otpočeo bi profesor objašnjavanje tih dokaza.

– Nismo! – odgovaramo mi jednoglasno.

– E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more, i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more?

– Jesmo! – odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili.

– A jeste li zamislili lađu koja se vidi?

– Jesmo! – odgovaramo mi iako nam nikako nije išlo u glavu da zamislimo lađu koja se ne vidi.

– E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagledati od te lađe?

– Dim, gospodine! – odgovara Milan pouzdano.

– Dim, dobro… recimo, videćeš dim – nastavlja profesor pomalo zbunjen. – Videćeš, recimo dim kad se lađa dimi, ali šta ćeš da vidiš ako se lađa ne dimi. Ajde, reci ti meni: kad se lađa iz daljine približava a ne dimi se, čime će se prvo javiti?

– Zviždanjem! – odgovara Milan još uvek pouzdano.

Ni sa četvrtim dokazom o zemljinoj okruglini nismo prošli srećnije, iako je očigledno taj dokaz najjači. Prema njemu, kad bi neko pošao sa jednog mesta i išao, išao, išao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet došao na isto mesto sa kojega je pošao. Mi smo taj dokaz ovako zamišljali; pođem ja, na primer, iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem, i posle nekoliko godina se opet vratim u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi uče već četvrti. Nekako, po našoj dečjoj logici, to nije bilo dovoljno reći: “kad bi neko pošao”, jer to znači: kad ne bi pošao da ne bi bilo dokaza i okruglini zemljinoj.

Druge stvari pojmili smo nekako lakše, blagodareći tome što je profesor geografije rado primenjivao očiglednu nastavu.

U našoj gimnaziji postojao je jedan globus, koji je godinama stajao na ormaru u direktorovoj kancelariji, ali je taj globus izgledao tako bedno da ga je žalost bila pogledati. Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukčije okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je, to upravo Crno more: a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice, ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima Žila Verna, sišla u utrobu zemljinu. Međutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, biće da su se profesori između časova objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.

Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednog našeg druga, nekoga Sretena Jovića, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus.

– Iziđi, Sreto, ovamo! – otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. – Iziđi i stani ovde kraj prozora, da te dohvati sunce.

Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.

– E, vidiš, kad ovako desni obraz okreneš suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena, a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu, i, eto, sad je ova druga strana osvetljena, a ona nije.

Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi.

– Evo ovde, vidiš? – i tu bi upro kažiprst u teme. – Tu je severni ledeni pol. Tu je večita zima, nikad ništa ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima čega to je zakržljalo. To su uostalom neispitani prostori.

Drugi put opet objašnjavao nam je na Sretenovoj glavi putanju onoga putnika koji bi, za ljubav geografije, da bi potvrdio četvrti dokaz o okruglini zemljinoj, krenuo sa jedne tačke i idući uvek u istom pravcu stigao opet na tu tačku. Profesor je pošao od Sretenovog nosa, kao tačka koja je vrlo jasno markirana. To je objašnjenje otprilike ovako izgledalo:

– Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku, – i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu – i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje sunce ističe. Zatim ćemo… Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izašao… zatim ćemo obići zemljinu kuglu i doći na suprotnu stranu sveta… ja sam ti, Sretene, još prošlog časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu… To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan, i obratno: gde je dan kad je kod nas noć. Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo pošli!

Sreten je nama đacima neobično imponovao što se profesor njime služio. Izgledao nam je kao odistinski školski instrument, i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri, njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske ravni; nos na nedostiživi vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlevale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se pred svojim utokom u usta spajale u jednu reku.

Naše ubeđenje da je njegova glava pravi globus bilo je toliko da je, kad mu je jednom u igri neki Stanko Milić razbio glavu, na pitanje profesorovo zašto je to učinio, odgovorio:

– Učio sam geografiju!

Razume se da je profesor tada pustio u saobraćaj glavu ovoga Stanka Milića, ali ne radi očigledne nastave, već radi toga da nam zada strah kako ne bismo ubuduće oštećivali školske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga bivšeg globusa.

A valja znati da je naš profesor geografije imao dosta tešku ruku i da se vrlo rado njome služio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima – i kojekako, ali kad bi se dočepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za šta ošamario, da nam je izgledalo kao da se na nebu među planetarna dešavaju katastrofalni sudari.

Tako, na primer, jednom kad nam je objašnjavao pomračenje, izveo je nas trojicu ispred klupe. Najpre je pozvao nekoga Živka, najvećega đaka među nama, kome su već i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se ženi. Prozavo ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti:

– Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce! Zatim se okrenuo ostalim đacima:

– Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce, i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će kao i dosad biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.

– E sad, vidite deco: kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko, a Zemlja ovde gde je Sreten, i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.

– Ali – nastavlja profesor – Zemlja na svome putu oko Sunca u jednome trenutku nađe se između Sunca i Meseca… eto ovako i tu nas povrsta u jednu liniju, Živka, Sretena i mene – I onda, kao što vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga, i svetlost Živkova ne može da ga obasja, te usled toga nastaje pomračenje Meseca. Je l’ razumete?

– Ja ne razumem! – progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče.

I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima, ne razume, razgnevi profesora i zviznu mu takav šamar koji je kod grešnoga Živka morao izazvati pravu predstavu pomračenja, te on žmirkajući dodade brzo:

– Sad razumem!

I ne samo što je on razumeo šta je to pomračenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zašto se ovaj deo geografije zove fizička geografija.

Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem.

– Neka izađu one planete od prošlog časa! – rekao bi.

Te planete bili smo Živko, Sreten i ja.

– Ti Zivko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno okreći se oko sebe!

– Ti ćeš se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a okretaćeš se oko sebe da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce.

Zatim stavi mene u red.

– Ti si Mesec. Ti ćeš se okretati najpre oko sebe, pa okrećući se oko sebe, okretaćeš se i oko ovoga Sretena, i s njim zajedno okretaćete se oko Sunca, odnosno oko Živka.

On to nama tako objasni, pa onda uzme štap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova, kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogreši, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i trčanje da te bog sačuva. Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe, pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo Živka. Ne napravimo ni prvi krug čestito, a mi se sva trojica srušismo onesvešćeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce, a ko Zemlja. Vidiš samo: viri jedna noga Sunčeva, ili nos Zemljin, ili tur Mesečev.

A profesor ponosito stoji nad tom gomilom, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu.

A možete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazeći sa toga časa, rekao:

– Idućega časa objasniću vam šta je to vulkan!

S obzirom što je tako revnosno primenjivao očiglednu nastavu, bili smo ozbiljno zabrinuti: ko li će od nas da bljuje vatru idućega časa?