Posted on Category:Putovanja

10 činjenica o Svetoj Gori koje niste znali

10. Bogorodica

bogorodica
Po predanju, 44. godine nove ere Bogorodica je pošla na Kipar i lađu je zahvatilo nevreme. Brod je pristao na Svetoj Gori, a ona je zamolila svog sina da to mesto bude njen vrt. Monasi posle toga dolaze i naseljavaju poluostrvo. Iako je to Bogorodičin vrt i iako je Sveta Gora posvećena Bogorodici, ženama je zabranjen pristup.

9. Muško utočište

monasi-hilandar-org
Samo monasi imaju pravo da žive na Svetog Gori. Danas ih ima oko 2500. Posetioci su dobrodošli, sve dok su muškog pola. Naime, još davne 442. godine je posebnim zakonom Avato ženama zabranjen pristup Svetog Gori. Predanje kaže da je ćerka Teodosija Velikog tada posetila manastir Vatoped, a iz ikone se čuo glas Bogorodice koji joj je naredio da odstupi. Taj zakon važi i danas, a ne odnosi se samo na ljude već i na životinje!

8. Uprava monaha

protatska-crkva-hilandar-info
Monasi dobijaju pravo samostalne uprave na Atosu 963. godine, i od tog trenutka se njihov broj povećava, a pored grčkih se javljaju i slovenski monasi: ruski, srpski i bugarski. Čak i po propasti Vizantije, u doba turske vladavine, Sveta Gora je očuvala slobodu vere i samoupravu.
Danas na Svetoj Gori postoji 20 manastira. Ukoliko broj monaha u manastiru padne ispod 7, on postaje grčki. Svaki od manastira bira svog predstavnika u opštini, u kojoj se bira prot, starešina Svete Gore. Iznad opštine je Sveta epistasija, vlada, sa 4 predstavnika iz 4 najvažnija manastira: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. Glavni pečat je rasečen na četiri dela, i svaki od ovih manastira ima po jedan deo pečata.

7. Kareja

panoramio.com
panoramio.com

Vrhovna samouprava i sud se nalaze na Kareji. To je prestonica Svete Gore. Reč kareja znači orah. U Kareji su konaci svih manastira, pošta, telegraf, carina, lučna i policijska uprava, prodavnice, ambulanta, restoran i pekara.

6. Gostoprimstvo, ne turizam

trpezarija-hilandar-org
Niko na Svetoj Gori nije ostao gladan, iako se ne jede meso. Sveta Gora je jedino mesto na svetu gde niko ne može da plati obrok ni prenoćište. Monasi će svakoga nahraniti i naći mu mesto da prespava (mnogi manastiri imaju prostorije za goste). Jedino što možete je da manastiru ostavite prilog, u skladu sa svojim željama i mogućnostima.

5. Kako do tamo

pristanište
Posetioci su dakle dobrodošli, ali se mora ispoštovati protokol. Neophodno je najaviti se ranije faksom, dobiti vizu (koja važi 4 dana), do tamo se može stići samo brodom koji plovi jednom dnevno. Zabranjeno je pecanje, sunčanje, kupanje u moru. Nema asfaltiranih puteva, mobilni uglavnom nemaju domet, jede se dva puta dnevno u tačno određeno vreme. Tačno su određena i mesta na kojima je dozvoljeno pušenje. Ta mesta, nimalo slučajno, najčešće gledaju na manastirsko groblje.

4. Atos

atos
Najviša tačka Svete Gore je Krst Svetog Atanasija Velikog, postavljen na 2033 metra nadmorske visine. Dolazak do vrha Svete Gore je mali planinarski podvig, posebno za one koji nisu planinari. Uspon je zahtevan, stene oštre, šume se proređuju i na kraju više nema drveća, pa ni hlada. Neki od podvižnika se po oštrim stenama penju bosi. Na samom vrhu Svete Gore je mala crkva u čast Svetog Preobraženja. Upravo se na Preobraženje litija tradicionalno penje na Atos, gde se mnogi monasi i poklonici pričešćuju i zajedno mole.

3. Merenje vremena

vizantija
Kako na Svetoj Gori ne važe svetovni zakoni, ni vreme se ne meri na isti način. Iako žive usred Grčke, Svetogorci dane broje po starom, julijanskom kalendaru. Ali, oni ne broje samo dane na stari način, već i sate! U zvaničnoj upotrebi je vizantijsko računanje vremena, po kom dan počinje zalaskom sunca. To znači da se “pasulj za ručak” zapravo jede u prepodnevnim časovima. Jedino manastiri Vatoped i Iviron više ne računaju vreme na taj način.

2. Hilandar

hilandar2
Srpski manastir na Svetoj Gori je Hilandar, osnovan pre više od 800 godina, i jedan je od 4 glavna svetogorska manastira. Smatra se da je vrednost hilandarske riznice veća od svih ostalih dragocenosti u srpskom posedu zajedno. Hilandarska biblioteka je osnovana kada i manastir. U ovom centru srpske duhovnosti se nalazi jedna od najbrojnijih zbirki slovenskih rukopisa. Tu su čuvani Hilandarski listići, Marijin kodeks, Miroslavljevo jevanđelje, Vukanovo jevanđelje, Radoslavljevo jevanđelje, a pretpostavlja se i Sinajski psaltir.

1. Kirilo

http://svetogorac.blogspot.rs
http://svetogorac.blogspot.rs

Jedan od najzanimljivijih ljudi koji danas žive u Hilandaru je monah Kirilo. Kao siromašni dečak se zamonašio, zatim je bio u vojsci iz koje je dezertirao, proputovao je Austriju, Nemačku, Ameriku. Iako je sve vreme bio svešteno lice, bio je i konobar u kockarnici, radnik na mašinama, pa čak i američki šerif! Godine 1985. odlazi u Hilandar, u kome je ispovednik već 30 godina. Visok svega metar i po, ljudima savetuje da ne budu mali.
O neobičnom i inspirativnom životu ovog monaha možete čitati u knjizi “Nisi mali” (klik!), koju je izdao duhovni centar Voanerges.

Svideće vam se i Manje poznati srpski manastiri koje treba posetiti

Posted on Category:Istorija

10 NATO zločina tokom bombardovanja SRJ 1999. godine

nato-agresija

10. Kasetne bombe

Upotreba kasetnih bombi bila je suprotna Pravilniku o zakonima i običajima rata i te 1999. godine, ali su one svejedno padale sa neba po celoj teritoriji SRJ. Mnoge kasetne bombe odnosile su i odnose živote širom zemlje godinama posle završetka agresije, ali o tome se ćuti. Nije nam u interesu da to zovemo agresijom, zvaćemo je ratom. Kasetnih bombi nije bilo, ljudi su verovatno pomrli od žutice… Tako se i 9. maj na ovim prostorima više ne spominje kao Dan pobede nad Nemačkom, već kao Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Nekima je novac mnogo bitniji od obraza.

9. Osiromašeni uranijum

NATO je priznao da je izručio 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Koliko god da ih je bilo, naša zemlja je zatrovana zauvek, jer zvanično vreme poluraspada U238 je 4,5 milijardi godina! Dokazano je da je osiromašeni uranijum kancerogen. Ali iako se Srbija suočava sa tihom epidemijom malignih bolesti, niko za to zvanično u ovom trenutku ne može da okrivi NATO i o tome se ne priča. Iako nema studija koje bi povezale porast obolelih od raka sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom, onkološka statistika, međutim, neosporno pokazuje da su u Srbiji u porastu i učestalost obolevanja, i smrtnost od svih malignih tumora, osim raka želuca. One koje Milosrdni anđeo (ironiji nema kraja) nije ubio u direktnom napadu, polako uklanja zatrovanost vode,vazduha i zemlje….

8. Novosadski mostovi

Stariji ljudi kažu da su ih vazda učili da se čovek Bogu može umiliti kroz tri građevine : crkvu, česmu ili most. Srpska Atina, Novi Sad te 1999. godine imao je tri prelepa mosta preko Dunava. Njima je Vojvodina bila povezana sa ostatkom zemlje. Kad je agresija počela, poučeni iskustvom iz ranijih zločina NATO alijanse, građani su svakoga trena gledali na te mostove. Neko je rekao da su to legitimni vojni ciljevi. Neko je rekao da je legitimno rušiti veze između ljudi. Pa se to tako i desilo – ’’legitimno’’. Prvi se na udaru našao Varadinski most koji je sa nekoliko projektila srušen 1. aprila 1999. Nedugo zatim , već 3. aprila bombardovan je i srušen Most Slobode koji je povezivao Novi Sad i Sremsku Kamenicu, a poslednji preostali most , Žeželjev most, teško je oštećen u granatiranju 6. aprila da bi 23. aprila u novom napadu bio potpuno razoren. Grad poznat po svojim mostovima ostao je bez njih, odsečen od ostatka zemlje. Dugo se pričalo, da je iz nama nepoznatih razloga, tadašnji predsednik Francuske, Žak Širak, lično insistirao da se mostovi u Beogradu ne ruše u napadima.

7. Kineska ambasada

Bombardovanje ambasade Kine u Beogradu jedan je od najzagonetnijih događaja  te 1999. godine.  Uništenje ambasade Narodne Republike Kine tokom bombardovanja Beograda dugo je bila jedna od glavnih prepreka u normalizovanju odnosa između Pekinga i Vašingtona. Reč je o slučaju koji se dogodio 7. maja 1999. za vreme intenzivnog bombardovanja Beograda. NATO je na čelu sa SAD planirao da bombardovanjem potpuno uništi sistem komande i snabdevanja Vojske Jugoslavije. Jedna krstareća raketa tipa BGM-109 Tomahavk, lansirana sa bombardera B-2, umesto vojnog objekta pogodila je — ambasadu Kine. U ambasadi su se u tom trenutku nalazili novinar agencije “Sinhua” Šao Junhuan, novinar časopisa “Ženmin žibao” Sin Sing i njegova žena Đi Đing. Svi su poginuli. Bombardovanje diplomatskog predstavnišva treće zemlje je protivno svakom običaju i zakonu ratovanja ali, avaj, protivno je i bombardovanje bez rezolucije UN-a. Mnogo je teorija zavere na ovu temu ispričano, mi ne želimo da ulazimo u te vode, ovde ćemo se zadržati isključivo na zločinu.

6. Masakr u Varvarinu

NATO avioni su 30. 05. 1999. godine kod Varvarina s četiri projektila, ispaljena za manje od pet minuta, srušili most preko Velike Morave i ubili 11 civila, među kojima i Sanju Milenković (16), jednog od najtalentovanijih mladih matematičara u svetu. Napad je otpočeo u 13.25 časova, pri vedrom vremenu, a toga dana je SPC praznovala Duhove ili Svetu trojicu, pa je most zbog prazničnog i pijačnog dana u Varvarinu bio pun ljudi. U istom napadu ubijen je i protojerej stavrofor Milivoj Ćirić, nezvanično prva žrtva NATO agresije među sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. On je usmrćen na pragu obližnjeg hrama Uspenja Presvete Bogorodice. Džejmi Šej je ispred NATO-a ovaj zločin nazvao „legitimnom vojnom akcijom“ a civilne žrtve „kolateralnom štetom“. Tu frazu bez imalo smisla slušali smo često tih dana.

5. Bombardovan autobus kod Lužana

Prvog maja 1999. godine , NATO avijacija granatirala je u 13 časova autobus „Niš-ekspresa’’ koji se kretao iz Niša preko Podujeva ka Prištini. Autobus je od granate koja ga je pogodila prepolovljen. Očevici su na samom mostu i oko njega mogli da vide veliki broj ugljenisanih i masakriranih tela. Nikada nije utvrđen tačan broj žrtava jer se prilikom granatiranja mašinica za izdavanje karata potpuno istopila, ali se pretpostavlja da ih je bilo oko 70, mahom žena i dece. Prilikom napada poginuo je i vozač Vukadin Jelić (dobrovoljno se prijavio za rad tog dana). Već u 13:50 NATO alijansa se još jednom obrušila na okolinu Lužana i tom prilikom pogodila ambulantno vozilo koje je došlo da pomogne unesrećenim putnicima iz autobusa. Taj događaj, zvaničnici su komentarisali kao „nezgodu koja se slučajno dogodila u nameri da se spreči snabdevanje srpskih vojnih snaga koje su operisale u unutrašnjosti Kosova i Metohije“. Napominjemo da je autobus bio jarko crvene boje, a ambulantno vozilo bele boje sa crvenim krstom na sebi.

4. Bombardovan voz u Grdeličkoj klisuri

Putnički voz broj 393 gađan je iz aviona 12. aprila 1999. godine (na drugi dan Uskrsa) dok je prelazio preko mosta i pretpostavlja se da je u napadu poginulo najmanje 15 civila. U moru drugih zločina počinjenih u tom periodu, ovo je još jedan koji ne sme da se zaboravi. Dva projektila pogodila su međunarodni voz dok je prelazio preko mosta u Grdeličkoj klisuri. U prvi mah, kada su eksplozije zatresle okolne kuće, narod je znao da je meta bio železnički most, ali ono što niko nije mogao da pretpostavi jeste da se u tom trenutku na mostu nalazio voz. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu, i prva kola gurnula napred nekih stotinak metara. Deset sekundi kasnije, drugi projektil srušio je drumski most. Treća je pala na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most. Treba li reći da su se zločinci opet pravdali „greškom“ i „kratkim vremenom za reagovanje“?

3. Bombardovanje Aleksinca

Tog dana, 5. aprila 1999, samo u jednom naletu NATO aviona, srušeno je više od 700 stambenih objekata u širem centru grada. U srpskoj „Hirošimi“, kako je svet nazvao Aleksinac posle katastrofe koju je tad doživeo, samo te noći poginulo je 12, a teško povređeno preko 40 građana. Pod bombama i raketama NATO-a u prah i pepeo pretvoreno je 35 porodičnih kuća i 125 stanova, uništeni su Konfekcija „Morava“, „Betonjerka’’, autobuska stanica… Sedam razornih projektila bačeno je na grad u kome nije bilo vojnih objekata . Neko je rekao „greška“, mi kažemo zločin!

2. Granatiranje RTS-a

23. aprila 1999. godine, u 2:06 časova desilo se granatiranje zgrade RTS-a. Mesec dana nakon početka agresije NATO-a na jednu suverenu državu, bez odobrenja UN-a, bombe su pale na na zgradu državnog medija u Abardarevoj ulici. Novinari RTS-a su tih dana radili po ceo dan i noć tako da je i u to vreme noći zgrada bila puna novinara. U tom granatiranju život je izgubilo 16 radnika RTS-a a još mnogi su povređeni.. Za taj ratni zločin do sada je jedino odgovarao tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je izdržao kaznu zatvora od 10 godina, jer nije preduzeo mere da se zaposleni RTS-a zaštite i evakuišu posle pretnji da će zgrada biti bombardovana. Čelnici NATO-a tvrdili su da je napad bio opravdan iznoseći kontradiktorna objašnjenja. Specijalna komisija Haškog tribunala, koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu u Hagu da pokrene krivični postupak. Da li je u zgradi bilo vojnih lica u tom trenutku, zašto novinari nisu danima pre napada evakuisani i još mnoga druga pitanja ostavljamo drugima, mi se zadržavamo na zločinu i njegovim žrtvama u čiji znak sećanja je podignut spomenik „Zašto?“ u Tašmajdanskom parku.

1. Milica Rakić

Svake godine u ovo doba , ime ove nesrećne devojčice se spominje češće nego inače. Svi mi bismo najviše voleli da nikada nismo saznali ko je ona ali nažalost jesmo. Mala Milica Rakić (3) poginula je 17. aprila 1999. godine u Batajnici tokom NATO bombardovanja kada je geler od rasprskavajuće bombe uleteo u kupatilo i pogodio devojčicu u glavu dok je sedela na noši. Zvuči neverovatno , ali desilo se. Zbog tragičnog načina na koji je stradala Milica je ostala simbol svih nevinih žrtava tog ludila koje je pogodilo našu zemlju 1999. godine. Spomenik u Tašmajdanskom parku „Bili smo deca“ u svom sastavu ima i bistu ove nesrećne devojčice. Freska male Milice nalazi se u manastiru Tvrdoš kod Trebinja, tačnije u manastirskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u jednom medaljonu, slikana zajedno s ostalim mučenicima i mučenicama. Na fresci piše: „Sv. n. muc. od NATO. Milica dete“.

Posted on Category:Roditeljstvo

Vakcina ili ne, odlučite sami

Iako mnogi mediji o ovom pitanju pričaju više kao o fenomenu koji se pojavio medju roditeljima, nije baš tako. Ovo pitanje je na veliku žalost postala ozbiljna dilema u kojoj svaka strana ima svoje argumente. Ko i kako da mirne duše odluči da li je potrebno da vakciniše svoje dete ili ne? Nema lakog odgovora . Ono što nas je malo iritiralo u pripremi ovog teksta jeste situacija da svi ozbiljni mediji koji su pisali na ovu temu , pišu samo o tome kako su roditelji koji ne vakcinišu decu u velikim zabludama i kako će oni sad da im sve potanko objasne.To nam nije delovalo kao ravnopravan odnos prema ova dva stanovništa. Zato smo odlučili da u ovom tekstu ne zauzimamo strane kako bi bili što objektivniji i navedemo i prokomentarišemo najjače argumente obe strane.

1) Vakcinacijom su zaustavljene mnoge bolest!


Sa ovim argumentom nema rasprave! Velike boginje, dečija paraliza , rubeole, veliki kašalj… Sve su to bolesti koje su gotovo iskorenjene zahvaljujući vakcinama. U tom pogledu , život je daleko kvalitetniji zvog redovne vakcinacije, barem u delu sveta koji je svima nama poznat, jer po Africi i ko zna još gde izbijaju zaraze o kojima pojma nemamo.

2) Vakcine sadrže sumnjive supstance


Ni sa ovim argumentom nema rasprave. Znam da ima onih koji će reći da su svi sastojci više nego bezazleni i bezbedni i koji će se pozivati na studije, doktore, akademike, papu i koga sve još ne. Činjenica je da prosečan roditelj ni uz pomoć interneta i ko zna još čega ne može da pohvata sve sastojke vakcine, i to govorimo o onima za koje znamo da su tu. A izvinite molim vas, ko meni, u ovoj zemlji garantuje da su svi sastojci bezbedni. Koja institucija meni to u ovoj zemlji, a i u celom društvu moze da garantuje. Jednostavno je sve toliko urušeno da ne postoji autoritet koji će me ubediti u suprotno i već godinama se iznova i iznova potvrđuje da vodeći ljudi kod nas , a i u svetu, vode računa samo o sopstvenom interesu.

3) I mi smo se vakcinisali kao deca


Tačno tako. I ne poznajem nikoga ko je imao neke veće probleme zbog toga. Nekome je bila muka , nekome se „nije primila“ pa je morao opet , nekome su ožiljci nešto veći i to je to. Ako neko misli da grešim i da je sve to zbog dostupnosti informacijama koja je sada daleko veća nego li pre 30 godina , slobodno neka navede primer ali da je njemu lično poznat. Nije bilo prijatno ali se u mom okruženju niko nije razboleo od vakcine.

4) I mi smo se vakcinisali kao deca


Pa ovaj argument možemo gledati i na drugi način. U doba kada smo se mi vakcinisali, Galenika i Torlak su bile institucije u punoj snazi, država je bila jaka , zdravstvena zaštita nije bila nešto sa čim se bilo ko smeo igrati. Postojao je neki red u ovoj oblasti kao i u mnogim drugim i ljudi su imali poverenje u taj red. Danas toga zaista nema, znamo samo da se u industriji lekova obrće ogroman novac i da taj novc može da uradi svašta. Pa setite se onih silnih miliona datih za vakcin protiv ptičijeg gripa pre nekoliko godina, opšte panike , nabavke i onda ništa…. Mogu samo da pretpostavim da niko nije uzeo procenat .

5) Nemate pravo uskratiti detetu vakcinu


Jeste, Vi ste roditelj koji želi samo najbolje svom detetu i sve to stoji ali sta ako grešite? Šta ako stvarno samo padate pod neku propagandu i svom detetu, iz najbolje namere, uskratite zdravstvenu zaštitu za koju se ispostavi da mu je bila preko potrebna. Daleko bilo možete shvatiti jednoga dana kako ste krivi za bolest najmilijih. Vakcinaciju ne smemo gledati kao druge stvari. Da li ćete dete krstiti ili ne , to je malo drugačija situacija morate priznati.

6) Niko nema pravo da me natera


I ovo mislim da stoji. Obavezna vakcinacija znači da je država (koja je kod nas više nego nesposobna za bilo šta) određuje mom najmilijem detetu da se mora vakcinisati vakcinom o kojoj kruže svakakve priče. Odakle joj pravo za takvu odluku. Ko je bre ta država?! Mora da se pokazala odlično na svim poljima pa ima kredibilitet da mi kaže šta da radim! Ne znam zašto ali mi to liči na oblik fašizma. Ubedite me da je sve ok sa vakcinom, sa njenim kvalitetom i neželjenim dejstvom pa neka i bude obavezna. Ovako se osećam kao da nas neko tera da se kockamo sa zdravljem naše deca pa kako koga zapadne, neće valjda baš moje dete da ima posledice….. Ne prihvatam!

7) Bolesti protiv kojih se vakcinišemo su iskorenjene


Ne, to nij tačno. Samo nama laicima tako deluje. Iako su bolesti koje vakcine sprečavaju postale izuzetno retke u mnogim zemljama, infektivni agensi koji ih izazivaju i dalje cirkulišu u nekim drugim delovima sveta. U svetu u kome smo svi globalno povezani, ovi agensi mogu da pređu geografske granice i zaraze svakoga ko nije zaštićen. Tako da opasnost od ovih bolesti jeste značajno umanjna ali i dalje postoji. (Setite s filma Variola vera koji govori o istinitom događaju u Beogradu 70 ih godina).

8) Nevakcinisano dete ne može u školu


Ko je ovo smislio molim vas da sam podnese ostavku na svaku funkciju i ne progovara do daljnjeg. Ajmo logično da razmišljamo. Samo moje dete nije vakcinisano. Vakcina je zdrava i čuva vas zaštićenim od mnogih bolesti. Moje nevakcinisano dete predstavlja opasnost za drugu decu koja jesu vakcinisana zdravom vakcinom koja ih štiti od svih bolesti koje moje nevakcinisano dete može imati. Moje dete se ne može upisati u školu da bi se od njega zaštitila deca koja su zaštićena vakcinom. Logike nema ama ni trunke. Ovo opet podseća na fašizam i mere kojima će neko naterati roditelja da radi onako kako mu se kaže.

9) Epidemija malih boginja u Rumuniji


Ovaj problem se može gledati na dva načina. Prvi je taj da je u Rumuniji pokret protiv vakcinacije jeste jak, da je procenat vakcinisane dece dosta opao u poslednjih 10 godina i kao logična posledica jeste izbijanje epidemije. Ruku na srce , stvarno nema šta dalje da pričamo na tu temu.
Ali sa druge strane pazite ovo, ta epidemija je izbila na granici ka Srbiji u nedelji kada su kod nas najavljeni skupovi roditelja koji su protiv vakcinacije u stilu VIDITE KAKO SU ONI PROŠLI. Ne treba ići u teorije zavere ali toliko nas lažu i spinuju preko medija da ništa nije nemoguće.

10) Informišite se


Nema tačnog odgovora , morate pričati međusobno, razmenjivati iskustva sa prijateljima, roditeljima, rođacima, sa svima od kojih možete saznati nešto. Koristite internet ali ne padajte na priče koje idu u ekstreme, ništa ne uzimajte zdravo za gotovo jer je zdravlje najmilijih i najmlađih u pitanju. Razmislite o svakom razlogu ZA i PROTIV, izvagajte dobro pa tek onda odlučite. Zdravo mi bili!