Posted on Category:Istorija

10 NATO zločina tokom bombardovanja SRJ 1999. godine

nato-agresija

10. Kasetne bombe

Upotreba kasetnih bombi bila je suprotna Pravilniku o zakonima i običajima rata i te 1999. godine, ali su one svejedno padale sa neba po celoj teritoriji SRJ. Mnoge kasetne bombe odnosile su i odnose živote širom zemlje godinama posle završetka agresije, ali o tome se ćuti. Nije nam u interesu da to zovemo agresijom, zvaćemo je ratom. Kasetnih bombi nije bilo, ljudi su verovatno pomrli od žutice… Tako se i 9. maj na ovim prostorima više ne spominje kao Dan pobede nad Nemačkom, već kao Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Nekima je novac mnogo bitniji od obraza.

9. Osiromašeni uranijum

NATO je priznao da je izručio 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Koliko god da ih je bilo, naša zemlja je zatrovana zauvek, jer zvanično vreme poluraspada U238 je 4,5 milijardi godina! Dokazano je da je osiromašeni uranijum kancerogen. Ali iako se Srbija suočava sa tihom epidemijom malignih bolesti, niko za to zvanično u ovom trenutku ne može da okrivi NATO i o tome se ne priča. Iako nema studija koje bi povezale porast obolelih od raka sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom, onkološka statistika, međutim, neosporno pokazuje da su u Srbiji u porastu i učestalost obolevanja, i smrtnost od svih malignih tumora, osim raka želuca. One koje Milosrdni anđeo (ironiji nema kraja) nije ubio u direktnom napadu, polako uklanja zatrovanost vode,vazduha i zemlje….

8. Novosadski mostovi

Stariji ljudi kažu da su ih vazda učili da se čovek Bogu može umiliti kroz tri građevine : crkvu, česmu ili most. Srpska Atina, Novi Sad te 1999. godine imao je tri prelepa mosta preko Dunava. Njima je Vojvodina bila povezana sa ostatkom zemlje. Kad je agresija počela, poučeni iskustvom iz ranijih zločina NATO alijanse, građani su svakoga trena gledali na te mostove. Neko je rekao da su to legitimni vojni ciljevi. Neko je rekao da je legitimno rušiti veze između ljudi. Pa se to tako i desilo – ’’legitimno’’. Prvi se na udaru našao Varadinski most koji je sa nekoliko projektila srušen 1. aprila 1999. Nedugo zatim , već 3. aprila bombardovan je i srušen Most Slobode koji je povezivao Novi Sad i Sremsku Kamenicu, a poslednji preostali most , Žeželjev most, teško je oštećen u granatiranju 6. aprila da bi 23. aprila u novom napadu bio potpuno razoren. Grad poznat po svojim mostovima ostao je bez njih, odsečen od ostatka zemlje. Dugo se pričalo, da je iz nama nepoznatih razloga, tadašnji predsednik Francuske, Žak Širak, lično insistirao da se mostovi u Beogradu ne ruše u napadima.

7. Kineska ambasada

Bombardovanje ambasade Kine u Beogradu jedan je od najzagonetnijih događaja  te 1999. godine.  Uništenje ambasade Narodne Republike Kine tokom bombardovanja Beograda dugo je bila jedna od glavnih prepreka u normalizovanju odnosa između Pekinga i Vašingtona. Reč je o slučaju koji se dogodio 7. maja 1999. za vreme intenzivnog bombardovanja Beograda. NATO je na čelu sa SAD planirao da bombardovanjem potpuno uništi sistem komande i snabdevanja Vojske Jugoslavije. Jedna krstareća raketa tipa BGM-109 Tomahavk, lansirana sa bombardera B-2, umesto vojnog objekta pogodila je — ambasadu Kine. U ambasadi su se u tom trenutku nalazili novinar agencije “Sinhua” Šao Junhuan, novinar časopisa “Ženmin žibao” Sin Sing i njegova žena Đi Đing. Svi su poginuli. Bombardovanje diplomatskog predstavnišva treće zemlje je protivno svakom običaju i zakonu ratovanja ali, avaj, protivno je i bombardovanje bez rezolucije UN-a. Mnogo je teorija zavere na ovu temu ispričano, mi ne želimo da ulazimo u te vode, ovde ćemo se zadržati isključivo na zločinu.

6. Masakr u Varvarinu

NATO avioni su 30. 05. 1999. godine kod Varvarina s četiri projektila, ispaljena za manje od pet minuta, srušili most preko Velike Morave i ubili 11 civila, među kojima i Sanju Milenković (16), jednog od najtalentovanijih mladih matematičara u svetu. Napad je otpočeo u 13.25 časova, pri vedrom vremenu, a toga dana je SPC praznovala Duhove ili Svetu trojicu, pa je most zbog prazničnog i pijačnog dana u Varvarinu bio pun ljudi. U istom napadu ubijen je i protojerej stavrofor Milivoj Ćirić, nezvanično prva žrtva NATO agresije među sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. On je usmrćen na pragu obližnjeg hrama Uspenja Presvete Bogorodice. Džejmi Šej je ispred NATO-a ovaj zločin nazvao „legitimnom vojnom akcijom“ a civilne žrtve „kolateralnom štetom“. Tu frazu bez imalo smisla slušali smo često tih dana.

5. Bombardovan autobus kod Lužana

Prvog maja 1999. godine , NATO avijacija granatirala je u 13 časova autobus „Niš-ekspresa’’ koji se kretao iz Niša preko Podujeva ka Prištini. Autobus je od granate koja ga je pogodila prepolovljen. Očevici su na samom mostu i oko njega mogli da vide veliki broj ugljenisanih i masakriranih tela. Nikada nije utvrđen tačan broj žrtava jer se prilikom granatiranja mašinica za izdavanje karata potpuno istopila, ali se pretpostavlja da ih je bilo oko 70, mahom žena i dece. Prilikom napada poginuo je i vozač Vukadin Jelić (dobrovoljno se prijavio za rad tog dana). Već u 13:50 NATO alijansa se još jednom obrušila na okolinu Lužana i tom prilikom pogodila ambulantno vozilo koje je došlo da pomogne unesrećenim putnicima iz autobusa. Taj događaj, zvaničnici su komentarisali kao „nezgodu koja se slučajno dogodila u nameri da se spreči snabdevanje srpskih vojnih snaga koje su operisale u unutrašnjosti Kosova i Metohije“. Napominjemo da je autobus bio jarko crvene boje, a ambulantno vozilo bele boje sa crvenim krstom na sebi.

4. Bombardovan voz u Grdeličkoj klisuri

Putnički voz broj 393 gađan je iz aviona 12. aprila 1999. godine (na drugi dan Uskrsa) dok je prelazio preko mosta i pretpostavlja se da je u napadu poginulo najmanje 15 civila. U moru drugih zločina počinjenih u tom periodu, ovo je još jedan koji ne sme da se zaboravi. Dva projektila pogodila su međunarodni voz dok je prelazio preko mosta u Grdeličkoj klisuri. U prvi mah, kada su eksplozije zatresle okolne kuće, narod je znao da je meta bio železnički most, ali ono što niko nije mogao da pretpostavi jeste da se u tom trenutku na mostu nalazio voz. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu, i prva kola gurnula napred nekih stotinak metara. Deset sekundi kasnije, drugi projektil srušio je drumski most. Treća je pala na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most. Treba li reći da su se zločinci opet pravdali „greškom“ i „kratkim vremenom za reagovanje“?

3. Bombardovanje Aleksinca

Tog dana, 5. aprila 1999, samo u jednom naletu NATO aviona, srušeno je više od 700 stambenih objekata u širem centru grada. U srpskoj „Hirošimi“, kako je svet nazvao Aleksinac posle katastrofe koju je tad doživeo, samo te noći poginulo je 12, a teško povređeno preko 40 građana. Pod bombama i raketama NATO-a u prah i pepeo pretvoreno je 35 porodičnih kuća i 125 stanova, uništeni su Konfekcija „Morava“, „Betonjerka’’, autobuska stanica… Sedam razornih projektila bačeno je na grad u kome nije bilo vojnih objekata . Neko je rekao „greška“, mi kažemo zločin!

2. Granatiranje RTS-a

23. aprila 1999. godine, u 2:06 časova desilo se granatiranje zgrade RTS-a. Mesec dana nakon početka agresije NATO-a na jednu suverenu državu, bez odobrenja UN-a, bombe su pale na na zgradu državnog medija u Abardarevoj ulici. Novinari RTS-a su tih dana radili po ceo dan i noć tako da je i u to vreme noći zgrada bila puna novinara. U tom granatiranju život je izgubilo 16 radnika RTS-a a još mnogi su povređeni.. Za taj ratni zločin do sada je jedino odgovarao tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je izdržao kaznu zatvora od 10 godina, jer nije preduzeo mere da se zaposleni RTS-a zaštite i evakuišu posle pretnji da će zgrada biti bombardovana. Čelnici NATO-a tvrdili su da je napad bio opravdan iznoseći kontradiktorna objašnjenja. Specijalna komisija Haškog tribunala, koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu u Hagu da pokrene krivični postupak. Da li je u zgradi bilo vojnih lica u tom trenutku, zašto novinari nisu danima pre napada evakuisani i još mnoga druga pitanja ostavljamo drugima, mi se zadržavamo na zločinu i njegovim žrtvama u čiji znak sećanja je podignut spomenik „Zašto?“ u Tašmajdanskom parku.

1. Milica Rakić

Svake godine u ovo doba , ime ove nesrećne devojčice se spominje češće nego inače. Svi mi bismo najviše voleli da nikada nismo saznali ko je ona ali nažalost jesmo. Mala Milica Rakić (3) poginula je 17. aprila 1999. godine u Batajnici tokom NATO bombardovanja kada je geler od rasprskavajuće bombe uleteo u kupatilo i pogodio devojčicu u glavu dok je sedela na noši. Zvuči neverovatno , ali desilo se. Zbog tragičnog načina na koji je stradala Milica je ostala simbol svih nevinih žrtava tog ludila koje je pogodilo našu zemlju 1999. godine. Spomenik u Tašmajdanskom parku „Bili smo deca“ u svom sastavu ima i bistu ove nesrećne devojčice. Freska male Milice nalazi se u manastiru Tvrdoš kod Trebinja, tačnije u manastirskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u jednom medaljonu, slikana zajedno s ostalim mučenicima i mučenicama. Na fresci piše: „Sv. n. muc. od NATO. Milica dete“.

Posted on Category:Istorija

10 vladara loze Nemanjića

Samo ime Stefan je bilo ime koji je svaki Nemanjić dodavao svom na krunisanju, kao titulu, kao simboličan izvor legitimiteta vladavine. Ime Stefan je zapravo titula i može se tretirati kao sinonim za „vladar/kralj/car“ . Zabeleženo je da je i Tvrtvko Kotromanić preuzeo ime Stefan na svom krunisanju iako nije potomak Nemanjića.

10. Stefan Nemanja

stefannemanja
Rodonačelnik loze Nemanjića rodio se oko 1112. godine u Ribnici, kod današnje Podgorice, dok mu je otac bio u izgnanstvu. Kako tada u Ribnici nije bilo pravoslavnih crkava, Nemanja je isprva kršten po katoličkom obredu, da bi sa preseljenjem u Ras bio ponovo kršten, ali po pravoslavnim običajima. Imao je tri starija brata: Tihomira, Stracimira i Miroslava. Prvo pisano svedočanstvo srpske ćirilične ortografije jeste izbor iz svih jevanđelja, poznatije kao Miroslavljevo jevanđelje, pisano po narudžbini Nemanjinog brata Miroslava. Iako je Tihomir 1165. postao veliki župan, car Manojlo Komnin Stefanu Nemanji daje titulu „carski sin“ i veliku teritoriju na upravu što dovodi do rivaliteta i rata među braćom. Nemanja biva uhapšen i zatočen da bi ga kasnije njegova vojska oslobodila a u direktnom sukobu pobeđuje brata Tihomira, koji se utapa u reci Sitnici. Nemanja postaje vladar 1166. godine. Vodio je mnoge ratove , pokušavajući da proširi svoju teritoriju i oslobodi se vazalskog odnosa prema Vizantiji, tako da je u njegovo vreme srpska država približno obuhvatala prostor između reka Neretve i Južne Morave i planine Rudnik i Jadranskog mora. Imao je tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Na državnom saboru 1196. odrekao se prestola u korist srednjeg sina Stefana i sa Rastkom (zamonašeni Sava) se povlači na Svetu Goru gde se i upokojio 1200. god. Ktitor je manastira Hilandar, Studenice, Končula, Bistrice, Đurđevih stupova i još mnogih crkava u zemlji a bogate darove slao je i crkvama u Rimu, Carigradu i Jerusalimu.

9. Stefan Prvovenčani

Stefan_Nemanjic-wikimedia-org
Na presto je došao 1196. godine kao drugorodjeni sin Stefana Nemanje, sto je bilo suprotno običajima. Razlog zbog kojeg je Stefan dobio prednost u odnosu na Vukana,je što je bio oženjen vizantijskom princezom Jevdokijom, ćerkom cara Aleksija III Anđela. Odnosi među braćom su bili relativno dobri, sve dok im je otac bio u životu. Međutim, odmah nakon Nemanjine smrti počelo je da se javlja vukanovo nezadovoljstvo, što je kao najstariji izostavljen u nasleđu prestola. Treba napomenuti da je Vukan na upravu dobio Zetu, Trebinje i Metohiju. Prvi znaci raskola među braćom javljaju se već 1200/1. kada se veliki župan razveo od Jevdokije, koja je i bila razlog njegovog postavljenja na presto, jer u to doba svaka vizantijska princeza nosila je velike političke podobnosti za dvor na koji dolazi.. Vukan je tada uputio prekore bratu i uz velike počasti primio bivšu snaju, koja je preko njegove teritorije otišla najpre u Drač, a odatle u Carigrad. Na kraju Vukan ostvaruje svoju želju i dolazi na vlast i dobija titulu velikog župana uz pomoć ugarskog kralja Emerika. Stefana su proterali iz zemlje ali on nije sedeo skrštenih ruku. Koristeći ugarsko-bugarski sukob, on je uz pomoć bugarskog cara Kalojana uspeo da povrati presto krajem 1204. godine. Već 1217. rimski papa šalje Stefanu kraljevsku krunu i Srbija prvi put u svojoj istoriji postaje kraljevina ali po cenu okretanja ka katoličkom delu sveta što je dovelo i do sukoba sa Savom. Stefan je kao svoju zadužbinu podigao manastir Žicu, koja će postati središte duhovnog života Srbije. 1227. godine se zamonašio i uzeo ime Simon. Umro je 24.09.1228. god. I sahranjen je u Studenici.

8. Stefan Radoslav

radoslav-srpskoblago-org
Stefan Radoslav bio je najstariji sin Stefana Prvovenčanog iz njegovog braka sa Jevdokijom i još za života svoga oca dobio je titulu savladara. Imajući to u vidu i ne čudi što se u spoljnoj politici, za razliku od oca, oslanjao na Vizantiju. O njegovoj vladavini (1227-1234) se malo zna, ali je sigurno da je ovako veliki zaokret u spoljnoj politici uzdrmao stvari i na unutrašnjem planu. Ušao je i u sukob sa stricem Savom, koji mu je zamerio bliske veze sa Ohridskom arhiepiskopijom, koja je pretila da ugrozi autokefalnost Srpske crkve dobijenu 1219. Zbog svega toga Radoslav biva svrgnut od strane vlastele 1234. godine. Proteran je u Dubrovnik, kome je uzdao povelju kojom obećava razne ustupke ako ga vrate na presto, što se nije desilo. Ktitor je priprate uz Bogorodičinu Crkvu manastira Studenica.

7. Stefan Vladislav

vladislav-wikipedia-org
Drugi sin Stefana Prvovenčanog. Vladao je u periodu od 1234. do 1243. godine. Opet zbog rodbinskih veza, država se u spoljnoj politici okreće Bugarskoj, a zbog gostoprimstva koje je pružio svrgnutom kralju Radoslavu, Dubrovnik postaje neprijatelj kraljevine Srbije. Pregovori sa Dubrovnikom završeni su tek 1235, ali ni posle toga se ne može govoriti o nekom prisnijem odnosu dve države. Od 1237. Vladislav je morao braniti svoje zapadne granice od hrvatskog hercega Kolomana, pri čemu stiže i do samog Splita. Nakon smrti svoga tasta, bugarskog kralja, 1341. dolazi u tešku poziciju i zbog pobune vlastele vlast predaje mlađem bratu Urošu. Podigao je manastir Mileševu u kojoj se nalazi jedna od najlepših fresaka ”Beli Anđeo”.

6. Stefan Uroš I

Stefan_Uros_I-wikipedia-org
Uroš je, za razliku od svoje braće, na vlasti ostao više od 30 godina. Mora se reći da su mu i spoljnopolitičke prilike išle na ruku, te je brige o ratovima mogao zameniti brigama o ekonomskom razvoju države. Dovođenje Sasa i davanje privilegija Sasima, rudarima koji su na ove prostore doneli nove tehnike iskopavanja ruda, pre svega srebra, bakra i olova, obeležilo je njegovu vladavinu. Razvijeni su rudnici u Trepči, na Rudniku, na Novom Brdu… Razvoj rudarstva i privrede uopšte okrenuo ga je ka trgovini sa primorjem, južnom Italijom i bliskim vezama sicilijanskim kraljem Karlom Anžujskim. I njegova žena Jelena je bila iz roda Anžujskog (zbog nje je posađena dolina jorgovana u okolini Kraljeva), te se lagano okretao protiv Vizantije, ali se od svih tih planova i saveza protiv Carigrada do kraja njegove vladavine 1276. nije mnogo ostvarilo. Ktitor je manastira Sopoćani.

5. Stefan Dragutin

Dragutin_Nemanjic-wikipedia-org
Sin Uroša I, na vlast je došao uz pomoć ugarske vojske, te je tako svoju spoljnu politiku i zasnivao oslanjajući se na Urgarsku. Kako ga je to oslanjanje dovelo na vlast, tako ga je i koštalo iste. Poraz Dragutina od strane vizantijske vojske 1281. godine i pad sa konja koji ga je ostavio hromim, zapečatio je njegovu sudbinu kao vladara. Povukao se u oblast Srema i Mačve, gde je vladao do svoje smrti 1316. godine. Podigao je manastir Sv. Ahilija u Arilju.

4. Stefan Uroš II Milutin

milutin_bli-rs
Milutin spada u najnasilnije vladare loze Nemanjića. Kao njegovi prethodnici, nastavio je da planira napade na već uveliko oslabljenu Vizantiju, ali je za razliku od njih on svoje planove i ostvario. U nekoliko navrata pokretao je vojsku protiv Vizantije i svaki put pobedonosno završavao svoj pohod. Proširio je državu skoro dva puta, i to na severu do Beograda, kada je inače Beograd prvi put postao srpski, i na jug do Makedonije. Podigao je preko četrdeset crkava i manastira, od kojih je najznačajnija Gračanica. Ženio se pet puta, a poslednji put vizantijskom princezom Simonidom. Možda se baš posle uticaja Simonide na kralja njegov odnos prema Vizantiji menja i postaje dosta blaži, što će zasmetati njegovom sinu Stefanu, koji je već imao datu na upravu Zetu. Stefan je pokušao da svrgne oca sa prestola, ali je poražen i poslat u zatočeništvo u Carigrad. Granice su u trenutku Milutinove smrti 1321. bile osnova za uspon srpske države u XIV veku.

3. Stefan Uroš III Dečanski

Sveti-Stefan-Decanski-obraz-rs
Iz zarobljeništva je izbavljen zahvaljujući intervenciji Srpske crkve. Nakon smrti svoga oca, došao je u sukob oko prestola sa svojim mlađim bratom, Konstantinom, i bratom od strica Vladislavom. Istini za volju, pri Dragutinovoj predaji vlasti njegovom bratu Milutinu, jeste postojao dogovor da Dragutinovi potomci nastave vladavinu, ali je, kao mnogo puta u istoriji, i ovaj dogovor kasnije prekrajan mačem. Stefan Uroš III Dečanski je izašao kao pobednik i krunisao se za kralja 1321. godine. Prilikom građanskog rata u Vizantiji bio je na strani poraženih, te je mladi vizantijski kralj, zajedno sa Bugarskom, napao Srbiju u znak odmazde. U boju kod Velbužda, Stefan Uroš III Dečanski potpuno razbija bugarsku vojsku, u kojoj gine i bugarski car Mihajlo Šišman. U ovoj, i svim drugim bitkama tog doba, na srpskoj strani se istakao i kraljević Dušan, koji je uz pomoć vlastele 1331. zbacio svog oca sa trona i zatočio ga u Zvečanu. Zadužbina Stefana Uroša III jeste manastir Dečani, u kome počivaju njegove svete mošti.

2. Stefan Uroš IV Dušan

car_dusan
Posle pobede u bici kod Velbužda 1330. sukobljava se sa ocem i podržan od vlastele preuzima vlast 1331. godine. Pod Dušanovom vlašću srpska država dostiže vrhunac svog razvoja u teritorijalnom, ekonomskom, duhovnom i zakonodavnom vidu. Njegova osvajanja nije lako nabrojati, ali se mit o Srbiji na „tri mora“ rodio sa ovim vladarom. Širio je granice uglavnom na račun Vizantije, pošto je sa Bugarskom bio u savezništvu. Osvojio bi i sam Carigrad, ali nije uspeo da sklopi savez sa Venecijom oko njenog učešća u napadu sa mora. Neki istoričari njegovo učešće u građanskom ratu u Vizantiji vide kao dodatni razlog zbog kojega su Turci okrenuli svoja osvajanja ka Balkanu, jer su uvideli svu slabost država na ovom području. Pošto je uzdigao srpsku crkvu na rang patrijaršije i utrostručio teritoriju Srbije, 1346. godine se u Skoplju proglašava za cara Srba i Grka. Godine 1349. objavljuje Zakonik, koji se smatra jednim od najmodernijih u Evropi toga vremena. Iako je, uprkos običajima i kanonima, sa svojom suprugom Jelenom posetio Hilandar, smatra se jednim od najvećih dobrotvora tog manastira. Podigao je manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena, ali je manastir opustošen za vreme turske okupacije. Njegova dalja osvajanja prekinula je iznenadna smrt 1355. godine u 46-oj godini života. Njegove sposobnosti srpski narod je opevao u narodnim pesmama, nadenuvši mu nadimak “Silni”.

1. Stefan Uroš V

uroš
Uroš V je veoma mlad, već sa 18 godina nasledio presto jednog carstva koje se prostiralo na ogromnoj teritoriji i koje je obuhvatalo mnoge narode. Dušanov polubrat, Simeon, odmah nakon njegove smrti se proglasio za cara, što dobar deo vlastele nije prihvatio, te je na saboru u Skoplju 1357. Uroša proglasio za cara. Simeon se prvi ocepio posle takve odluke, a za njim još nekoliko vlastelina. Nije postojala jaka centralna vlast, carstvo je palo u rasulo i postalo lak plen turcima. Vlastelinska porodica Mrnjavčević okupila se oko Uroša i dodatno ga skrajnula kao ličnost bitnu za istoriju. Zadužbina mu je manastir Matejača. Dinastija Nemanjića završava se sa carem Urošem, koji je umro 1371. godine, bez potomaka. Čak i njegov brat od strica Jovan Uroš, koji je živeo u Grčkoj, umro je bez potomaka. Sasvim sigurno, loza Nemanjića je krajem XIV veka ugašena!

Svideće vam se i Tvrđave Srbije

Posted on Category:Istorija

Kako su delovi Beograda dobili svoja imena

10. Ada Ciganlija

Ada_Ciganlija
Svi znamo da je Ada naziv za rečno ostrvo, pa tako imamo Huju, Međicu, Adu Kale… Najpoznatija ada za stanovnike Beograda jeste Ada Ciganlija. Ono što malo ljudi zna jeste odakle „moru Beograda“ naziv Ciganlija. On  verovatno potiče od keltskih reči „singa” i „lia”, koje znače „ostrvo” i „podvodno zemljište”. Naziv je dočaravao promenljivost vodostaja Save – pri niskom vodostaju, to je bila „Singa”, a pri visokom „Lia”. Ada „Singa-lija” se vremenom pretvorilo u Ada Ciganlija. Danas najbitnije izletište grada je ranije bio kraj u koji se retko zalazilo, osim u ratnim vremenima, kada je zbog svog položaja bio na granici između Turske ili kasnije Srbije na jednoj strani, i Austro-Ugarske na drugoj.

9. Dorćol

skyscrapercity-com
skyscrapercity-com

Ako pitate nekog Zemunca kako je nastao Dorćol, dobićete odgovor : „Pa Zemunac preplivao Dunav, pa ga mrzelo da se vraća“. Istina je ipak malo drugačija. Dorćol je jedna od najmanjih gradskih četvrti i prostire se između Beogradske tvrđave, Studentskog trga, Bulevara Despota Stefana Lazarevića i reke Dunav. Deli se na donji i gornji deo, međutim, stari Dorćolci pravim Dorćolom smatraju isključivo donji deo koji se nalazi između ulice Cara Dušana i Dunava. Dorćol je ime dobio po turskom izrazu Dörtyol, što znači četiri puta. Gle čuda, u vreme Turaka, tu negde na uglu ulica Kralja Petra, Cara Dušana i Dubrovačke, nalazila se velika raskrnica četiri trgovačka puta koji su vodili ka Istanbulu, Vidinu (Bugarska), Beču i Dubrovniku. Shodno tome, Dorćol se razvio u centar trgovine u regionu. Deo je grada pun mitova, legendi i istorije. Ovde se nalazi i najstarija kuća u gradu, sagrađena 1727. godine – u današnjoj ulici Cara Dušana 10, a postoji i legenda kako se negde iz njenog podruma može ući u lagum koji vodi skroz do Zemuna. Možda onaj Zemunac nije ni morao da pliva?

8. Zemun

zemun
Vanzemunci ne vole ovaj deo grada, uglavnom jer ga ne poznaju i ne razumeju. Gardoš kula (južna Milenijumska kula, po jedna je podignuta na svakom kraju carstva), Kalvarija, Muhar (nazvan tako po kući poznatog trgovca Ivana Muhara) samo su neki od delova Zemuna o kojima se može napisati tekst za sebe. Taurunum je svoje slovensko ime Zemun dobio po reči zemlin, koja je označavala zemljani grad, i po zemunicama koje su tu bile izgrađene. A šta radi Čak Noris u Zemunu? Sklekove 🙂

7. Palilula

wikipedia-org
wikipedia-org

Zamislite da živite na Paliluli, a kao mali niste išli kod logopeda i ne znete da kažete slovo L. Pa to je horor. Elem, Ovča, Borča, Krnjača (ča,ča,ča) su naselja koja, iako udaljena od ostatka ove opštine, pripadaju njoj. Ima nekoliko teorija o tome kako je Palilula dobila ime, ali je nama najmilija ona po kojoj je knez Miloš Obrenović, pokušavajući da urbanizuje područje užeg jezgra Beograda i prilagodi ga potrebama novog srpskog društva, naredio da se stari zanati koji su opasni za život u zbijenim oblastima, poput puškarskog zanata i proizvodnje baruta, izmeste iz gradskih zona. Oni su tako izmešteni na prostor današnjeg Tašmajdana, koji se u to vreme zvao FIŠETIJA (po fišeku u koji se pakovao barut). U Fišetiji je bilo zabranjeno pušenje zbog opasnosti od eksplozije (a ne zbog zakona o zastiti stanovništva od duvanskog dima), i tek se po izlasku odatle nailazilo na jednu postavljenu tablu u obliku lule, koja je označavala da je na tom mestu dozvoljeno pušenje, tj. paljenje lule. I, gle čuda, tu je danas Palilula.

6. Braće Jerković

panoramio.com
panoramio.com

Da li se još neko nekada zapitao ko su braća Jerkovići? Do pisanja ovog teksta, nikada mi to pitanje nije palo na pamet. Znam za braću Mitroviće, koji maltretiraju malog Necu iz Srećnih ljudi na RTS-u iz godine u godinu. Naselje Braće Jerković jedan je od simbola Voždovca, nije previše naseljeno, a autobuskim linijama 18, 50, 26 i trolejbuskom linijom 29 povezano je sa gotovo svim delovima grada. Naselje se zbog ruže vetrova koji neprestano duvaju ranije zvalo Ledeni breg. Današnji naziv dobilo je po braći Dušanu i Nebojši Jerkoviću. Dušan je bio predratni učitelj, a posle rata komandant Užičkog odreda NOP. Poginuo je 1941. godine na Kadinjači i proglašen je za narodnog heroja. Nebojša je bio komandant Mačvanskog NOP odreda. Inače, obojica su rođena u malom mestu u Sremu pored Putinaca. Kada smo već kod Voždovca, valjalo bi reći da je on dobio naziv po Voždu Karađorđu, kao mesto odakle je on poveo ustanike u oslobađanje Beograda 1806. godine.

5. Zvezdara

mapio.net
mapio.net

Deo ove opštine se nalazi na brdu koje se nekada zvalo Veliki Vračar (Vračar nije dobio ime po babama vračarama nego po vrapčijim poljima koja su se to nalazila). Krajem osamdesetih godina XIX veka, odlučeno je da se tu podigne opservatorija, ili kako se po srpski govorilo – zvezdarnica. Veliku zaslugu za njenu izgradnju imali su Mihajlo Petrović i Milutin Milanković. Ovaj kraj je ubrzo po njoj postao prepoznatljiv, pa je tako i prozvan Zvezdara. Zvezdarnica je teško oštećena u borbama za oslobađanje Beograda 1944. godine, ali je kasnije rekonstruisana. Celo ovo područje bilo je 1952. podeljeno na Stari Đeram i Zvezdaru, a osam godina kasnije njihovim spajanjem nastaje današnja Zvezdara.

4. Konjarnik

youtube.com
youtube.com

Konjarnik je naselje koje, poput Medakovića (koji je svoje ime dobio po novinaru Miloradu Medakoviću, Njegoševom biografu), pripada i Zvezdari i Voždovcu. Nakon Prvog svetskog rata i svrgavanja Romanovih u boljševičkoj revoluciji, ovaj kraj su naselili Kalmici (ako se pitate ko su oni, dovoljno će biti da kažemo Mongoli i da se ne pravimo pametni dalje). Kako su bili proganjani od novih vlasti u Rusiji, utočište su našli ovde. Na prostoru današnjeg Konjarnika, oni su napasali svoje brojne konje koje su koristili za rad. Otuda i naziv. Ono čime se u Beogradu može podičiti samo Konjarnik jeste činjenica da se ovde, u Kozarčevoj ulici, od kraja dvadesetih godina, pa do Drugog svetskog rata, nalazio budistički hram koji je izgrađen za potrebe molitve novih stanovnika. Postoje priče da će Stiven Sigal i ekipa da ponovo pokrenu inicijativu za izgradnju budističkog hrama u Beogradu, ali ne znamo gde će se on nalaziti.

3. Banovo brdo

bg-invest-rs
Dobro, stara je vest da je Banovo brdo dobilo naziv po Matiji Banu, to sad svi znaju, ali znaju li svi ko je bio Matija Ban? Vrlo učen čovek, od najvećeg poverenja kneza Mihajla i vrha tadašnje države, Matija Ban bio je profesor Liceja i vrstan diplomata. Više puta je išao i na Cetinje i u Istambul kako bi obavljao tajne pregovore u ime kneza Mihajla. Ne sme se zaboraviti ni njegov nemali književni rad. Za vreme turske vlasti, na mestu ovog naselja se nalazilo takozvano Golo brdo, koje su nazivali i Ordija. Matiji Banu, kome se veoma dopadalo Golo brdo, koje je tada bilo nenaseljeno, za vernu službu državni vrh poklanja zemlju na kojoj će on izgraditi svoj letnjikovac. I tako je Golo brdo postalo Banovo brdo. Valjalo bi spomenuti još da se ovo naselje nalazi na teritoriji Čukarice, koja je svoj naziv dobila po drumskoj mehani Stojka Čukara iz 1850. godine, koja se nalazila u blizini ušća Topčiderske reke u Savu.

2. Žarkovo

wikipedia,com
wikipedia,com

Postoje dve priče o nazivu ovog kraja. Prva, daleko interesantnija, kaže da je na ovom prostoru nekada davno živeo zmaj koji je činio zla po okolnim selima. Njegova vlasnica je navodno bila baba Jula. Ne Mira Marković, već žena po kojoj je Julino brdo dobilo ime. Jednoga dana, kako je i red u svim bajkama, ovom zmaju se suprotstavio vitez Žarko, ubio ga i tako spasao selo. Mesto na kojem je pala glava zmaja dobilo je ime Zmajevac, gde je pao rep – Repište, a gde je otekla zmajeva krv nastaju Bele Vode (za one koji ne znaju ovaj kraj, sve su ovo mesta u široj okolini Žarkova). Druga verzija je manje interesantna, ali i te kako realnija. Na ovom mestu je u XVI veku živeo Promićur Žarko, a budući da turski poreski činovnici nisu znali naziv tog imanja, nazivali su ga prosto ”Žarkovo selo”. Meni je daleko draža ona priča sa zmajem.

1. Bežanija

Soliter-u-Bezaniji
Ovo je najstarije naselje na teritoriji Novog Beograda. Arheološka iskopavanja dokazuju da je područje bilo naseljeno još u neolitu. Divno sremačko selo je zadržalo svoju autentičnost među novobeogradskim blokovima, sve do pred kraj XX veka. Do ne tako davno, u Bežaniji se nalazila jedina crkva na teritoriji Novog Beograda, a od nje do pravoslavne crkve u Surčinu ili Zemunu ima po tačno 7 km. Zašto? Urbana (u ovom slučaju ruralna) legenda kaže da je 7 km norma koju austrougarski vojnik može da pređe za 1 sat marširanja. Elem, pod svojim današnjim imenom Bežanija je poznata od 1512. godine, kada je područje bilo naseljeno sa 35 srpskih porodica koje su pobegle preko reke Save u Srem posle pada srednjovekovne srpske države. Otuda i naziv. Inače, jedna kafana u Bežaniji koja se zvala „Novi Beograd“ kumovala je i nazivu opštine. Ako već pominjemo Bežaniju, mora se objasniti i toponim Tošin bunar. U Zemunu je u XIX veku živeo trgovac Teodor Toša Apstolović, koji je sa godinama skoro potpuno izgubio vid. Jedne noći, sanjao je kako ispod njegovih vinograda protiče lekovita voda. Narednog jutra odlazi na vrh svog imanja i, kako bi rešio gde će kopati bunar, donosi odluku: gurnuće bure s vrha imanja, a tamo gde se ono zaustavi – iskopaće bunar. Bure se zaustavilo u blizini današnjeg studentskog grada, gde je Toša iskopao bunar. Legenda kaže da je voda bila lekovita, te da je Toša progledao.

Ako vas zanima ko je kumovao ulicama kojima šetate, pročitajte i: Ko su ljudi čija imena nose ulice Beograda?

Svideće vam se i naša lista predloga: Kuda na izlet u Beogradu!