Category: Književnost

Bio negda kralj koji je pored svog dvorca imao prekrasan vrt. U vrtu je pre mnogo godina zasadio jabukovo drvo, na kome su svakoga leta uspevale svega tri jabuke. Ali kralj još nijednu jabuku nije uzbrao ni okusio, jer su se svake godine na tajanstven način gubile. Zato je u pozno leto, kad su jabuke počinjale da sazrevaju, postavljao stražara ispod drveta. Ali jabuke su nestajale a da stražari nisu ni znali kako se to događalo.
Jednom se opet bližila jesen, a na drvetu su se crvenele tri divne jabuke. Toga leta je ispod jabukovog drveta stražario hrabar i iskusan vojnik. Bila je upravo sredina noći i časovnik na kuli je izbijao dvanaest, kad stražar najednom ugleda kako se sablasni oblak nad krošnju nadnosi. Oblak u trenu opet nestade, ali s njime zajedno iščezoše i tri jabuke. Vojnik ipak vide da se oblak izgubi u trnovom grmu na kraju vrta.

Rano sutradan ode vojnik kralju i obavesti ga o neobičnom noćnom događaju. Na to kralj pozva radnike i sa svoja tri si a ode u vrt. Tamo istražiše trnov grm sa svih strana, ali ne nađoše ništa neobično. Onda reče kralj:
– Iskopajte grm!
Radnici prionuše na posao. Ali, što su dublje kopali i rili, što su silnije grm čupali, sve je gušće bivalo njegovo korenje i sve čvršće ga je držalo. Tada kralj shvati da je taj grm začaran. Brzo posla ljude u grad po čarobnjaka, da sa trna čaroliju skine. I gle – od reči čarobnjakovih korenje se stanji i proredi i radnici najzad trn iščupaše. Sada ugledaše duboku, crnu jamu. U jamu baciše kamen, ali dugo je potrajalo dok su čuli da je kamen pao na dno. Sad upita kralj:
– Ko će da siđe dole?

Posle dužeg vremena, istupi kraljev najstariji sin i reče:
– Ja! Hoću da tu tajnu ispitam. Spustite me u dubinu!

Radnici donesoše dugačko uže, zavezaše kraljevića i spustiše ga u dubinu. Ali pre toga je radnicima naredio: “Čim ja povučem konopac, odmah me izvucite!”
Kada je kraljević dopreo do dna, ugleda pred sobom dug i taman hodnik. On se njim odmah zaputi i stiže tako na nekakav most, a sa mosta u veliku dvoranu. Nasred dvorane gorela je svetlucava vatra. Na drugoj strani nalazio se studenac, u kome se iskrila bistra voda. Na zidu kraj studenca visio je veliki, britki mač. Okolo vatre sedele su tri lepe devojke. One odmah ustadoše i prijateljski dočekaše neočekivanog posetioca. Jedna od njih reče:
– Nas tri smo začarane. A ti, ako si dovoljno hrabar, napij se sa ovog studenca, jer u njemu je voda života, koja donosi snagu. Posle uzmi taj mač i opaši se njime. Tako ćeš nas osloboditi, a izborićeš se i za sopstvenu sreću.
Kraljević priđe studencu i napi se vode. Još ni poslednju kap nije ispio, a oseti u sebi takvu snagu kakvu u životi nije imao. Potom skide mač sa zida i pripasa ga. Kako to učini, prikazaše mu se zli duhovi, koji u silnom metežu navališe na njega. On izvuče mač iz nožnica i jurnu na njih. Dugo se morao boriti, ali je na kraju sve duhove uništio ili odagnao od sebe.

Gledajući kraljevića kako se bori, devojke su klicale od radosti. Kad sve bi gotovo, najstarija i najlepša reče:
– Ti si nas oslobodio. Sada nas izvedi na zemlju da opet sunce ugledamo. Ali, pre toga, od svake ćeš dobiti dar. Čuvaj te uspomene dobro, jer će ti jednom zatrebati.
Najmlađa skide s ruke prsten na kome je sunce sijalo i dade ga kraljeviću, a dade mu i maramu na kojoj je bio isti taj znak. Druga devojka koja je bila lepša, podari mu prsten sa suncem i mesecom, i uz to maramu sa istim znamenjem. Treća, pak, devojka, najlepša među njima, dade mu prsten sa suncem, mesecom i zvezdama, a takođe i svilenu maramu sa istim obeležjem.
Kraljević tada povede devojke onim istim putem, prvo preko mosta, pa dugačkim tamnim hodnikom, sve do mesta gde su ga dole spustili. Tamo najpre veza jednu od njih, pa povuče kraj užeta i braća njegova je brzo izvukoše gore. Potom su konopac opet spustili i izvukli tako drugu, a domah zatim i treću devojku. Gore kralj smesti sve tri devojke u kočiju i poveze ih u dvor. Ali braća, zaslepljena njihovom lepotom, istog časa pozavideše bratu. Zato, kada kraljeva kočija zamače, šapnu jedan brat drugome:
– Ostavimo ga dole! Onda ćemo imati sve tri devojke, i moći ćemo da izaberemo najlepšu.

I dva brata spustiše uže samo do pola jame, a posle ocu rekoše da brat nije povukao za drugi kraj, što znači da je svakako poginuo. Kralj i devojke se jako rastužiše i otac za svojim sinom proglasi jednogodišnju žalost u celoj zemlji.

Najstariji brat je u dubini jame dugo čekao da mu odozgo spuste konopac. Kako se konopac ne pojavi, reši se da potraži drugi izlaz. Danima je lutao po mračnim hodnicima tražeći nekakav otvor. Najzad, posle mnogo vremena, kada ga je već svaka nada napustila, pridruži mu se neočekivano jedan od dobrih duhova i reče:
– Ja ću te izvesti odavde. Tvoj otac bi inače od tug presvisnuo. A i devojke su veoma žalosne.
Dobri duh ga je dugo vodio tamnim hodnicima i podzemnim putevima dok ga na kraju nije izveo iz jame. Kada se ponovo našao na zemlji, obazre se kraljević na sve strane i ugleda nekakvo selo. U selu su zvonila zvona. On upita jednog putnika, koji mu je u susret išao, šta ta zvonjava znači.
– Ah! – izusti putnik začuđeno. – Zar ti to ne znaš? Skoro je nedelja dana kako je najstariji kraljev sin nestao. Svakoga dana u isti čas sva zvona u zemlji zvone.
Kraljeviću tada sinu misao da će najbolje biti da se odmah ne kazuje, ali mu je smetala kraljevska odeća. Doseti se, i putniku, koji je inače bio stranac, reče:
– Daj mi, ako hoćeš, tvoju odeću, a ja ću ti ustupiti svoju!

Putnik na to bez dvoumljenja pristade. Tako zameniše odela i kraljević krenu u grad. Tamo stiže baš kada je kraljev glasnik prolazio ulicama vičući: “Svima zlatarima na znanje: kralj naručuje prsten sa znakom sunca. Ko takav prsten ima, neka dođe u dvor!”
Pošto je to čuo, kraljević se nije dugo premišljao. Pronašao je brzo starog majstora zlatara i zapitao ga treba li mu vešt pomoćnik.
– O, da – odgovori mu zlatar – samo ako ume da izradi prsten na kome sunce sija.
– To je za mene sitnica – reče zlataru mladi namernik.

Stari majstor ga primi na posao i pohita u dvor. Tamo kralju obeća da će takav i takav prsten izraditi. Ali već za nekoliko dana kraljev izaslanik dođe u radionicu. Starac brzo ode k svome pomoćniku i upita ga je li prsten izradio. Ovaj se samo nasmeja, pa se maši džepa i predade majstoru prsten koji je od najmlađe devojke dobio. Kada zlatar i kraljev izaslanik ugledaše prste, raširiše oči od čuda, je tako lepu i skupocenu stvar u životu nisu videli. Oni pohvališe veštinu mladoga zlatara.

Ne potraja dugo, a kraljev izaslanik se opet pojavi i reče starcu da kralj sada prsten sa suncem i mesecom naručuje. Zlatar zapita svog pomoćnika može li da obeća da će i takav prsten izraditi. A ovaj odgovori:
– Zašto da ne! Kad sam mogao prvi, mogu i drugi.

Posle devet dana dođe kraljev izaslanik po prsten. Majstor, koji se za posao svog pomoćnika nije brinuo, pohita sada k njemu. Kraljević se maši za džep i predade majstoru drugi prsten. Opet ga majstor i kraljev izaslanik pohvališe, odajući veliko priznanje njegovoj veštini.

Ne prođe otad ni sedmica, kad evo ti kraljevog izaslanika i po treći put. Sada je kralj poručivao da mu se izradi zlatan prsten sa suncem, mesecom i zvezdama. Ali zlatarev pomoćnik odbi da i to obavi, jer nije želeo da se rastane od uspomene koju je dobio od najlepše devojke. Zato reče:
– Meni se više ne radi. Moram na put.

Stari zlatar pohita kralju i poče da se pravda, govoreći:
– Moj pomoćnik, koji je oba prstena izradio, neće više da radi, već se sprema na put.
Kralj se na to razljuti i viknu:
– Poslaću svog zapovednika, pa neka ga baci u tamnicu! Tamo će više pameti steći i prsten izraditi!

I zbilja, ne potraja dugo, a kraljev zapovednik dođe do kraljevića. Kada su već pred tamničkim vratima bili, kraljević se najednom predomisli i reče:
– Voljan sam da i taj prsten izradim, ali samo na kraljeve oči.

Zapovednik to odmah prenese kralju i ovaj dozvoli zlatarevom pomoćniku da prsten radi na njegove oči. Na to zapovednik dovede kraljevića u dvoranu, gde ga je kralj sa dva sina i devojkama već očekivao. Tada se kraljević maši džepa, izvuče prsten sa suncem, mesecom i zvezdama i, umesto da ga da kralju, predade ga najstarijoj devojci. Potom izvuče iz torbe i one tri marame, raširi ih i pokaza. Na to skoči najstarija devojka i povika:
– Ti si onaj koji nas je iz začarane dubine izbavio! Tebe sam za sebe izabrala i ovim znamenjem značila.

Sada i kralj u zlatarskom pomoćniku prepozna svoga sina, za koga je mislio da je mrtav, i veoma se obradova. Nekoliko dana kasnije oženi se kraljević najlepšom devojkom, a stari kralj mu predade svoje kraljevstvo. Ubrzo zatim i dva brata, kojima je najstariji sve oprostio, oženiše se onim dvema devojkama i tako proživeše srećno i zadovoljno.

Živeo nekad otac koji je imao tri sina. Najmlađi, koga su zvali Jank, odlikovao se marljivošću i dobrotom, ali je bio glup, pa, kako otac od njega nije imao koristi u upravljanju velikim domaćinstvom, posla ga u daleki svet.

Na svom putovanju obre se Jank u tušinskom selu i tamo od nekog seljaka zaište posao. Seljak mu odmah reče:
– Imam za tebe posla. Na livadi mi leže tri plasta sena. Treba da ih preko noći čuvaš. Ali pazi… mnogi su to pre tebe činili, ali nikom nije pošlo za rukom da seno sačuva.
Jank pristade. Pre nego što je na livadu otišao, dade mu seljak večeru da ga u polju ne bi glad mučila, a dade mu i vile, da se ima čime braniti.
Na putu, neočekivano, pridruži se Janku siva mišica, koja ga ljudskim glasom zapita kuda će. A Jank mišici, kao da su stari prijatelji, sve po redu ispripovedi. Na to reče mišica:
– Još niko dosad nije tako prijateljski sa mnom razgovarao. Zato želim da ti pomognem. Ak se budeš po mojim savetima upravljao, sačuvaćeš seno. Posle toga će ti se i sreća osmehnuti.

Jank obeća da će se po njenim savetima upravljati, pa mišica otpoče:
– Ne brini ništa i ne plaši se ničeg. Kad stigneš, lezi na srednji plast licem prema zemlji i ne obaziri se, ma šta da se oko tebe događa. Tri konja će doći da seno čupkaju.
Jank posluša mišicu i leže potrbuške na srednji plast. Usred noći, oko dvanaest časova, stvoriše se tri konja – jedan beli, drugi mrki, treći crni, i odmah počeše seno jesti. Kada više nisu imali šta da jedu, počeše i Jankovu odeću čupkati. Povlačili su ga sa plasta čas na jednu, čas na drugu stranu, ali Jank je nepomično ležao i ni za pedalj se nije hteo pomaći. Kada otkuca dvanaesti čas, izgubiše se konji, a Jank umoran usni.

U zoru pođe seljak da vidi je li Jank još živ. Ugleda ga kako na plastu spava, povuče ga za rukav i upita kako je bilo. Jank samo odgovori:
– Dobro.

Drugog dana, kada se Jank ponovo uputio na livadu, pridruži mu se opet mišica i reče:
– Jank, danas će biti gore, ali ne brini. Važno je da se ne mičeš, ma šta da se oko tebe odigrava. Kada otkuca dvanaesti čas, sve će se svršiti, a ti ćeš ostati živ.

Opet dođoše tri plaha konja da seno jedu. Na kraju odvukoše i Janka sa plasta i počupaše mu svu odeću. Ali Jank se i ne pomeri niti jauknu kada su ga za noge ujedali. Tačno u dvanaest izgubiše se, a on iscrpen usni.

U zoru se seljak još više začudi kada ga na plastu ugleda, ali zadovoljno protrlja ruke.

Treće večeri se i po treći put pridruži Janku mišica, ali ovoga puta pokaza mu drvo na kome je visio veliki bič i reče:
– Jank, danas će biti loše! Ne smeš da zaspiš. Nijedan od konja ne sme se srednjem plastu približiti. Oni će biti veoma divlji i nestrpljivi, naletaće na plast, ali ti zamahuj bičem, brani se.
Kada konji dođoše, odmah navališe na srednji plast, ali ih Jank spremno dočeka bičem. Što je više zamahivao, sve više su i konji divljali. Naletali su u mahnitom galopu, ali ih je zaustavljao Jankov bič, tako da se nisu mogli ni približiti plastu, a kamoli seno čupnuti. Tako su cele noći navaljivali, ali ih je Jank, snažno razmahujući bičem, raspršivao na sve strane. Kada otkuca dvanaesti čas, sve se najednom stiša, konji iščezoše, a Jank izlomljen leže na plast i usni.

U ranu zoru dođe seljak da pogleda je li Jank još živ, a kad tamo – momak leži na čistom zlatu. Dok je spavao, seno se pretvorilo u zlato.
Seljak ga odmah probudi i povika:
– Jank, pa ti si srećan, presrećan! Ne samo da si mi seno sačuvao nego si ga u zlato pretvorio. Koliko novaca želiš, reci!

Ali Jank odgovori:
– Šta će mi novac! Ja od njega neću postati pametniji. Želim da odem u neki drugi kraj pa mi ti, ako hoćeš, daj nešto hrane za put.

Seljak se začudi, ali mu ipak napuni džepove zlatom i reče:
– Putuj srećno momče! A ovo malo zlata što sam ti dao biće dovoljno da se putem hraniš i prevoz plaćaš. Želim ti da uvek tako predano radiš kao što si kod mene radio i da sebi pravu sreću pronađeš!

Jank se oprosti od seljaka i, pevajući, pođe iz sela. Ali već je odnekud za njim trčala mišica, stiže ga i reče:
– Ako napuštaš ovaj kraj, i ja idem s tobom. Put nas vodi preko mora. Ali ne boj se, ja ću uvek biti uz tebe da te savetujem.

Jank upita mišicu šta treba da čini kada u drugu zemlju dođe, a ona mu poče da objašnjava:
– Ukrcaj se na lađu, a kada u tuđi i daleki kraj stigneš, pa te ljudi budu za ovo i ono pitali, možeš izgovoriti samo “funk” i “fonk”, i nijedne reči više. Ai dobro slušaj šta tebi drugi govore, radi kako ti se kaže i ne brini ništa.

Jank se ukrca na lađu i otplovi u tuđu zemlju. Tamo ga mišica odvede starome gradinaru, koji ga odmah zapita, da li bi hteo da ostane na njegovoj gradini. Jank odgovori: “funk”, a na pitanje gradinarevo ume li da rilja i kopa, odgovori: “fonk”.

Gradinar ga tada uze u službu, odvede na zemljište gde je bio vrt i objasni mu kako da cveće i bokore neguje, a kako leje da obrađuje.

Jank je pažljivo slušao i radio kako mu se govorilo. Njegovo je cveće divno procvetalo, zamirisalo opojnim mirisom, tako da es i sam stari gradinar začudio.
Jednoga dana reče mu on:
– Tvoje cveće divno cveta. Ti dobro radiš pa sam odlučio da ti dam posebnu baštu. Sadi na njoj šta želiš.
I dade Janku najbolji deo zemlje. Sada je Jank samostalno radio i cveće zasađivao, a mišica ga je savetovala kako da posao najbolje obavi, na koji način da zemlju obdelava, đubri i zaliva, a na koji način da rastinje održava.

Za kratko vreme sav rasad procveta, i pred očima meštana ukaza se novi vrt. Svi su rado navraćali na Jankov deo zemlje. I vlastelin, kome je cela zemlja pripadala, oduševi se vrtom. On zatraži od starog gradinara da Janka oslobodi drugih poslova, jer će ubuduće momak samo za njega i njegov dvor raditi.

To je bilo najveće priznanje baštovanskom pomoćniku i stari gradinar, veoma zadovoljan, ode da to prenese Janku. Ali pre toga on upita momka:
– Umeš li tako dobro da radiš, da ti ni sam vlastelin ne može naći mane?

Jank odgovori “funk”. A kada ga zapita ume li i bolje od toga, odgovori “fonk”, i tako postade dvorski cvećar.
Vlastelin je imao lepu kćer, koju je nameravao da uda, pa je jednoga dana pozvao najuglednije junake iz cele zemlje na svečanost izbora mladoženje. Na taj dan saopšti mlada vlastelinka da Jank, koji odgaja tako lepo cveće, može takođe da dođe na ovu svečanost. Sluga ode Janku na gradinu i saopšti mu to. Jank odgovori “funk”.

Oko vlastelinovog dvorca brzo su se okupili svi pozvani junaci. Mlada vlastelinka ode u gornje odaje, otvori prozor i reče okupljenim vitezovima:
– Ja ću sada ovu jabuku baciti dole, i na koga padne, taj će biti moj zaručnik.
I devojka baci jabuku, a ona pade pravo Janku na glavu. Na to svi povikaše: “Srećno, mladoženjo!” Ali on samo odgovori “funk”.
Mlada vlastelinka se ozlojedi što je zlatna jabuka pravo na Janka pala, ali je datu reč morala održati. Zato na dvoru ubrzo proslaviše svadbu i Jank posta mladi vlastelin. Ali, kada god bi ga njegova žena nešto zapitala, on bi samo izgovarao “funk” ili “fonk”, i ništa više.

Tako proteče nekoliko godina. Mlada žena se sve više ljutila što Jank i dalje ostaje nem. A najviše je u sebi besnela kada bi vitezovi iz susednih dvorova u posetu dolazili. Jank bi tada izgovarao sasmo “funk” i “fank”, i to je bio ceo njegov razgovor s gostima. Najzad odluči stari vlastelin da stanje izmeni i reče svojoj kćeri:

– Ja ću da započnem rat i tvoga Janka da isturim u prve redove. Tada će ga neprijatelj lako ubiti.
I učini kako je naumio. Jednoga dana pozva Janka i reče mu:
– Rat je izbio. Ti ćeš našu vojsku predvoditi, ali kao predvodnik moraš ići ispred nje.
Jank odgovori “funk”.
– Povedi vojsku i sutra u jedanaest započni bitku! – zaključi vlastelin.
A Jank odgovori “fonk”.

Kada se Jank opremi za bitku, dadoše mu konja, ali tako bednog da je jedva noge dizao. Ali mišica istrča na put i reče:
– Jank, biće ti teško, ali čini kako te savetujem. Taj konj je iznemogao, no ti ćeš dobiti boljeg. Odjaši za onaj grm i čekaj do jedanaest. Tada će se tu stvoriti drugi konj. Mamuze i sablju imaće na sebi.
Jank je već bio nekakvu sablju dobio, ali se odmah moglo videti da je stara i zarđala. Zato posluša mišicu. Brzo se pojavi očekivani konj i on bez straha odjaha u boj. Kako je išao prvi, neprijateljski vojnici odmah navale na njega, ali on se čvrsto držao i obarao ih svojom oštrom sabljom. Tačno u dvanaest zatrubiše trube i označiše kraj bitke. Tada on za onim grmom zameni konja i vrati se na starome kući. Kod kuće su ga svi očima punim milošte gledali, pitajući ga kako je pobedio. Donoseći mu najbolja jela, počeše ga nagovarati da i sutra krene u boj. On samo odgovori “fonk”.

Ali drugoga dana dobi Jank još bednijeg konja. I sablju mu utrapiše tupu, samo da ne bi pobedio. Na putu ga je već čekala mišica, koja reče:
– Danas će biti strašnije. Čuvaj se! Odjezdi opet k onome grmu, tamo ćeš zateći silnijeg konja i oružja boljeg od jučerašnjeg. Ovoga puta biće to mač. Konj će ti mnogo pomoći, ali se ti moraš snažnije boriti, jer će neprijatelj vojevati surovo.

Kada Jank do grma dojaha, zateče tamo mladog, ognjevitog konja, koji mu je svetli mač nosio. Jank uzjaha konja i odjezdi pravo u boj. On sve neprijatelje porazi, a sam ne bi ni ranjen.
Stari vlastelin se jako začudi kada dobroga konja i svetli mač na Janku ugleda. Pošto je Jank opet dobio bitku, lukavi starac reče u sebi: “Sutra ću mu dati najgore kljuse, pa će ga neprijatelj svakako ubiti”.
Mlada vlastelinka dočeka ga tako kao da se njegovoj pobedi raduje. On je pozdravi sa “funk”, a kada ga ona zapita kako je sve to postigao, odgovori “fonk”. Trećega dana dadoše Janku staro kljuse koje je jedva noge dizalo, a uz njega i tupi, rđom izjeden mač kojim se više nije moglo da vojuje. Ali opet dotrča mišica i reče:
– Danas će biti jako zlo, i bićeš blizu pogibelji. Ali, dobićeš dobrog konja, vatrenijeg od pređašnjeg.

Mišica mu dade i zavoj kojim će krv zaustaviti u slučaju d bude ranjen. Jank zađe za grm, a konj pristiže u jednom skoku. Jank se na njega baci i – huuu! kao s vetrom odfijuka u bitku. Ali ga neprijatelj ovoga puta spremno dočeka. Vitlajući mačevima, raniše Janka. Kada videše da sa njega krv lije, obradovaše se, verujući da će ubrzo umreti. Ali Jank hitro previ sebi ranu, pa muški nastavi borbu dok ne savlada neprijatelja. A kad bi sve gotovo, pusti on ognjevitog konja i vrati se na onom hromom kljusetu kući. Tamo ga svi dočekaše veoma prijateljski.

Vlastelin, pak, posla odmah po lekara, kome nardi da Janku otrov u ranu stavi. Ali to Janku ništa ne naškodi, jer je zavoj koji mu je mišica dala odavno zatvorio ranu. Dok je Jank još u postelji ležao, javi mu se ponovo mišica i reče:
– Sad si ono najgore preturio preko glave, al’ nešto još moraš za mene učiniti. Posle toga slobodno progovori, jer je prošlo sedam godina od kako si nem. Večeras u jedanaest časova otidi u konjušnicu. Tamo ćeš zateći tri konja koja na hrbatima leže. Kraj srednjeg ćeš naći i veliki srebrni nož. Njime raspori konjima trbuhe.
Zamalo da se Jank uspava, jer je već prošlo jedanaest kada se prenu. Brzo otrča u konjušnicu, zgrabi nož i raspori prvome konju trbuh. Iz njega iskoči čovek. Iz trbuha drugog konja izađe žena, a iz trećeg – neobično lepa kneginjica. Jank se od svega toga toliko uplaši da odbaci nož i uteče iz konjušnice. Sve trčeći, vrati se u dvorac i ponovo leže u postelj, gde čvrsto zaspa.

U zoru dođe lekar da opipa Jankovo čelo i uveri se da li je mrtav. Ali Jank je bio živ. On pođe lekaru u susret i prijateljski ga primi. Lekar tad htede da mu ranu pogleda, ali Jank reče:
– Nije potrebno. Ona je već zarasla.

Na to se sjate dvorani i začuđeno zapitaše:
– Kako to da ti govoriš i da više nisi nem?!

Jank im poče da pripoveda, ali ne dovrši, jer se u dvorištu zaustavi lepa staklena kočija. Iz nje izađe devojka, koja zamoli Janka da sa svojom ženom uđe u kopiju, a ona će ih odvesti gde treba.
Jank sa svojom ženom uđe u kola, a devojka ih odveze u susedni dvorac. Tamo je veliki sto, prepun bogatih jela i pića, već bio pripremljen za svečanu gozbu. Ne potraja dugo, a pojavi se knez, gospodar dvorca, sa kneginjom i kneginjicom. On Janka srdačno dočeka i reče:
– Mi smo ono troje koje si oslobodio. Da nisi sve tačno izvršavao što ti je mišica kazivala, ostali bismo zauvek začarani. Zato ti veliko hvala!
Potom su seli, jeli i pili i zajedno se radovali. I od tog vremena behu srećni kao dobri susedi i prijatelji.

U mužakovskoj crnogorici živeo je nekada bogati seljak koji je imao tri sina: Jana, Jurija i Petra. Jan bejaše vešt, Jurij preduzimljiv, a Petar pomalo glup. bog toga je Jan vodio brigu o domaćim poslovima, Jurij prevozio ugljen i žito u grad, a Petar je iz dana u dan palio luč. Jednom se vrati Jurij iz grada i ispripoveda braći da se Hanka, mlada gospodarica Staklenog grada, udaje i da njen otac, radi toga, poziva mlade ljude iz cele zemlje na veliko takmičenje. Ko prvi dojaše u Stakleni grad, dobiće lepu Hanku za ženu. A Stakleni grad je bio na visokoj i strmoj planini.

Jan i Jurij odmah odluče da učestvuju na takmičenju. Kupe sebi kićenu odeću, a za konje nabave najlepšu opremu. Mnogo brige su potom poklanjali svojim riđanima: češljali su ih, timarili i davali im najbolju zob.

Svakoga dana je Petar, dok su obedovali, slušao prekomerna hvalisanja oba brata. Oni su se ponašali tako kao da su već pobedili. I Petar je želeo da ide na to takmičenje, ali svoju želju nije smeo ni pomenuti, jer se bojao da ga braća zbog toga ne ismeju. A ni konja nije imao.

Na tri dana pred takmičenje, Petar je morao otići na livadu da naplasti seno. Kada se zamorio, legao je na plast. Iznenada, nešto poče da čupa i jede njegovo seno. Petar se prenu i ugleda prekrasnog ždrepca. Namah ga dograbi za uzdu. Konj poskoči da bi se otrgao, ali Petar ga je čvrsto držao i govorio:
– Ne puštam te! Moja braća će za tri dana odjezditi u Stakleni grad, a ja ne mogu s njima jer nemam konja. Sad ću na tebi jahati.

Konj mu odgovori:
– Ako li me danas pustiš, obećavam da ću ti se za tri dana ponovo vratiti, još bolje opremljen i sa kićenom odećom za tebe.

Petar je samo časak razmišljao, pa pusti konja.

Trećega dana spremiše se braća za takmičenje. Obukoše blistava odela koja je i Petar mnogo voleo, a nije imao. Kada pade veče, odjezdiše prema planini na kojoj se uzdizao Stakleni grad.
Petar je, sav zajapuren, trčao po povrtnjaku tražeći svoga konja, ali njega nigde nije bilo. Gnevan i očajan, leže pod vrbov grm. Tek što ga savlada san, kad začu rzanje i ugleda osedlanog kona, a na njemu kitnjastu, srebrom i zlatom optočenu odeću. On uhvati ždrepca i poče da navlači odelo. Ali, kako je ono bilo novo i kruto, a on nespretan, deset puta ga je navlačio i svlačio i u tome provede celu noć.
U ranu zoru bio je gotov. Skoči na svog zelenka i potera ga ka Staklenom gradu. Na sebi je imao neobično odelo, a pod sobom konja strašno plahovitog: skakao je preko gora i dolova. Naposletku je i poleteo i ubrzo prestigao sve takmičare. Na vrhu planine nađe se Petar prvi pred gradskim vratima, koja se uz silan tresak otvoriše.

Tamo ga je, na ulazu u dvorac, već očekivala lepa i mlada kći gospodara Staklenog grada sa svojim ocem i celom četom dvorana. Ona mu se osmehnu, a njen otac ga pozva k sebi i prijateljski upita:
– Odakle si, junače?
– Ja sam iz Lučanog grada – odgovori Petar smelo.

Ali gospodar za taj grad nije nikada čuo. Zato odluči da se najpre obavesti, pa onda da Petru da svoju lepu kćer za ženu. Mlada gospodarica stavi pobedniku blistav zlatan prsten na prst, a njen otac ga bogato nagradi i poruči mu da za tri nedelje ponovo dođe.

Petar pođe kući. Konj ga vrati u povrtnjak i tamo mu obeća da će za tri nedelje ponovo dogalopirati.

Kada su se braća drugoga dana u zoru vratila kući, Petar je već stajao kraj peći i palio luč. Darove je sakrio ispod borovine, a prst na kome je bio prsten zavio, kao da se tobože osekao.
Za vreme obeda Jan i Jurij su naveliko i naširoko pripovedali o proteklom takmičenju.
– Ja sam na svom riđanu tako silovito jurio da je kamenje na sve strane letelo – reče Jurij.

A Jan dodade:
– I moj riđan je bio među prvima, ali nije mogao sve šančeve da preskoči. Šteta, mnogo je obećavao.
Jurij zapita:
– Petre, nisi li, možda, posmatrao takmičenje?

Petar odgovori:
– Nešto sam malo video. Onaj momak je imao prelepog konja i sjajnu odeću.
Opisao je pobednika, ali se nijednom rečju nije odao, već se samo ispotiha smejao braći zato što ga nisu poznala.
Posle nekog vremena, uđe u dvorište njihove kuće neobična putnica. Bila je to dvorska dama, koja zapita: “Dragi domaćini, ja tražim Lučani grad. Pokažite mi, ako znate, put do njega!”
Ni otac, ni Jurij, ni Jan o tome gradu ništa nisu znali. Naposletku dozvaše Petra. Iako je Petar bio u svome zamašćenom radnom odelu, dvorska dama ga je odmah poznala.

– Šta se dogodilo kad imaš zavijen prst? – upita ga ona.
– Oh, ništa… malo sam se sekirom recnuo i prst obložio komadićem kore – promrsi Petar.
Dvorska dama zaćuta i odmah odjezdi dalje.

Protekoše tri sedmice i pred zakazan dan, naveče, ode Petar u povrtnjak, tamo leže pod grm i usni. Usred noći se prenu. Ugleda majušnog čoveka a iza njega gospodsku staklenu kočiju sa četiri konja. Mali čovek, koji je na rukama nosio zlaćano odelo, priđe mu i reče:
– Obuci ovu odeći i sedni u kočiju! Pođi u Stakleni grad, ali pre nego što tamo stigneš, pokupi sve prosjake koje na putu sretneš.

Ubrzo naiđe Petar na nekakvog gegavog pešaka, koji je na drumu od bogatijih prolaznika milostinju sakupljao.
– Ko si ti? – upita ga Petar.
– Ja sam velika ispičutura – odgovori mu prosjak.
– Sedi u kočiju, trebaće mi ispičutura!

Nešto kasnije srete čoveka s ogromnim ustima i trbuhom velikim kao bure. Petar ga zapita:
– Ko si ti?
– Ja sam veliki žderač, izelica.
– Sedni u kočiju, izelica će mi trebati.
Potom naiđe na jednog gromoglasnog vikača. I sve ih Petar primi u kočiju. Pre zalaska sunca, stiže on sa svojim ljudima na vrh planine. Tamo ugleda dugačak red divnih posrebrenih kočija koje su, sve do jedne, prema Staklenom gradu jezdile. Toliko je bilo kočija da su zakrčile put. Pošto je Petar bio na začelju, on izračuna da se ni za ceo dan neće približiti gradu, pa zato pređe na šumski puteljak. Ali i šumski puteljak bio je zakrčen oborenim deblima. Tada povika snažni tegljač:
– Hoćeš li, gospodaru, da put raščistim!

I odmah skoči sa kočije i odbaci drvlje u stranu. Džinovska debla letela su uvis. Zahvaljujući tome, stiže Petar pred veče pred vrata Staklenog grada, koja mu se odmah otvoriše.

Ceo dvor je bio na nogama. Mlada gospodarica uhvati Petra za ruku. On se osmehivao dok ga je ona vodila, ali njen otac grubim glasom reče:
– Ja još ne znam, u stvari, ni šta si ni ko si ti, Petre. Za tvoj Lučani grad smo se raspitivali, ali ništa nismo saznali. Zato moraš, pre nego što ti išta obećam, da izvršiš tri zadatka. Prvo, zapovedio sam da es za tebe i tvoje ljude napeče dvanaest hlebova od dvanaest funti. To morate za tri dana pojesti.

Petar se nije dugo premišljao. Jedanaest hlebova je dao velikom žderavcu, a dvanaesti ostavio za sebe i ostale pratioce. Ubrzo su svi hlebovi bili pojedeni, pa gospodar Staklenog grada zapovedi da im prinesu dvanaest džinovskih vrčeva piva. To je morao Petar sa svojim ljudima da popije za šest dana. Ni ovog puta se Petar ne uzbudi. Jedanaest vrčeva je dao velikom pijaču, koji ih je ispio sam.

Mlada gospodarica, koja se veoma bojala da Petar neće moći da ispuni sve zadatke, odjednom se od brige i strepnje razboli. Lekar je tvrdio da će gospodarica ozdraviti jedino od vode sa zdravca-studenca, koji je bio sto milja udaljen. Zbog toga postavi gospodar Staklenog grada i treći uslov Petru: za dvanaest časova da dovuče kotao vode sa zdravca-studenca.

Petar isprva nije znao šta da čini, a onda se sebi brzog trkača. Njega posla po zdravu vodu. Za tri časa je trkač već bio kod zdravca-studenca. Tamo se i sam zdrave vode napio, ali… kako je bio umoran, seo je malo na obalu i tu zaspao.

Petar je stajao na gradskim vratima i čudio se što nema trkača da se vrati. Već je i jedanaesti čas minuo. Tada se momak seti gromoglasnog vikača i poruči mu da trkača dozove. Ovaj poče tako vatreno oda viče da se zemlja tresla. I mlada gospodarica je iz postelje na zemlju pala. Ali trkač se probudi, poskoči, zgrabi svoj kotao i poče tako grabiti da je petama u leđa udarao, a kosa mu je vijorila oko glave. U poslednjem trenutku dvanaestog časa, stiže on u Stakleni grad i Petar odnese kotao vode gospodaru.

Kako je Petar i treći zadatak izvršio, mlada gospodarica, koja je od vode ozdravila, zamoli oca da se venčanje više ne odlaže, već da se odmah obavi. Gospodar nije imao kud, pa morade dozvoliti. Svadbeno veselje trajalo je mnogo dana. Najbolje su prošli ispičutura i izelica, ali i gospodarica je bila veoma srećna.

U međuvremenu su se kod kuće otac i majka zabrinuli šta li se to moglo Petru dogoditi. Oni nisu znali ni kad je, ni kud je pošao, ni kako se izgubio.
Posle tri sedmice, požele Petar da svoju mladu ženu povede kući Stari gospodar dade zetu na dar deset crnih, a svojoj kćeri pet snežnobelih konja i veliku nevestinsku spremu. Tako stigoše u mužakovsku crnogoricu i na Petrov zeleni povrtnjak. Ali, tamo gde je stajao plast, dizao se sada prekrasan dvor, a oko dvora vrt. Pred ulazom je stajao onaj isti majušni čovek, koji reče:
– Ja sam se o tebi pobrinuo i sagradio ti sve ovo. Dvor pripada tebi, jer si me one noći pustio iako sam ti bio veoma potreban. A i zato jer si se držao mojih saveta.
Otac, majka, Jan i Jurij čudili su se kako je na njihovom povrtnjaku mogao da nikne takav sjajan dvor. Najviše su se, ipak, začudili kada je u njihovo dvorište ušla blistava staklena kočija u koju su bila upregnuta četiri konja. Iz kočije je izašao naočit vitez, a za njim čudesno lepa vlastelinka. Majka prva prepozna svog Petra, a braća se zgranuše. Ali ih Petar sve toplo pozdravi i ispripoveda im šta se sa njim zbilo i kako je svoju sreću našao.

Naposletku zamoli oca i majku da kod njega u dvoru stanuju. Tako i bi. Braća su stanovala u kući i upravljala roditeljskim dobrom. Petar je sa svojom lepom ženom imao miran i srećan život, a ako nije u međuvremenu umro, on i danas živi u Lučanom gradu.